(2) DON KIHOT I SANČO PANSA - SLAVNI KNJIŽEVNI DUET

Slika: Stevan Maksimović, Don Kihot, 1969. (Galerija likovne umetnosti poklon zbirke Rajka Mamuzića, Novi Sad)

 

DON KIHOT: „Vitez jesam i umreću kao vitez ako bude božja volja. Jedni idu prostranom stazom taštog slavoljublja; drugi poljem ropskog i niskog laskanja;  treći poljem lažljivog licemerja, a neki poljem istinske religije; ali je veran svojoj zvezdi, idem uzanom stazom lutajućeg viteštva kojem sam se predao, prezirući bogatstvo; ali ne i čast. Svetio sam uvrede, ispravljao krivice, kažnjavao obest, pobeđivao divove i gazio nemani; zaljubljen sam ali samo zato što je neophodno da lutajući vitezovi budu zaljubljeni; kao takav, nisam od poročnih ljubavnika nego od onih platonski uzdržanih. Svoje namere uvek upućujem ka valjanom cilju, a to je činiti dobro svakome a zlo nikome: ako onaj ko tako shvata, ako onaj ko to radi, ako onaj ko tako postupa zaslužuje da bude nazvan budalom, neka to izvole reći vaša gospodstva, uzvišeni vojvodo i vojvotkinjo.  (Don Kihot II, 32)

SANČO PANSA: Da, ja sam taj, ja sam od onih ‘s kim si onakav si’, ja sam od onih ‘ne s kim si se rodio, nego s kim si hodio’; i od onih ‘ko se na dobro drvo oslonio, u dobar hlad se sklonio’. Ja sam se naslonio na svog dobrog gospodara i već mnogo meseci idem s njim, pa ću biti takav kakav je i on, ako Bog da; a poživeo on i poživeo ja: niti će njemu nedostajati carevina da u njoj vlada, niti meni ostrva da na njima upravljam. (Don Kihot II, 32)

Ono što mi je upalo u oči još pri prvom čitanju ovog romana je  nedostatak istorije. Očekivalo bi se od jednog ovakvog dela sa kritikom pseudoistorijskog da mnogo više referira na realno istorijsko i društveno. Znamo da je situacija u to vreme bilo sve samo ne nedinamčna. Pominju se, doduše, dešavanja oko proterivanja Mavara i Jevreja ali vezano za neke epizodne likove. Ovo, po meni, nije slučajno nego u vezi sa Servantesovom namerom, koju sam u prethodnoj objavi obrazlagao,  da se stvarnosti oduzme njena supstanca. Maltretiraju  Don Kihota, tuku ga, smeju se. Ako uzmemo da pati, zbog čega i  zašto  trpi udarce? To je teško pitanje ali jedan od odgovora bi svakako bilo kako bi se pokazalo da kada određena politička i društvena stvarnost postane potpuno prevladana kičem, odsustvom sadržaja, ljudi od duha će patiti. Ne pati Don Kihot samo od „lude“ glave. Nama je sve manje smešno a ako ste nalik meni, onda ste bliži Kihotu nego Pansi. Voleo saznati od drugih čitatelja koja identifikacija kod njih radi, ona sa Pansom ili sa Kihotom? Da odgovorim sam, ja se Kihotu divim a Pansi zavidim.  Ako ova identifikacija kod vas jasno radi u smislu opredeljivanja za jedan od ova dva lika, onda je to prvi argumetn kako Servantes prevazilazi teškoće koje proizilaze iz strukture stvarnosti koju opisuje. 

