*srpski prevod: Aleksandar Milajić
"Zabeleške o prijateljstvu ostaju zapisane u srcu"
Možda bi priča o Forsteru mogla glasiti i: kako sam preko Indije došao do svog pravog odredišta, a to je Aleksandrija. Forsterovo prijateljstvo sa Kavafijem bilo je čisto intelektualno; Pesnik se držao prema njemu na distanci ali ga je uputio u tu aleksandrijsku najdublju tajnu pa je tako nastala i knjiga o Aleksandriji:
"...Shvatio je da su se on i pesnik otisnuli u slične poduhvate. Video je svoju knjigu kao vaskrsavanje, vraćanje groblja u život. A Kavafi je u svom radu u neku ruku činio isto. Poniranjem u mitove i drevnu istoriju, vrludanjem modernim ulicama, i njegove pesme su prošivale između stare, izgubljene Aleksandrije i ove prisutne, strastvene, savremene, u kojoj on živi. Prošlost je takoreći doslovno disala kroz njegove reči.
Ali Kavafi je ipak živeo tu. A šta je toliko snažno privlačilo Morgana? Egipat mu se u početku nije naročito sviđao. Kad je razmislio o tome, zaključio je da je posredi bilo upravo to što Aleksandrija deluje kao celina za sebe - gotovo zasebna država - potpuno odvojena od svog okruženja. A najdublje ga je pogodilo što je ona mešanac nastao ukrštanjem rasa, kopiljenjem različitih uticaja, običaja i nasleđa. Bio je naučio da ne veruje čistoći, ili bar ideji o čistoći, jer tako nešto ne postoji u stvarnosti. Svako je nekakva mešavina, istorija je papazjanija, ljudi su hibridi..." (ibidem, 218)
U svojoj knjizi o Aleksandriji Forster je studiozno izneo istorijski i kulturno-povesni sažetak ovog grada. Čistoća i jasnost njegovih zaključaka ukazuju na dubinu razumevanja koja je išla nesumnjivo preko množine iščitanih i raspoloživih izvora kao i preko ličnog druženja sa Kavafijem. To jednako važi i za njegovo glavno delo Put u Indiju. Dok su Soba s pogledom i Hauardov kraj rezultat njegovog izvanrednog poznavanja prilika i naravi (post)viktorijanske Engleske, Put u Indiju je bio istinski izazov, koji ga je koliko odvojio od dosadnog kulturnog stereotipa toliko i angažovao na najdubljiim nivoima osećanja. To je verovatno i razlog zašto je toliko dugo nastajala: od početne ideje do uobličenja prošlo je oko dvanaest-trinaest godina. A Galgutov roman nastaje kao romaneskna elaboracija jedne studije senzibiliteta.
Forsterova priča sa Indijom i islamskom kulturom išla je preko njegovog učenika i prijatelja Masuda, a priča sa Egiptom i Aleksandrijom preko Mohameda. On se o kulturama nije obrazovao na školski način. Zato i u njegovom romanu Put u Indiju toliko polemiše sa oveštalim predstavama školskog pristupa upoznavanja sveta i ljudi. Gospođica Kvestid dolazi sa sveskom u ruci, ali tek kada prođe kroz duži proces patnje i samosuočavanja u bolnom dodiru sa ljudima, postaje obrazovano biće. Kad god je išao u Indiju, Forster je želeo da upozna Masuda, za njim je jurio s kraja na kraj sveta. Masud, ljubav koja nije bila uzvraćena i sva dramatika u vezi sa tim, u pozadini su Forsterovog otkrivanja islama i indije. A pošto je bio pravnik i praktični duh, Masud mu je bio od pomoći u sagledavanju i upoređivanju kultruno-društvenih prilika u Britaniji i kolonijama. I bio je model za lik Aziza u romanu Put u Indiju. A negde u to vreme javlja se i ostvaruje njegova ideja za roman Moris.
