Dejmon Galgut - Arktičko leto (biografski roman o E.M. Forsteru) (2) Lično-emotivna komponenta Forsterovih susretanja sa kulturama

*srpski prevod: Aleksandar Milajić

 "Zabeleške o prijateljstvu ostaju zapisane u srcu"

Možda bi priča o Forsteru mogla glasiti i: kako sam preko Indije došao do svog pravog odredišta, a to je Aleksandrija. Forsterovo prijateljstvo sa Kavafijem bilo je čisto intelektualno; Pesnik se držao prema njemu na distanci ali ga je uputio u tu aleksandrijsku najdublju tajnu pa je tako nastala i knjiga o Aleksandriji:

"...Shvatio je da su se on i pesnik otisnuli u slične poduhvate. Video je svoju knjigu kao vaskrsavanje, vraćanje groblja u život. A Kavafi je u svom radu u neku ruku činio isto. Poniranjem u mitove i drevnu istoriju, vrludanjem modernim ulicama, i njegove pesme su prošivale između stare, izgubljene Aleksandrije i ove prisutne, strastvene, savremene, u kojoj on živi. Prošlost je takoreći doslovno disala kroz njegove reči.

Ali Kavafi je ipak živeo tu. A šta je toliko snažno privlačilo Morgana? Egipat mu se u početku nije naročito sviđao. Kad je razmislio o tome, zaključio je da je posredi bilo upravo to što  Aleksandrija deluje kao celina za sebe - gotovo zasebna država - potpuno odvojena od svog okruženja. A najdublje ga je pogodilo što je ona mešanac nastao ukrštanjem rasa, kopiljenjem različitih uticaja, običaja i nasleđa. Bio je naučio da ne veruje čistoći, ili bar ideji o čistoći, jer tako nešto ne postoji u stvarnosti. Svako je nekakva mešavina, istorija je papazjanija, ljudi su hibridi..." (ibidem, 218)

U svojoj knjizi o Aleksandriji Forster je studiozno izneo istorijski i kulturno-povesni sažetak ovog grada. Čistoća i jasnost njegovih zaključaka ukazuju na dubinu razumevanja koja je išla nesumnjivo preko množine iščitanih i raspoloživih izvora kao i preko ličnog druženja sa Kavafijem. To jednako važi i za njegovo glavno delo Put u Indiju. Dok su Soba s pogledom i Hauardov kraj  rezultat njegovog izvanrednog poznavanja prilika i naravi (post)viktorijanske Engleske, Put u Indiju je bio istinski izazov, koji ga je koliko odvojio od dosadnog kulturnog stereotipa  toliko i angažovao na najdubljiim nivoima osećanja. To je verovatno i razlog zašto je toliko dugo nastajala: od početne ideje do uobličenja prošlo je oko dvanaest-trinaest godina. A Galgutov roman nastaje kao romaneskna elaboracija jedne studije senzibiliteta.

Forsterova priča sa Indijom i islamskom kulturom išla je preko njegovog učenika i prijatelja Masuda, a priča sa Egiptom i Aleksandrijom preko Mohameda. On se o kulturama nije obrazovao na školski način. Zato i u njegovom romanu Put u Indiju toliko polemiše sa oveštalim predstavama školskog pristupa upoznavanja sveta i ljudi. Gospođica Kvestid dolazi sa sveskom u ruci, ali tek kada prođe kroz duži proces patnje i samosuočavanja u bolnom dodiru sa ljudima, postaje obrazovano biće. Kad god je išao u Indiju, Forster je želeo da upozna Masuda, za njim je jurio s kraja na kraj sveta. Masud, ljubav koja nije bila uzvraćena i sva dramatika u vezi sa tim, u pozadini su Forsterovog otkrivanja islama i indije. A pošto je bio pravnik i praktični duh, Masud mu je bio od pomoći u sagledavanju i upoređivanju kultruno-društvenih prilika u Britaniji i kolonijama. I bio je model za lik Aziza u romanu Put u Indiju. A negde u to vreme javlja se i ostvaruje njegova ideja za roman Moris.

