EDVARD KOCBEK - MOLITVA*

Jesam

jer sam bio,

i svako

će moći da me

zaboravi.

A ipak

moram da kažem:

jesam,

i bio sam

i biću,

i zato sam više

od zaborava,

neizmerno više

od poricanja,

beskrajno više

od ničega

Sve je večno

Što nastane,

rođenje je jače

od smrti,

postojanije

od očaja i samoće,

silnije

od buke i greha,

svečanije

od prezrenja.

Nikada

neću prestati da budem.

Nikada.

Amen.

*Edvard Kocbek jedan od najznačajnijih slovenačkih pesnika, intelektualac hrišćanske provenijencije koji nije imao problem da ideale svoje vere pomiri sa onima humanističke levice; učesnik Narodnooslobodilačke borbe. Ipak, došao je u sukob sa vlastima početkom pedesetih godina prošlog veka kada je objavljena zbirka njegovih priča “Strah i hrabrost” (Strah in pogum, 1951) u kojoj dovodi u pitanje socrealistički kliše u izvođenju likova. Biva sklonjen iz političkog života, penzinisan a jedno vreme čak i pod nadzorom. Tu 1951. književna istorija smatra godinom kada se završava period socijalističkog realizma u Jugoslaviji. Okolnosti nastanka pesme “Molitva” zabeležene su u Kocbekovom dnevniku. Nalazio se u malom podzemnom bunkeru na Kočevskom Rogu gde se rukovodstvo slovenačke NOB povuklo pred nemačkom ofanzivom. Dnevnik otvaram kod datuma 28. oktobra 1943:

“...Ležim nepokretno usred napetosti i ne osećam potrebu ni da se okrenem niti da šapnem...

Iznenada me zaokupi predstava da ležim u mauzoleju, žrtvovan i položen u duboku bezbednost, uzidan u večnost. Toliko sam se puta u životu razočarao dok se na kraju nisam domogao prve čarolije, poistovećenosti sa samim sobom. Ubog i nepokoran, nisam se zaplitao i gubio već sam se pojednostavio i ujezgrio. Koliko sam više gubio, toliko bogatiji sam postajao. Čovek služi svojoj najvišoj ideji tek na izgubljenom položaju, kad ostaje bez ičeg, kad još samo postoji. Sam sam stigao tako daleko da su mi se i ništa i svi moji životni ciljevi spojili u samo jednu čarobnu reč: postojim.

I dalje se ne pomeram, sve sam više ispružen i krut. Učini mi se da ne ležim nego stojim. Stojim kao karijatida i podupirem što drugi ne mogu da nose. Obuzela me je blažena radost: ja sam stub hrama, stub istorije, potporni kamen svoda nad budućim pokolenjima.

Kao iznikla iz semena koje je pre nekoliko hiljada godina bačeno u egipatski ili astečki grob, u meni se iznenada razbokorila pesma i svemoćnom snagom pokidala materijalne spone: nikada neću prestati da postojim, nikada! Posle izvesnog vremena kad sam je zapisao ispod svetiljke, iz zahvalnosti sam je nazvao Molitva!..”