Priča o Rusiji - Orlando Fajdžis

prevod: Nenad Dropulić

Rusija je magična zemlja veličanstvene kulutire i mučeničke istorije. Da bi se uronilo u njena kulturna blaga, književnost i umetnost, potrebno je, međutim, poznavati temeljne ideje koje su oblikovale njeno istorijsko, političko i umetničko iskustvo. A u srbijanskom javnom diskursu osim ideološko-propagandnih klišea nisam naišao na dublje razumevanje Rusije.  Ova knjiga je nešto sasvim drugo. Ona pokriva više od hiljadu godina ruske istorije, od samih početaka. To nije suvoparni istorijski pregled iako traži dosta udubljivanja a poželjno je da neka znanja o ruskoj istoriji već postoje kod čitaoca. Naime kad čitate istorijske preglede zatprani ste ogromnom građom ispričanom u nekom hronološkom sledu. Ali taj obično nepregledni materijal (zanemarimo legende i razne pojednostavljene ideološke interpretacije) služe da se, nakon mnogo truda, formiraju određeni problemi koji konkretna istorijska uslovljenost nameće, da se uoče trajni obrasci, fundusi jednog kulturnog razumevanja sveta. Znači, nakon apsolviranih činjenica, problemi se tek otvaraju za temeljno proučavanje. Ova knjiga ima  nameru da preko jednog izuzetno gustog istorijskog tkanja usmeri na te probleme i fenomene. Ona ne opterećuje preterano brojevima i hronologijom ali je nabijena podacima i ima se utisak da je malo šta propušteno da se kaže. I to gusto tkanje je tek odskočna daska da se govori o idejama koje su oblikovale Rusiju, o problemima koji su je mučili od najdavnijih vremena do danas, o vizurama sveta i nebrojenim doprinosima koje je dala čovečanstvu preko svoje umetnosti. Drugim rečima, ovde pre imamo posla sa istorijom ideja političkih, društvenih, ekonomskih; sa onim što je oblikovalo ideju Rusije kroz vekove. Bez ovakvog dubinskog razumevnja tih ideja nema nikakvog razumevanja ruske književnosti, kulture ili istorije. Zato je pristup koji daje ova knjiga ujedno i njena najveća vrednost. Priča iz naslova odražava ove kvalitete:

- da se svim idejama, fenomenima i pojavama dade neophodna kontekstualizacija, istorijsko utemeljenje.

- da se nepregledna istorijska građa ispriča na način koji sa jedne strane te ideje drži na okupu, a sa druge omogućava čitaocu stalnu vezu sa celinom ruskog iskustva.

- da priča bude prohodna i logički povezana (čitljiva). Pripovedani istorijski tok je izuzetno gust ali vuče. Kada pročitate knjigu imate utisak da ste pročitali hiljade stranica a ne nekih 350. Očigledno je da ovakvu jednu čitljivu sintezu koja služi kao neophodni fundus za raspravu o idejama može napisati samo neko ko dubinski razume i voli svoj predmet. Profesor Fajdžis je jedan od najvećih svetskih autoriteta za rusku istoriju i kulturu. 

Mogu samo ovde da ilustrujem kako se recimo u tekstu tretiraju ideje na temelju poznavanja istorijskog okvira.

- Uzmimo ideju države, na primer, i njenu duboku prožetost religijskim sadržajima, jer je Rusija sebe videla kao nastavljačicu Vizantije. U vreme Ivana IV (Groznog) crkva uzima učešće u osmišljavanju carskog autoriteta što je predstavljeno govorom patrijarha Makarija u kome se utemeljuje shvatanje sklada i neodvojivosti crkve i države. To je bilo vreme, podsetimo se, kada je i u Evropi car svoj legitimitet crpio od božanskog autoriteta. Tu sada Fajdžis otvara problem na sledeći način:

"Dvojna priroda hrišćanskog vladara koji u svojoj ljudskosti nije nepogrešiv, ali je božanski u vladarskoj dužnosti bila je uobičajeni stav u Evropi. Napetost koju je stvarala u vladarevoj slici u zapadnoj Evropi rešena je razlikovanjem smrtne osobe i svetog vladarskog položaja. Ta ideja omogućiće da se na Zapadu razvije ideja apstraktne države kao protivteže vladaru. No, to se nije dogodilo u Rusiji, gde su se car i država smatrali jednim - združenim u telu jednog smrtnika koji je kao čovek i vladar produžena ruka Božja." 

- Videćete, zatim, od kolikog je ovo značaja bilo za mnogobrojne ruske društvene socijalne  pokrete. Najveći broj njih je išao za tim da se svrgnu lažni carevi, a bilo je i mnogo pretendenata na presto koji su tvrdili da su pravi. Jer car je bio neko ko razume i voli svoj narod. Što su ga više kinjili i ponižavali on je više verovao u taj mit cara. Videćete kako je mit sahranjen u revolucionarnim dešavanjima 1917. da bi ga bogoslov Staljin ponovo uspostavio u vidu nove religiozne materijalističke utopije. Kako se taj mit nakon toga povlačio pa ponovo vraćao. Sve do Putina danas i njegove obnove političkog slovenofilskog misticizma. 