Forster je lako pisao romane koji su se ticali prilika u njegovoj zemlji i tu je ispoljio zavidno poznavanje naravi svojih zemljaka (Soba s pogledom, Hauardov kraj). Zato mu je poznavanje sa Edvardom Karpenterom, socijalističkim pesnikom koji je bio gajio lično prijatejstvo sa Voltom Vitmenom i bio jedan od osnivača laburističke partije dalo odlučan podsticaj da napiše Morisa. Karpenter je sa svojim partnerom živeo na jednom imanju u Engleskoj gde je pokušavao ostvariti alternativni način života utemeljen na socijalističkim principima. Moris postaje na taj način, iako objavljen tek nakon Forsterova smrti, drugi deo te domaće kulturne priče. Dok je Forsterov odnos prema domaćoj kulturi bio dobroćudno-ironičan u Sobi s pogledom, u stvarnom životu ga je ona nervirala i podsticala na beg. Karpenterove ideje su bile vrsta srećnog stvaralačkog bekstva. Istopolna ljubav je bila veoma supresirana u to vreme, a iako su razni Forsterovi prijatelji i kolege delili iste sklonosti, o tome se komuniciralo posredstvom vrlo specifičnog spektra kodova i limitirane emotivne ekspresije. I njegovim prijateljima i njemu je ta kultura duboko ušla pod kožu. Iako su je u suštini prezirali, svi su oni bili prilično tvrdi viktorijanci. I tek je Karpenter nagovestio promenu u tom smislu. A nije slučajno da Galgut u moto svog romana uzima rečenicu iz jednog intervjua koji je Forster dao mnogo godina kasnije: "Orgije su tako važne, a čovek o njima ništa ne zna". Da bi naglasio ovu poentu, Galgut uvodi jedan važan sporedni lik i posebno poglavlje naziva po njemu: Sirajt. A Samo je prijateljstvo s Karpenterom moglo omogućiti Forsteru da homofilnu tematiku izbaci sa margine i napiše jedan roman sa srećnim krajem.
Edvard Karpenter (1894), Rodžer Fraj (1866-1934)
Međutim, kada je o toj kulturi sve rečeno što se imalo reći (iako za Forsterovog života neće biti objavljeno) ostalo je da se apsolvira onaj teži deo vezan za putovanja. Ako je Karpenter bio srećno razrešenje jedne dileme, kako se rešiti stare viktorijanske dame i postići slobodnije društvo na domaćem terenu, Kavafi je bio naredna i teža stanica spoznavanja ljubavi. I ako je Karpenter predstavljao vedrinu socijalne utopije koja za ljude njegovog kova i nije bila toliko nedostižna, Kavafi je idejno bio vezan za dileme mističnog erosa. A Forster je bukvalno učio u Aleksandriji ono što je Veliki pesnik opevao. Mohamed je bila njegova druga velika i samo delimično uzvraćena ljubav; u vreme kada je živeo svoj kulturni san, Aleksandriju koja nestaje i obnavlja se istovremeno u imaginaciji. Način na koji je ta ljubav u Galgutovom romanu opisana, kao i okolnost gde se dešava daje joj izgled možda najdublje i najsadržajnije u Forsterovom životu. Svaka reč koja se odnosi na Mohameda odiže snagom proživljenog. I nečega veoma, veoma bolnog...
U takvoj situaciji dešava se njegovo drugo putovanje u Indiju. Ono je bilo svojevrsni "silazak u pakao". Svaki pokušaj da tamo nešto uradi na emotivno-erotskom planu bio je potpuni neuspeh. Ne samo zbog Mohameda. Opet je počelo da ga tišti vrelo indijsko sunce, sve je bilo bezobzirno i bezobrazno ogoljeno, sve je bilo očigledno i neuhvatljivo, indijska maya, nedokučivo. Indija nudi raspad svake logike, uključujući i one ljubavne, kao međufazu spoznavanja sveta. Ali za Forstera to nikako nije moglo biti rešenje. U Galgutovom romanu se opisuju odnosi sa momkom pod imenom Kanaj i ta veza je bila opeterećena stvarnošću kastinskih odnosa tamo. Kao da je Kanaj za belog Britanca kao i za gomilu svojih sunarodnika mogao biti samo rob. "Kanaj je rob u duši, to je strašno", razmišlja otprilike Forster. Shvatio je da kastinska rigidnost društvenih odnosa ne može biti samerljiva sa bilo čime na zapadu. To je samo u njemu pojačalo kompleks koji je prema Indiji delio sa svojim zemljacima, a u erosu je otkrio jednog mračnog i dotada nepoznatog sebe za kojeg nije ni slutio da će ga naći. Rešenje je bilo samo jedno: potražiti Mesuda koji je bio njegova veza sa realnošću, reći zbogom Indiji, vratiti se kući; ostati u kontaktu sa Mohamedom i patiti njegove brige.
I tek kada se vratio kući, kada je uspostavio distancu prema Indiji rodilo se rešenje za njegov najveći roman. On je dao svoju istinu o Indiji a Galgutov roman govori koliko su takve istine moguće samo ako su istovremeno duboko lično proživljene.
E.M. Forster i Mohammed el-Adl, Aleksandria, oko 1917, The New York Review
No comments:
Post a Comment