(3) DON KIHOT I SANČO PANSA – SMEHOM DO ISTINE

„Ono što se dešava u našoj mašti, može se ispoljiti i van nje, postati neobično snažno i zapovedno“ (M. Marković, Servantes,1938)

„Servantes je želeo da vidi jasno u čudnom neredu koji se zove život“ (M. Marković, Servantes, 1938)

(Spomenik Servantesu u Madridu)

Najizazovnije je govoriti o komici koja je i srž, prava tajna kojim se udahnjuje značenje u ovom romanu. Jasna shema koju vidim jeste da čudno koje se često pojavljuje u mislima i činovima likova teži da pređe u čudesno (percepcija nadnaravnog) ali u tom momentu obavezno prelazi u smehotresno. Dakle, ovaj roman ima u sebi jake naznake fantastičnog. Već sama činjenica koju sam obrazložio da je struktura stvarnosti u Servantesovom romanu nepostajana daje nam taj osećaj izgubljenosti koja traži objašnjenje,  uz stalno čuđenje, tako svojstveni fantastici. Ovde dolazimo do odgovora zbog čega je Servantesov roman definisao moderni roman. Pri tome to nije začetak koji se usavršava i dorađuje, nego užasno visoko postavljeni standard, i da se ne lažemo, najčešće nedostignut uzor. Uzmite nasumično neki savremeni roman, uporedite ga sa Don Kihotom i ako mislite da se bar malo, izdaleka približio Don Kihotu, dali ste mu veoma visoku ocenu. Ako hoćete, ne toliko zbog rečenice i stila, jer ima pisaca sa lepšim stilom, nego zbog načina posmatranja, duhovitosti i komike. Posledica ovog prihvatanja Don Kihota su duboko saznajno-poetičke. Velika je sreća da je to tako. Zatim, odredio je roman kao jednu veoma zahtevnu formu koja u sebi treba na neki način da objedini književnost kao celinu. Ja sam se čitajući Don Kihota susreo i sa njegovim budućim čitaocima: Borhesom, Markesom, Kafkom, Tomasom Manom...Dakle ambiciozno nastrojen romansijer nije samo prozaik nego uključuje nešto od drame i poezije. U Don Kihotu sam našao skoro sve žanrove; recimo neki delovi se čitaju kao najbolji detektivski žanr zato što se složena zagonetka odnosa i pojava razrešava na kraju priče i epizode; da ne govorimo o ljubavnom, avanturističkom žanru. Servantes je dao jednu veliku priču i ubacuje bočno druge priče koje plete kao venac; uspostavlja dakle vrlo složenu strukturu pripovedanja. Veliki deo se čita kao vodvilj i drama. Istovremeno on u sebi uključuje didaktiku, tj esejistiku, on je refleksija književnosti o sebi samoj; jezik i metajezik. Don Kihot je za mene uz to i jedan od najvećih vaspitnih romana svih vremena. 

Tajna je, dakle, u komici. I najteže je ovo analizirati. U jednom furioznom tempu se nižu te komične epizode. Opet tempo kada spominjem, taj odnos vremena i nadvremena me toliko podsetio na hispamerikance. Vidite sposobnost da se komična scena opiše tako da se posle nekoliko vekova smejete i ostajete bez daha; imate neobične situacije; komika koja je u jeziku i njegovoj upotrebi, koja je u načinu tretiranja ideja svog vremena. Ona je u detalju ali i u celini, u onome što su pojave, pa ne njegovog već svakog vremena. Ilustrovaću taj krupniji plan komike opisom dve-tri epizode.

Recimo ismevanje sujeverja i intelektualnih prevaranata svih vrsta. Ima jedan opsenar sa majmunom koji ljudima objašnjava sudbinu (pazite, majmun pogađač!). Njegov vlasnik lepo kaže svojim klijentima (onima od kojih uzima novac) : moj majmun odlično pogađa ono što vam se desilo u prošlosti i što se tiče sadašnjosti, ali se ne razume baš u budućnost. Dakle, pošten majmun! Znamo ipak da se opsenarstvo ne tiče samo budućnosti. Ja sam imao momentalnu asocijaciju na modernu političku propagandu i način kako propaganda tretira zdrav razum u ovom upravo mom vremenu. Jer analizirajte ovo do najsitnijeg motiva. Zašto baš majmun pogađa? Pa zato što se majmun obraća majmunima!

Slično je sa bronzanom glavom koja pogađa. Ta se razume i u budućnost ali da ne kvarim zadovoljstvo čitanja onima koji nisu pročitali roman...

