CRVENI SMEH* – LEONID ANDREJEV

 

*citati u prevodu Romana Šovaryja

 

“Bezumlje i užas”, tako počinje novela. Smešta nas direktno u situaciju krvave stvarnosti rata. Tokom radnje postupak sam sebe objašnjava. Čini mi se, nakon čitnja ove novele, da bi realistički opis za istu stvar dao mnogo slabije rezultate. Zato što  ono što se dešava kao iskustvo rata ima dva bitna obeležja: diskontinuitet zbivanja koji onemogućava objektivnog posmatrača i dezintegraciju, permanentni lom koji otežava afektivnu ravnotežu za prenos autentičnog iskustva iz ugla aktera. Znamo da nema privikavanja na bol. I znamo da nema ničega što se opaža kada postoji bol sem samog bola. Moguće je jedino fantastičnim postupkom doći do metanivoa kojim će sav taj užas moći da bude percipiran i uveden u polje značenja. Taj matanivo je nadrealno priče. Stilski  postupci su: (1) tehnika dokumentarnog. U pitanju su zapisi učesnika, što znači da je on u tom ratnom haosu za potrebe priče uspeo da se objektivizira, dâ nekakvu celinu, prikaz. Sva iskustva su međutim savršeno prisutna u trenutku pisanja, sa jasnim intenzitetom koji ipak omogućava da se rasporede u iskaz ili izveštaj; videćemo, to je jedna vizura koja obiljem doživljenog i stvarnog ide ka nadrealnom i tek taj postignuti metanivo daje mu uverljivost. (2) Vreme priče ovakvog izveštaja je čudno, ono nije objektivno, mora u potpunosti slediti doživljaj; imamo ubrzavanje i slow motion. Jedan trenutak kada glavni junak doživljava smrt jednog svog prijatelja mogao je biti prikazan samo kao slow motion. (3) Cirkulacija informacija koje se razmenjuju;  dijalozi. Situacija je krajnje ekstremna, izmeštena; dani i dani nespavanja i deprivacije druge vrste uz konstantno prisustvo smrti. Recimo junak pita jednog saborca ispred sebe nešto; ne dobija odgovor; odgovor stiže sa zakašnjenjem sa druge strane; posle nekog vremena, sasvim nejasno odakle,  čujemo neko pitanje. Viša matematika nadrealnog postupka. Na polju dijaloga postignuto je mnogo u tom smislu (4) Od figure do fantastičnog. Ono što služi kao jezik dočaravanja postaje sâmo entitet nadrealnog. Recimo junak će reći dok izveštava o smrti jednog saborca: “Video sam masku smrti”. “Maska smrti” ovde nije nikakva metafora nego živ entitet nadrealnog i nekoliko puta  se pojavljuje u prvom delu. Znači krenemo od metafore ka nadrealnom i zatim je ukinemo; isto tako “crveni smeh” (5) U vezi sa prethodnim je i  stalna hiperbolizacija. Leševi se pojavljuju sa svih strana i to u izveštaju koji teži dokumentarnosti. Ipak je u pitanju hiperbola. Junak recimo kaže u jednom trenutku da su mu ruke bile toliko ulepljene krvlju da je teško pomerao prste a kada je uspeo  smotati cigaretu imala je čudan ukus. Takođe smo imali zbog poremećene signalizacije u tački (3) međusobno ubijanje četa jedne iste vojske; imali smo čak i borbu sa fantomskim, vrlo živo prikazanim vojskama; kada se vrati kući junak pet meseci intenzivno piše i ne dozvoljava da ga pomere sa radnog stola dok on piše. Svugde ovde je obilato korišćena hiperbola.  To su neki postupci i tehnike nadrealnog na koje sam želeo ukazati. 

 Kompoziciono cela priča ide po shemi: fantastično, prelazni deo gde se ekspresivnim sredstvima opisuju potresni trenuci ponovnog okupljanja porodice i na kraju opet fantastično sa elementima mitološke fantazmagorije. Ono zbog čega se divim Andrejevu je njegova mogućnost da minimalističkim sredstvima postigne maksimalni fantastični efekat. To je ono što jezik može da postigne sam iz sebe, čistom umetnošću reči bez pomoći bilo kakve ideologije i specijalnih sredstava. U trećem  delu su tek uočljive neke mistične ideje, ali kao sredstvo osmišljavanja a ne cilj po sebi. Drugi, prelazni deo, kada se naš junak vrati iz rata kući meni je najpotresniji. Pošto je on pisac,  njegov pokušaj da se vrati svom poslu, tj. pisanju, uvodi nas u treći završni fantazmagorični deo. Tu na scenu ulazi još jedan lik; lik njegovog brata a problematika ludila i snoviđenja biće prenesena na novi nivo. Fantastično je vrsta perceptivne i interpretativne neizvesnosti. Možete sve te vizije svoditi na ludilo ili na mističku viziju. Nebitno, potrebno je doći do perspektive posmatranja. Stil pisanja pesnički, rečenice se čitaju sa uživanjem. Pri tome novela ima jasna obeležja angažovane književnosti; to je kritički potencijal fantastike zbog kojeg volim te prozne žanrove. Čujte ovaj monolog sa brehtovskim prizvukom na kraju: 

