(1) DON KIHOT I SANČO PANSA U RAZGOVORU SA SVOJIM ČITATELJIMA.

Namera mi je dati osvrt nakon ponovnog čitanja Don Kihota na ovaj roman ali da bih rasteretio obimom objave podeliću tekst na tri dela u kojima ću se pozabaviti opštim značenjem i značajem romana a zatim likovima i komikom; a sve to stavljajući težište svog čitanja na II knjigu zato što je ona svojevrsna Servantesova autopoetika te sadrži impozantan esejističko-polemički obim.

 Spomenimo odmah te čuvene vetrenjače. Danas kritičan čitalac koji zna da i do najbanalnijih saznanja koji se tiču naše aktuelne stvarnosti dolazimo višestrukim posredovanjem, neće se toliko čuditi što Don Kihot od vetrenjača umišlja da su divovi. Ne zaboravimo da su ti viteški romani koje on čita deo dominantne kulture tog vremena, dakle jedna projektovana slika sveta. A svako vreme ima svoje himere. Danas, kada smo već toliko  istina detronizovali i postali  kritični prema velikim narativima, kao sasvim razumljivu i preporučljivu shvatamo jednu takvu, dodamo još plemenitu, piščevu nameru da se dovede u pitanje jedna pogrešna slika sveta. Sve se ovde vrti oko toga, oko karaktera stvarnosti kako je vide njeni subjekti i konkretna kultura. Subjekata doduše nema puno, osim Sanča Panse i Don Kihota (izuzimam umetnute priče-epizode), sve ono što govori iz neke pozicije duha su uglavnom fiktivne ličnosti iz knjiga, barem što se mene tiče.  Zato što su skoro svi drugi likovi  samo fon, dopuna ova dva lika. Ali to je poseban problem.  Roman Don Kihot bi se mogao posmatrati kao jedna multiplikacija, usložnjavanje tih planova posmatranja, a to osim što doprinosi narativnoj kompleksnosti dovodi komičnoj konfuziji opšte slike sveta što je od suštinskog značaja za ovaj roman. On se može posmatrati kao jedna velika poruga svim konačnim vizijama sveta. To ide ovako: Don Kihot u svom prvom i drugom pohodu počinje život lutajućeg viteza. Čista budalaština, to nam je jasno, i pošto to postoji samo u njegovoj glavi i knjigama koje čita on sistematski iskrivljuje i pogrešno označava sve što vidi oko sebe (po sistemu ako se činjenice ne slažu sa našom slikom sveta, utoliko gore po činjenice). To ga dovodi da lupa glavu stalno u taj zid činjenica. To je jedan plan. Drugi plan je njegov sistem racionalizacija i opravdanja iza koga, takođe, stoji cela jedna ideologija ili slika sveta a to je, najopštije rečeno,  sujeverje. Naime on je ubeđen da iza svih osujećenja i neuspeha stoje zaumni razlozi, magijske sile i čarobnjaci i već ta vrsta mistike. I konačno, tu je njegov stalni korektiv, neobrazovana ali izvanredna inteligencija,  veština da se preživi,  oličenje zdravog i utilitarnog razuma, a to je Sančo Pansa. To su tri potpuno različita i aktivna viđanja sveta u prvom delu romana i u stalnom sukobu.

Mislim da  je nepotrebno napomenuti da Don Kihot nije lud. Ko tako misli, ništa nije shvatio. Doduše ima ih koji misle da je on luda mada ja ni u to ne bih bio previše siguran. On je neko ko poseduje veliku količinu ludosti a onda u susretu sa svetom povremeno ili, ako hoćete često, ISPADNE luda, zapravo jedna ne tako neobična stvar i mesto moje identifikacije s njim.

U drugoj knjizi dolazi do još većeg usložnjavanja perspektiva i do nečega što ću nazvati UPADOM ČITATELJA NA SCENU; što će izazvati dalju pometnju a meni podariti najlepše čitateljske sate esejistike i vodvilja. Uzgred, dan danas je sve to aktuelno. Pomislite na savremeno pozorište koje uključuje gledalište u predstavu. Šta se događa? Naime, već iz književno-istorijske građe o ovome romanu znamo da se nakon završetka i odlične recepcije prvog dela romana pojavio književni uzurpator koji je objavio drugu knjigu Don Kihota, izvesni Aveljaneda. Onda se, naravno, autor našao uvređenim i odlučio  svom junaku podariti dostojanstveniji, tj. umetničkiji nastavak života. Odmah na početku drugog toma romana ulazimo u složenu i, ako mene pitate, vrlo postmodernu igru autorstva. Horhe Luis Borhesu, ovo je tvoj teren! Pravi autor, to će reći Servantes, ima povremeno potrebu da svašta-nešto dobaci tom Aveljanedi po pitanju estetike i svojih junaka. Zatim dalje mistifikuje stvari pa ubacuje još jednog navodnog autora “originalnog” Don Kihota, izvesnog Sid Ahmete Benehelija koji takođe povremeno intervenište u tekst, tj. stvarnost. A Don Kihot i Sančo Pansa već kao afirmisani književni junaci i svesni svog (kulturnog) značaja intervenišu takođe u spor oko pitanja kompozicije i estetike. To su još četiri dodatna aktivna viđenja na svet, zato što su Kihot i Pansa ušli u raspravu o metanarativu. Nikad kraja našoj težnji da stavimo tačku na vizuru sveta ovog romana, i pošaljemo Kihota u ludnicu. Multiplikacija stanovišta gledanja, više ih ne brojim, je u samoj naraciji. Pojavljuju se odnekud još dva fiktivna čitatelja vojvotkinja i vojvoda (bez imena što uopšte nije slučajno) koji su bukvalno upali na scenu. Nešto kao kada bi Trnova Ružica iz Diznijevog crtanog filma nekako sišla u gledalište da se sita s vama izrazgovara ili vi uđete u taj film da joj se pridružite i ponešto kažete. Jer priča je jača od života! Imajte to u vidu ako biste da se rugate Don Kihotu. Ono što vojvodski par želi jest da se zabavi. Osmišljavaju scenu, tj komediju u kojoj će se zabavljati sve verujući u Don Kihotovu ludost. Oni priređuju predstavu u predstavi. Ovo podseća na Hamleta s jednom ključnom razlikom: Hamlet je hteo da predstavljanjem naravi i pojava dođe do istine. Vojvoda i vojvotkinja se žele samo dobro zabaviti. Razmislite malo: implikacije ove distnkcije su neobično važne za značenje romana; one su kalderonovske- život je san.

Ka zaključku svome hitam, in medias res: ova složena multiplikacija stanovišta I aktivno sudelujućih perspektiva gledanja na stvarnost, igra ogledala, ima za cilj da prikaže insuficijenciju stvarnosti  Španije kako je Servantes vidi. Mi sad znamo da je ušao među besmrtnike i postigao mnogo više. Znači krenuli smo od lude koja umišlja svet da bi se suočili sa dramatičnim nedostatkom realiteta sveta koji bi valjda trebalo biti jasan i po sebi razumljiv. Mi ne dopiremo do tzv. objektivne stvarnosti ovog romana. To nam se izmaklo pod nogama i mi pretimo da ljosnemo kao i naš Don Kihot što se ipak neće desiti. Kako dolazimo do bilo kakve istine u ovom romanu kada je objektivnost ukinuta? Servantes to postiže strogo književnim sredstvima, preko LIKOVA i putem KOMIKE. Pri tome ćemo uvek imati u vidu da ovaj roman teži ipak istini a to znači da je Servantes objavio svojim trajnim književnim monumentom rat svakom zaluđivanju.