Forster je lako pisao romane koji su se ticali prilika u njegovoj zemlji i tu je ispoljio zavidno poznavanje naravi svojih zemljaka (Soba s pogledom, Hauardov kraj). Zato mu je poznavanje sa Edvardom Karpenterom, socijalističkim pesnikom koji je bio gajio lično prijatejstvo sa Voltom Vitmenom i bio jedan od osnivača laburističke partije dalo odlučan podsticaj da napiše Morisa. Karpenter je sa svojim partnerom živeo na jednom imanju u Engleskoj gde je pokušavao ostvariti alternativni način života utemeljen na socijalističkim principima. Moris postaje na taj način, iako objavljen tek nakon Forsterova smrti, drugi deo te domaće kulturne priče. Dok je Forsterov odnos prema domaćoj kulturi bio dobroćudno-ironičan u Sobi s pogledom, u stvarnom životu ga je ona nervirala i podsticala na beg. Karpenterove ideje su bile vrsta srećnog stvaralačkog bekstva. Istopolna ljubav je bila veoma supresirana u to vreme, a iako su razni Forsterovi prijatelji i kolege delili iste sklonosti, o tome se komuniciralo posredstvom vrlo specifičnog spektra kodova i limitirane emotivne ekspresije. I njegovim prijateljima i njemu je ta kultura duboko ušla pod kožu. Iako su je u suštini prezirali, svi su oni bili prilično tvrdi viktorijanci. I tek je Karpenter nagovestio promenu u tom smislu. A nije slučajno da Galgut u moto svog romana uzima rečenicu iz jednog intervjua koji je Forster dao mnogo godina kasnije: "Orgije su tako važne, a čovek o njima ništa ne zna". Da bi naglasio ovu poentu, Galgut uvodi jedan važan sporedni lik i posebno poglavlje naziva po njemu: Sirajt.  A Samo je prijateljstvo s Karpenterom moglo omogućiti Forsteru da homofilnu tematiku izbaci sa margine i napiše jedan roman sa srećnim krajem. 

Edvard Karpenter (1894), Rodžer Fraj (1866-1934)

Međutim, kada je o toj kulturi sve rečeno što se imalo reći (iako za Forsterovog života neće biti objavljeno) ostalo je da se apsolvira onaj teži deo vezan za putovanja. Ako je Karpenter bio srećno razrešenje jedne dileme, kako se rešiti stare viktorijanske dame i postići slobodnije društvo na domaćem terenu, Kavafi je bio naredna i teža stanica spoznavanja ljubavi. I ako je Karpenter predstavljao vedrinu socijalne utopije koja za ljude njegovog kova i nije bila toliko nedostižna, Kavafi je idejno bio vezan za dileme mističnog erosa. A Forster je bukvalno učio u Aleksandriji ono što je Veliki pesnik opevao. Mohamed je bila njegova druga velika i samo delimično uzvraćena ljubav; u vreme kada je živeo svoj kulturni san, Aleksandriju koja nestaje i obnavlja se istovremeno u imaginaciji. Način na koji je ta ljubav u Galgutovom romanu opisana, kao i okolnost gde se dešava daje joj izgled možda najdublje i najsadržajnije u Forsterovom životu. Svaka reč koja se odnosi na Mohameda odiže snagom proživljenog. I nečega veoma, veoma bolnog... 

U takvoj situaciji dešava se njegovo drugo putovanje u Indiju. Ono je bilo svojevrsni "silazak u pakao". Svaki pokušaj da tamo nešto uradi na emotivno-erotskom planu bio je potpuni neuspeh. Ne samo zbog Mohameda. Opet je počelo da ga tišti vrelo indijsko sunce, sve je bilo bezobzirno i bezobrazno ogoljeno, sve je bilo očigledno i neuhvatljivo, indijska maya, nedokučivo. Indija nudi raspad svake logike, uključujući i one ljubavne, kao međufazu spoznavanja sveta. Ali za Forstera to nikako nije moglo biti rešenje. U Galgutovom romanu se opisuju odnosi sa momkom pod imenom Kanaj i ta veza je bila opeterećena stvarnošću kastinskih odnosa tamo. Kao da je Kanaj za belog Britanca kao i za gomilu svojih sunarodnika mogao biti samo rob. "Kanaj je rob u duši, to je strašno", razmišlja otprilike Forster. Shvatio je da kastinska rigidnost društvenih odnosa ne može biti samerljiva sa bilo čime na zapadu. To je samo u njemu pojačalo kompleks koji je prema Indiji delio sa svojim zemljacima, a u erosu je otkrio jednog mračnog i dotada nepoznatog sebe za kojeg nije ni slutio da će ga naći. Rešenje je bilo samo jedno: potražiti Mesuda koji je bio njegova veza sa realnošću,  reći zbogom Indiji, vratiti se kući; ostati u kontaktu sa Mohamedom i patiti njegove brige. 