“Ja ne shvaćam rat i moram šenuti pameću, kao moj brat, kao stotine ljudi što ih dovoze odande. [sa fronta]. I to me ne straši. Gubitak razuma čini mi se kao počast, kao smrt stražara na svome stražarskom mjestu. Ali to čekanje, ali to polagano i nepokolebljivo približavanje bezumlja, taj trenutačni osjećaj nečeg ogromnog, što pada u ponor, ta nesnosna bol misli, što se kida...Srce mi se ukočilo, umrlo je, i nema mu novoga života, ali misao mi je još živa, još se bori, nekada je bila snažna kao Samson, a sada je bez zaštite kao dijete – žao mi je moje bijedne misli. Na mahove ne mogu više podnositi muke od tih željeznih obruča, što mi stežu mozak; neobuzdano me nagoni da istrčim na ulicu, na trg, gdje ima mnogo svijeta pa da viknem - Smjesta obustavite rat!...“

I videćete da će to i učiniti i reći pred svim ljudima da bi onda kao lud bio ismejan i nagrđen. Ova figura ironije uz upotrebu hiperbole da niko ko se vratio sa fronta ne može saopštiti taj užas rata uzbuđenoj i indoktriniranoj masi  će nas podsetiti na opravdanost nadrealnog postupka. Ili recimo uzmite ovaj krik besa i pobune sa luciferskim prizvukom (uvođenje mitskog elementa priče): 

„I kad tako osjećam svoju nemoć, spopada me bijes – bijes rata, koji mrzim. Htio bih, kao onaj liječnik, popaliti njihove kuće, s njihovim blagima, s njihovim ženama i djecom, otrovati vodu koju piju, dići sve mrtvace iz grobova i baciti leševe u njihove nepoštene stanove, na njihove postelje. Nek spavaju s njima, kao sa svojim ženama, kao sa svojim ljubavnicama! Oh, da sam đavo! Sav užas kojim odiše pakao, preselio bih na njihovu zemlju; postao bih gospodar njihovih snova, i kad bi sa smiješkom, padajući u san, kristili svoju djecu, - stao bih pred njih, crn...“

 U trećem, završnom delu, zbivanja u potpunosti počinje da nosi drugi akter, brat našeg glavnog junaka koji nastavlja da piše dnevnik; kroz celu novelu se dakle održava forma dokumenta, zapisa. Nije do kraja jasno ni gde prestaje iskaz jednog brata a počinje iskaz drugog, jer je mlađi brat mnogo toga napisao slušajući kazivanja starijeg koji se vratio iz rata. Ovo poigravanje formom učiniće ovu priču još više bliskom savremenoj literaturi. I konačno, uvođenje mitoloških elemenata. Crveni smeh je vizija koja provejava celom pričom. Ona je dodirnuti trenutak, neponovljivo iskustvo-saznanje  grozne istine, metafizičko zašto rata; personificirano ništavilo, cereći apsurd, trijumf smrti i besmisla. Ne zavaravajmo se, kada čitamo ovu Andrejevljevu priču, šta je rat. Rat je konzumacija krvi, uživanje smrti i uživanje u smrti. Crveni smeh. „U Ad mi se svijet pretvorio a svi ljudi pakleni duhovi“, rekao bi Njegoš. Taj smeh ima veze sa haosom, stihijnošću,  nedokučivim uzrocima katastrofičnog, a  lice koje pripoveda, vidi i oseća najmanji dah te pretnje. U jednom trenutku biva preplavljen vizijama leševa i smrti, druži se sa duhovima mrtvih. Mitološko u priči je panpsihizam čemu bi, jasno je, korespondirao animizam u sferi religije, ali Andrejev ne ide toliko daleko. Opet bih ponovio: i ovo mitsko je minimalistički organizovano. Uvodi se preko motiva ludila radi multiplikacije nadrealne perspektive. U tom pogledu piščeva vizija deluje mračno jer se radi o potpuno nesputanom iracionalnom koje sa kao oblak (imamo i taj motiv u priči) nadvija, kao ogromna zver koju ne poznajemo, da bi uzburkalo krv i priredilo krvava zbivanja. Na kraju ostaje jedno veliko nepoznato rata i jedno veliko ne ratu jer samom  činjenicom da postoje elementi angažovane književnosti, beznađe se ne nudi kao zaključak. Spomenuću još dva hispanoamerička autora koji koriste donekle sličan postupak nadrealnog kao i Andrejev: Huan Rulfo sa svojim panpsihizmom i Hulio Kortasar sa svojim fantastičnim realizmom; naročito u horor pričama sa fantastičnim životinjama. Treba svakako spomenuti i Edgara Alana Poa s čijim delom je Andrejev verovatno bio i upoznat.