Drugi primer vezan za ismevanje viteštva je pošten razbojnik. Ima jedna profesija koja i u naše vreme neobično drži do časti; čast je inače pojam koji jednostavno ne postoji danas jer ne postoje običaji koji bi je podržali u tom obliku kakav je nekad postojao; ali jedna profesija neobično drži do toga: to su kriminalci. Ismevajući jednog velikog i istinitog razbojniičkog vođu svog vremena on opisuje jednu scenu gde on presreće neki karavan, nasmrt  preplaši sve ljude u karavanu; da bi dokazao zatim svoju čast jednom članu bande pred svima raspoluti glavu, a zatim pokaže milosrđe prema svim putnicima tako što im uzme samo mali deo bogatstva. Svi su zadivljeni njegovim poštenjem, pa prenose glas o tome. Danas nam je svima jasno o čemu se radi: običan reketaš. A samu scenu sam doživeo kao da sam se vratio u naše devedesete godine. 

Primer humora kod Sančo Panse su njegove poslovice recimo: „Ono što mišu moraš dati, mački daj, pa je brizi kraj“. „Ako ti ponude kravicu, ti pritrči s uzicom“.

Uzmimo zatim jednu esejističko-komičnu epizodu. Servantes je uspeo da se naruga čak i apokrifnoj književnost isvog vremena. Imamo  „apokrifnu“ (pisci se ne slažu da li se to Don Kihotu zaista desitlo), oniričnu epizodu kada Don Kihot silazi u pećinu. Tamo on doživljava nekakve vizije a odnekud se našla u toj viziji i Duslineja. Neobično je smešno u daljem toku pripovedanja da je Don Kihot zbunjen, priznaje da ne zna može li pokloniti poverenje svojim čulima! E pa ludog zbuniti, to stvarno nije lako! Mnogo sam se smejao kad god je spomenuta Don Kihotova zbunjenost. Nastranu sad što Don Kihot nije lud nego luckast. 

Biram da još nešto kažem o smehu kao invektivi. Neobično mi je iz naše savremene perspektive zazvučala reč duhovnik. Tada se to odnosilo na teologiju jer je ona bila oblast iznad svih oblasti znanja. Ali se radi o arbitriranju onim što mi danas nazivamo kulturna pitanja i kulturna politika. To je neko iz stalnog personala bilo koje književne scene, ljudi bez talenta i duha koji se pitaju o stvarima duha. Pa se tako jedan teolog ovako obratio Don Kihotu:

--A Vama šupljoglavče, ko je vama uvrteo u glavu da ste lutajući vitez i da pobeđujete divove i da hvatate zločince? Idite u dobri čas a da vam kažem i ovo: vratite se svojoj kući i podižite svoju decu ako je imate, brinite se za svoje imanje, i prestanite da se potucate po svetu terajući vetar, da vam se ne smeju i oni koji vas znaju i oni koji vas ne znaju. Gde ste, zaboga pronašli da je bilo ili da danas ima lutajućih vitezova? Otkud divova u Španiji ili zlikovaca u Manči, ili začaranih Duslineja, ili cele te povorke gluposti koji se o vama pričaju?

O ovome duhovniku sam Servantes kaže uvodeći scenu: „Vojvotkinja i vojvoda dođoše do vrata dvorane da ga dočekaju, a s njima i jedan dostojanstven duhovnik, od onih koji upravljaju velikaškim kućama; od onih koji nisu kneževskog roda, i ne uspeva da nauči kako to treba da budu oni koji već jesu; od onih koji žele svoju velikašku veličinu da mere svojim sitnim dušama; od onih koji žele da pokažu onim kojima upravljaju šta je umerenost, dok od njih ne stvore tvrdice: od takvih je, velim, verovatno bio onaj dostojanstveni duhovnik s kojim su vojvoda i vojvotkinja pošli u susret Don Kihotu.“

Da zaključim: SERVANTES je postavio visoke standarde ne samo umetnosti romana  nego i čitaocima za sva vremena. Naš zadatak kao kao kritičnih čitalaca nije da slepo verujemo u bilo šta što nam se servira, u bilo koju himeru koju nam nudi, svet, naše vreme, pa ako hoćeta i  sama književnost, pa čak ako je zastupa i talentovani pisac. Nama je Servantes pomogao da odredimo svoja očekivanja od književnosti. A to je negovanje sistematske sumnje kroz duhovitost i nemilosrdno ispitivanje istine. On je pokazao kako se to radi. Ako bi me pitali da na ovu knjigu preporučim jednu modernu u skladu sa svojim razumevnjem i čitanjem Don Kihota, bio bi to roman Ime ruže, Umberta Eka. Zato što je tajna oko koje se tamo plete avantura jedna Aristotelova rasprava o smehu za koju se zna da je postojala ali je izgubljena. I suština i sadržaj te nestale rasprave o smehu nalaze se u Don Kihotu.