I tek kada se vratio kući, kada je uspostavio distancu prema Indiji rodilo se rešenje za njegov najveći roman. On je dao svoju istinu o Indiji a Galgutov roman govori koliko su takve istine moguće samo ako su istovremeno duboko lično proživljene.  

E.M. Forster i Mohammed el-Adl, Aleksandria, oko 1917, The New York Review

Dejmon Galgut - Arktičko leto (biografski roman o E.M. Forsteru) (1) Forsterova elaboracija svetskih religija sa naglaskom na iskustvu Indije

*srpski prevod: Aleksandar Milajić

 

Nastavljam sa Forsterom. U pozadini Galgutovog romana je stručna studija stvaralačke ličnosti i senzibiliteta E.M. Forstera. U kombinaciji sa poznavanjem dela samoga Forstera omogućava da se povuku određeni zaključci, iznesu tvrdnje o najvažnijim idejnim aspektima njegove proze. Zato ovde treba nešto reći o Forsterovom shvatanju globalnih religija. Sa ovime se, svakako, kao pisac morao pozabaviti na način pripadnika tada još uvek moćne imperije koja je u sebi pokušavala asimilovati različita kulturna iskustva. Treba reći da ona tada za tako nešto tada nije imala kapaciteta. Viktorijanska Engleska je ostajala puritanski začuđena i samozadovoljna. A u takvoj klimi stvara se jedan niz anarhičnih mladih pisaca školovanih na prestižnim univerzitetima koji jedva čekaju da staroj viktorijanskoj dami, tj. okoštalom kulturnom modelu, vide leđa jednom za svagda iako su sami tim modelom uslovljeni; a ova uslovljenost će dati povoda za dramatična raslojavanja u njihovim romanima: između kulture i senzibiliteta, politike i ličnih sloboda. Nije slučajno što se baš u Galgutovom romanu opisuje Forsterovo poznanstvo sa D.H. Lorensom. A nije neobično da je moderna Britanija u velikoj meri naučila lekcije iz svih neuspeha od svoje viktorijanske prethodnice. 

Dakle, iskustvo svetskih religija je bilo posredovano neophodnošću shvatanja kolonijalnog iskustva a Forsterov odlazak u Indiju je imao, ili mogao imati, sva opšta obelžja egzotičnog putovanja i otklona od zapadne civilizacije koju je Indija, ili bar ona uvezena, ponudila nemirnom zapdu i do današnjih dana je na neki način vrsta njegove kulturološko-duhovnjačke alternative. Indija je bilo prvo, a zatim, posle Egipta ponovljeno Forsterovo iskustvo. Zato bih tvrdio da je ono već i tom biografsko-dokumentarističkom činjenicom elaborisano, višestruko osmišljeno i za ovog pisca zaključeno. A u Indiji se Forster susreo upravo sa civilizacijom, od koje je, možda, hteo pobeći. Najpre zapadnom, u vidu kolonijalne mreže (kulturno površnih) odnosa o čemu sam govorio u tekstu o Forsterovom najznačajnijem romanu; ali i onom indijskom (ili množinom indijskih). I ono što je ključno u tom poređenju: ni jednom nije bio zadovoljan. 

S jedne strane bio je zgrožen svojim zemljacima iz kojih je Indija izvlačila ono najgore, ali sa druge ni sam nije mogao izaći s njom na kraj. Kao da su Britanci u Indiji mogli biti samo turisti (da li su zapravo uvek to i bili?) jer se posle izvesnog vremena za njih ta zemlja pokazala kao čista nemogućnost. Vreme je samo produbljivalo razlike. Veliki kompleks Indije tako u romanu postaje sinteza imperijalnog, kulturološko-egzistencijalnog i piščevog sasvim ličnog problema. Na ovaj način autor je anticipirao niz odgovora na pitanja zašto je došlo do kolonijalnog odustajanja ili, u nekom širem smislu, zašto su svi pokušaji civilizovanja možda osuđeni na neuspeh. 