Supstancu priči udahnjuju likovi, njihov složen međuodnos. Potrebno je uočiti dve stvari, da su zapravo likovi jedne lažne stvarnosti podjednako lažni, te da su Sančo Pansa i Don Kihot možda jedini glavni likovi ovog romana. Vojvotkinja i vojvoda, važni akteri u II knjizi, nemaju ime što je jasna poruka da njihova ličnost nije važna ili da naginje tipskom. Zatim, oni nisu sociološki kontekstualizivani. Imamo zamak ali nemamo sliku društva zamka/zamkova. Don Kihotove krčme-zamkovi su realniji, prikazuju svet koji iako ne postoji sadrži neki moralni poredak. Vojvodin zamak kao da je nastao ni iz čega a Don Kihotovi doživljaji tamo bi se iz, ugla kasnijih književnih rešenja, mogli nazvati kafkijanskim. Da li je to utopija ideje, podsmeh ideji u njenoj naivnosti; uzaludnost precenjivanja sveta i poruga pogrešnim projekcijama sveta, poziv na prizemljenje, snažna poruga stvarnome u odnosu na izmaštano, podsmeh i jednome i drugome? To su pitanja za čitatelja. Druga važna stvar jest da je Don Kihot čovek dijaloga, uprkos drugim zabludama. Ne slažem se sa nekim mišljenjima da Don Kihot nije dovoljno realan lik ili da je čak nepotpun. Naprotiv. Njegov stalni pristup ka drugoj osobi, njegova neobična radoznalost je ono što ga čini stvarnim, nepotpunost koja teži da bude prevladana, otvorenost ka svetu uprkos zabludi, ogromni komunikacijski potencijal. Ukoliko bi svet romana trebalo da bude svet viđen očima ludaka, taj svet ne bi mogao u svojoj kompleksnosti biti komponovan na način na koji je komponovan niti bi Servantesova komika  bila toliko kompleksna (o tome u trećem delu). Druga je stvar što je njegov jedini sagovornik Sančo Pansa. Jedini? Onaj najvažniji, onaj neophodni! Bez drugih se može. Zato ćete naići na mišljenja da su ova dva lika aspekti samog Servantesa, ali mi to zvuči suviše očiglednim da bi se isticalo. Oni su sasvim samosvojni i mogu funkcionisati odvojeno ali i kao spoj; što će reći u DIJALOGU postižu svoju ličnu svrhu. Ovo je ključna reč. U vezi je sa načinom dolaženja do istine, tj prevazilaženje svih teškoća njenog postizanja koje sam naveo u prvom delu i mesto ravnoteže, što znači stalne korekcije naših ubeđenja; jer ovo je za mene roman-esej u kome raspravljamo naše poglede na svet i naše zablude. 

Govoreći o toj mreži odnosa mislim da postoje tri kruga relacija koje se pletu oko Don Kihota; tri izlaza ili prividna izlaza iz neobično komplikovane situacije stvarnosti u kojoj se on nalazi. Prvi najuži i najbitniji je razmena između Don Kihota i Sanča Panse. „Ne s kim si se rodio već s kim si se prirodio“. Zatim ide jedan malo širi, to su likovi iz njegovog mesta, sela, šta god: supruga, sinovica, kod Sanča Panse supruga, ćerka i nekoliko likova koji su župnik, berberin, bakaloreat Karasko tipičnih za ono vreme. Postoji veza između Don Kihota, Sanča Panse i njihovog mesta koje napuštaju. Ono ih čak "juri" na neki način. Bez namere da te odnose podrobno analiziramo, svi oni sa Don Kihotom ulaze u jednu složenu simboličku razmenu. Budući da ovaj ignoriše njihov stalni poziv da „se vrati sebi“, tj. „postane normalan“, pokušavaju da ga nadmudre svakakvim smicalicama koje imaju za cilj da se s ludim izađe na kraj.  Drugim rečima, samo posredno dolaze do njega. I konačno treći krug su svi ostali, vojvoda, vojvotkinja i da ih ne nabrajam. Njihov komunikacijski značaj stupnjevito opada. To što Don Kihot razmenjuje recimo sa vojvotkinjom bez imena, sve zamišljajući da je ona ispala iz njegovih viteških romana nema apsolutno nikakakav značaj ili sadržaj. Zapravo, kao da ovaj komunikacijski obrazac  likova u romanu prati spominjanu disperziju realiteta. 

Ovaj drugi krug relacija govori o toj stalnoj potrebi za povratkom, korenima. Servates koji zaobilazi istoriju, ne zaboravlja mesto porekla. A servantesova društvena scena je toliko labavo postavljena pa sam na momente zaboravio da sam na kraju XVI, početku XVII veka. Sve te vojvode i nezanimljivo-beznačajni likovi koji se oko njega vrte su i većina naših savremenika na javnoj sceni; trivijalni, efemerni, nevažni.

Ima jedan broj likova koje takođe možemo staviti u taj drugi, uži krug. To su povremeni saputnici, svi oni koji dolaze iz bočnih priča. Nazivam iz tako zato što su nevezani za glavni tok ali akteri tih ubačenih priča imaju malo jači dijaloški potencijal. To su saputnici sa kojima se nalazimo i razilazimo. Značaj im udahnjuje priča a ne labava scenografija društva, toliko labava da u sebe upija sve ono što je trivijalno u bilo kom vremenu; dok je priča jača od života.

 Dodajmo još likove životinja, konj Rosinante i magarac Sivac su loženo postavljeni likovi. Ovakvo rešenje dodatno naglašava činjenicu da format ličnost i karakter više ne tražimo nužno  u mreži zvanja i društvenih odnosa. 

 

I konačno Sančo Pansa je stalni pratilac, prizemljenje, mesto oslonca, mesto stvarnosti. Ovo uporište nasuprot labavoj konstrukciji sveta je mesto održavanja tog istog sveta. Stvarnost je moguća samo putem dijaloga.