Galgutov roaman ima karakteristike dvostruke studije: kulturno-istorijske i senzibiliteta, ličnog kao i vremenskog. Zanima me njegov odnos prema svetskim religijama iz čega se mogu izvući najvažniji zaključci; ovde bih to samo naznačio a ovaj format ne dozvoljava da opterećujem previše pozivanjem na književni tekst. Pri tome treba imati u vidu da je Indija za Forstera bila ujedno i islamska i hidnuistička (+ ogroman broj drugih religijskih formi koje se mogu podvesti pod ovo drugo). Jer, u to vreme  Pakistan i Bangladeš su bili deo velike celine. Dakle: 

(1) Forster razume i saživljava se sa Indijom preko njene islamske komponente. Najpre, kao sumu vlastitog religioznog i kulturnog iskustva Forster je razumeo islam ali nije hinduizam. Islam se javlja kao visokodiferencirana religija, a unutar sebe logičko-pravno uobličen sistem mišljenja, kao i jedan kulturno-logički tj. imaginacijski model s kojim je on mogao korespondirati. I to je činio veoma uspešno

(2) Islam je kao i hrišćanstvo čedo Levanta. Levant je davao Zapadu i opčinjavao Zapad. Zato je za Forstera islam očito potpuno uklopiv u taj isti zapadni model, štaviše njegov pridruženi, bratski deo. Stvoren iz istog izvora. U tome Forster, verujem, ni dan danas, u vreme opštepodgrevane islamofobije, ne bi imao dilemu. Setite se dela romana Put u Indiju kada gospođa Mur ulazi u džamiju sa onim respektom kako se ulazi u crkvu. To je ujedno i idejna okosnica tog romana.  

(3) Ulazak u pećine je, kao što sam rekao, ulazak u nepoznato u kome Zapad od hindusitičke Indije traži egzotičnu mudrost a zauzvrat čuje samo sopstvene odjeke. (obrazložio u tekstu o romanu Put u Indiju)

(4) Tako se religija postavlja kao deo celog tog kompleksa britanskog kolonijalnog neuspeha pa su sve veze tog tipa vredne analize.

(5) Konačno i nasuprot: hinduizam je, onako kako ga Forster vidi jedna stalna stvarajuća i nikada do kraja uobličena melasa, laboratorija i riznica različitih vidova promišljanja, religijskog podvižništva i običaja od kojih ni jedna od tih komponenti ne proizvodi rezonancu za praktični i racionalni umu zapadnjaka. Čemu ovo služi i šta ću ja ovde? deo je tog doživljaja sveta koji je doveo i do kolonijalnog odustajanja. Njegovo iskustvo toga je vrlo blisko čistom apsurdu što je i prikazano u finalu romana Put u Indiju. A kako to izgleda u Galgutovoj imaginaciji Forsterovog doživljaja vredi izvući nekoliko odlomaka: 

"...Unaokolo je sve vrvelo od svetine...Ljudi koji se mole idolima zastrašujuće obojenih lica. Isposnik koji visi iznad vatre, sa crnom vrećom na glavi, dok ga drugi ljulja tamo-amo. Dugački redovi hodočasnika koji čekaju da im se izbrije sva kosa s glave izuzev jednog uvojka, kako bi ih, ako im se ostvare nade, odozgo neko povukao u raj. Odsečena kosa se gomila, a kasnije će je odneti u vodu..."  (Dejmon Galgut, Arktičko leto, Dereta, 2023, str. 123)

Ili recimo u vezi sa ulaskom u mistične Barabarske pećine, a ovde je već sasvim uočljiv hrišćanski refleks:

"...Bio je to čitav hramovski kompleks usečen u jednoj ogromnoj steni, s brojnim nivoima, galerijama i dvorištima, sav prekriven kipovima i frizovima zapanjujuće lepote. Oltar u srcu zdanja podignut oko divovskog lingama, bio je upečatljiv sam po sebi, ali Morganu su se u pamćenje urezali kipovi životinja nabijeni ritualnim neprijateljstvom, kao i zastrašujuće prazan i ravnodušan pogled boginje dok nehajno seje smrt oko sebe. Vratio se tamo u suton, pa još jednom ujutru. Dotle je bio potpuno siguran da nadahnuće Kališe nije bilo božanske, nego demonske prirode. Nebrojene ruke su vekovima stvarale to mesto i sticao se utisak da se u njemu prepliću tri različite religije. Ali bilo da je budistički, hinduistički ili džainski, hram nije pobuđivao dobro raspoloženje. Nije  bio lep, a njegova grandioznost bila je zastrašujuća. Bio je isklesan kao svetilište drevnom i primitivnom strahu u ljudima, i upravo tu tačku dirnuo je i u njemu..." (ibidem, 130)

Ali,  da bi se još bolje razumeo Forsterov odnos prema religijama sa kojima je Britanija dolazila u kontakt treba preći na studiju Forsterovog senzibiliteta; iskustava na duboko ličnom i emotivnom planu koja su uobličila njegove stavove. 

E.M. Forster - Aleksandrija: istorija i kultura; Faros i Farilon

(prevod: Dejan Acović)
 

I dalje o Morganu Forsteru i književnoj temi prvog reda: Aleksandriji. Ovo izdanje ima dosta mapa u sebi pa se čita kao neki fantastični bedeker. Mape kroz vreme, istorijske, intimne mape. Pisac je pokušao reći o ovome sve najvažnije što se ima reći. I pošto je u pitanju neverovatno mnogo istorije na tom komadiću zemlje, tekst je pomalo svedeno suv u tom činjeničnom delu i zahteva dva napora: istraživački i napor imaginacije. A isplati se jer se svako malo krije neka dragocene poenta. Temporalno je podeljena knjiga na tri perioda: grčko-egipatski, hrišćanski, arapski i savremeni period. Ali tekst valja čitati pre svega na način istraživanja književnih i kulturnih motiva, filozofskih kamena međaša, a ne kao striknti odnos uzroka i posledice u političkom smislu. To znači govorimo o Aleksandru Velikom, Kleopatri, Muzeju, Biblioteci, Klimentu Aleksandrijskom ili Plotinu... Sve ove velike teme se kontekstualizuju na način koji je više nego dragocen savremenom čitaocu. 

Primer piščevog pravilnog metoda je poređenje dva najveća geografa starine Eratostena i Klaudija Ptolemeja. Obojica su napravilji mapu do tada poznatog sveta. Nalaze se u ovoj knjizi. Forster kaže: Eratosten je na mapu precizno stavljao sve ono što je do tada postojalo i nije ništa dodavao. Klaudije Ptolemej je na svoju mapu dodavao nešto što se zapravo nije znalo i njegova mapa je mnogo preciznija i iscrpnija. Do danas je tako, strah od onoga što ne znamo: horror vacui. Pri tome je Eratosten među prvim tvorcima moderne nauke i geografije. Klaudije Ptolemej je tvorac fantastične geografije i mnogo je zadužio mistiku. Konačno njegova geocentrična slika sveta do danas figuriše u astrologiji i sličnim sistemima mišljenja. Ovo su dakle sve odreda književne teme, a tu su i motivi poput Muzeja, Palate i Biblioteke. Kada se pogleda način na koji Forster o njima piše, može se uočiti temeljni obrazac kostituisanja i strukturisanja političke moći kroz istoriju kao i načina na koji kultura postaje deo te moći. I pisci do dana današnjeg ne rade ništa drugo nego opisuju tu aleksandrijsku Palatu a vrzmaju se oko Muzeja, mesta gde kultura, tj. kult vrši uticaj na političku moć. Faros je bio jedno od sedam svetskih čuda. Osvetljavao je more do najdaljih granica, pokazivao put ka civilizaciji, osvešćivao nesvesno. Bio je neka vrsta opservatorije ali i vojne osmatračnice koja je mogla precizno locirati na daljinu sve neprijatelje Carstva. More je bilo granica. Pomišljam sada i na Tatarsku pustinju Dina Bucatija. I more je pustinja i dok je u onoj Bucatijevoj stvar u prolasku vremena bez smisla i strahu koji istorija gomila, Mediteran je mesto susreta sa opasnošću ali i nepreglednim mogućnostima. Sve te mogućnosti stekle su se u Aleksandriji kao potentno jezgro civilizacije aktivno do današnjeg dana. 

Aleksandrija je dobila ime po velikom makedonskom osvajaču, ali to je i grad Evađeliste Marka. Aleksandrija se sestrimi sa Venecijom u koju su kasnije prenete Markove mošti. U Aleksandriji je stolovao i Kliment Aleksandrijski. Poput Svetog Avgustina on je most i pokušaj razumevanja između dve u mnogo čemu različite epohe. Mislim da je Forsterova knjiga mnogo više kulturno-istorijska nego politička elaboracija. I draga mi je zbog toga. Aleksandrija je mesto prelaza i način na koji taj prelaz neprekinuto gradi civilizaciju. Nije toliko važna vojna koliko kulturna premoć i paradigma. Zato se jedna epoha nikada ne može prebrisati. Sa njom se mora stupiti u neki dijalog, suodnos. Ptolemeji nikako nisu hteli prebrisati egipatsku istoriju, naprotiv želeli su da se nastave na nju, da se učine njenim delom. Tako su stovrili religiju boga Serapisa i njegov kult. A onda je Serapis duboko uticao na potonje razdoblje. 

Ovaj religijski deo je u knjizi dobro razrađen. Ovo je mala istorija religije in a nutshell, ali tako da je uhvatio suštinu problema. I ovde vidimo književnika u ulozi eksperta a njegov tekst je i uspela sinteza najvažnijih posledica susreta koji su oblikovali savremeni monoteizam u svim njegovim formama do danšnjeg dana. Za ovo je potrebno podsetiti se situacije u Aleksandriji. Imamo Jevreje i njihovog najvažnijeg filozofa Filona, zatim neoplatonizam i Plotina da bi konačno preko različitih formi jevrejsko-helenskog sinkretizma i gnosticizma došli do uobličavanja savremenog hrišćanstva. A nikada dosta naglašavanja grčke misli u idejnom smislu. Helenistička misao je duboko uticala na judaizam, na neki ga način preobrazila i uticala na njegove mistične tokove do današnjeg dana. Filonov logos se osmišljava tako preko neoplatonističke misli koji ceo problem uzdiže na nivo komplikovane mistične elaboracije da bi onda isti taj logos postao temeljem za hrišćansku elaboraciju. Tu, na tom preseku rađalo se hrišćanstvo. 

Priroda Svetog Trojstva je jedan od najvažnijih primera tog susreta monoteističkih ideja. Mnogi su površno opažali da je hristoliški problem (da li Sin ishodi od Oca) periferan i dosadan u celoj ovoj priči. Međutim on je bio (i ostao!) temelj za novo monoteističko rešenje. Kako Forster ispravno uočava radilo se o razdaljini između Boga i čoveka koje rešavaju i judaizam i neoplatonistički idealizam (tu su negde negde i Stoici). Pošto je ta razdaljina između Boga i čoveka ogromna, hrišćani su je rešili Hristovim utelovljenjem (Reč postade telo). A onda se javio problem istobitnosti (jednosuštastvenosti). Ako sin potiče od oca onda ne može biti istobitan. Sin je onda u svojoj krajnjoj konzekvenci tek jedna od mogućih neoplatonističkih tj. emanacionističkih elaboracija. Arije, veliki hrišćanski episkop misli dakle još u neoplatonističkom ključu: Ako je Sin rođen od Oca, od njega potekao, onda je u krajnjoj liniji On očitovanje  Boga a ne Bog sam. On je sličnobitan a ne istobitan. Zato se hrišćanstvo rodilo kada je na Prvom nikejskom saboru utvrđeno: "Rođen pre svih vekova, istobitan s Ocem. Rođen, nestovren". U ovome postoje razlike unutar samog hrišćanstva. Problem Hristove prirode je rešen tako što je On i Bog i čovek; ali recimo jedna forma pravoslavlja su do današnjeg dana monofiziti, Kopti u Egiptu. Za njih nema dve prirode. Iako priznaju Hristovo utelovljenje, smatraju da Hrist ima samo jednu, onu božansku koja apsorbuje ljudsku. Veoma interesantan i jedan od onih neverovatnih književno-naučnih uvida koje nam knjige pružaju je upravo nešto što je Forster na primeru Kopta izneo kao tezu. A ta je da je njihov monofizitizam bio zapravo jedno od ranih očitovanja nacionalizma kroz istoriju, egipatskog nacionalizma. A ideje pa ni one religijske nikada nisu posve razlučene od politike. Treba još reći da je kasniji dolazak islama Forster smatrao odvojenim od ovog velikog monoteističkog problema na način kako je rešavan u Aleksandriji. Islam tada prosto nije bio tu. Međutim islam je takođe pretrpeo razne uticaje iz ovih idejnih središta ali to prevazilazi okvir Forsterove ekspertize. 

Knjižica Faros i Farilon daje niz zanimljivih portreta koje već sasvim prelaze u književnost i na taj način elaboriraju sve o čemu se govori u istorijsko-teorijskom delu. Recimo, daje nam portrete dve velike suprotstavljene monoteističke figure: Arijana i Atanazija Velikog. Ima jedan odeljak u kome  prikriveno, ali ubitačno kritikuje zapadni kolonijalizam i kriptorasizam u poglavlju Ilajza u Egiptu. I jedan od najvrednijih Forsterovih eseja  je onaj o velikom grčkom pesniku Konstantinu Kavafiju. Upravo je Kavafijev duh i duh ove Forsterove knjige. Jer, ako je Forsterova namera bila (uspešna!) da na primeru jednog grada uobliči u celinu kulturni duh antike i savremenosti, Kavafi je učinio to isto na način vrhunske estetske sinteze. Kavafi je istaknuta figura večne Aleksandrije.