- Sve ove ideje se obrađuju u kontinuitetu na ovim stranicama. Kako se menjala ideja države u vreme Petra Velikog, kako je ovaj car potisnuo ulogu crkve i postavio sebe kao jedini autoritet; kako je uspostavio načelo apstraktne države, ali uz prisilno sprovođenje reformi i kako je utemeljio na taj način modernu policijsku državu u Rusiji. 

- Ali veličinu ruskog naroda možemo ceniti upravo po njegovoj sklonosti velikim društvenim utopijama. Oni hoće božansku pravdu na zemlji, hoće pravednog cara. Rusi su, kaže Fajdžis, jedini narod koji se moli otvorenih očiju dok gleda u savršeni sklad svojih ikona. 

- O ruskim vladarima piše nepristrasno. Ne propušta da uoči veličinu Ivana IV (Groznog) i njegovu zaslugu za konsolidaciju ruske države u odnosu na mongolske zavojevače. A njegovo potonje potonuće u ludilo i sveopšti teror njegove tajne policije (opričnika) iznosi hladno i činjenično. O Lenjinu ima pozitivno mišljenje. Ima simpatije za njegov nenacionalizam i internacionalizam, kao i za njegov pokušaj konsolidacije ruske ekonomije (NEP, nova ekonomska politika). Vladari koji su inklinirali Lenjinu, bili su načelno popustljiviji i bolji: Hruščov, Gorbačov; oni koji su inklinirali Staljinu bili su autoritarniji i gori, poput Brežnjeva ili Putina koji ovih godina otvara novi snažni zaokret ka staljinizmu. 

Uzgred, ovde primećujem važan link ka knjizi koju sam već predstavio (Prošlost dolazi). U Rusiji je zavedena slična i mnogo gora ideologizacija istorije u novom Putinovom režimu. Snažno je rehabilitovan Staljin, postavljen je embargo na istraživanje Gulaga i Staljinovih zločina na vrlo represivan način; isto tako: ako neki istoričar samo spomene dvogodišnji imperijalni savez Hitlera i Staljina (1939 - 1941), odmah zatvor! Svi primeri su u knjizi. Fajdžis, opet, snažno kritikuje Zapad što se postavio kao pobednik u hladnom ratu i izazvao agresiju Rusije i podvlači njegovu odgovornost za konsolidaciju ruske savremene diktature. Ruski narod je uticaj Zapada doživeo tek kao još jednu batinu. Iako je batinu pre svega uvek dobijao od svojih careva vazda se nadajući hristolikom vladaru koji će štititi pravdu na zemlji. Verovatno je odjek takvih ruskih utopističkih nada našao svog izraza i u srbijanskoj himni Bože pravde. 

- Poltičke i društvene ideje date su i na način kojim su uticale na ruske pisce: Gogolja, Turgenjeva, Dostojevskog...

Kada prođete ovu istoriju ideja Fajdžisovim očima, bićete dodatno uvereni u njegovo duboko razumevanje Rusije, a to potvrđuje i  izborom likovnih priloga. Uz ovakavu jednu studiju svaka slika i fotografija znače desetostruko više nego što značile tek obične uzgredne ilustracije. Istovremeno to je kratki kurs istorije ove velike kulture. Uzmimo nekoliko primera:

- Spomenik knezu Vladimiru u Moskvi predstavlja temeljni mit kako je pravoslavlje uvedeno u Rusiju; pre toga:

-  Slika Viktora Vasnjecova: Rjurik i njegova braća stižu u staru Lagodu. Normanski mit gde Rusi pozivaju vikinškog vođu. Oslanja se na nikad završene rasprave o poreklu Rusa o čemu se govori u prvom poglavlju; već ovde se vidi i stalna preokupacija apsolutnim i prosvećenim samodršcem koji treba da spasi narod. 

- Primeri ruske crkvene arhitekture sa svojim originalnim arhitektonskim doprinosom

 - Uticaj Zapada: Uspenska crkva i Granitna palata koju su projektovali venecijanski majstori, ali potpuna autentičnost ruske kulture vidi se na pravi način tek u slici

 - Trojstvo, Andreja Ruboljova. Ova ikona je fascinantna, opčinjavajuća. Ovde vidimo neponovljivi skok koji samo velike kulture mogu da naprave. Odustaje se od strogih zagasito crvenih, zlatnih i teget tonova. Boje postaju prozračnije, otvorenije a u kombinaciji sa lelujavim zamasima linija daju utisak kretanja. Oltar blješti u svojoj belini. U njegovom centru putir. Slika daje utisak eteričnog širenja a cela kompozicija kao da se uzdiže i vuče ka visinama. Ovo je nešto sasvim novo u duhovnoj umetnosti. Ruska kultura je postala svoja, nije tek oponoašateljka Vizantije.  

- Zatim važni istorijski topos: Solovjecki manastir na Belom moru. Izrazite lepote ali je posle 1917. služio kao logor. Vidim ovo kao ilustraciju snažne veze ruske crkve i ruskog samodržavlja. U tom smislu je i ikona:

 - "Blagoslovena neka je vojska nebeskog cara"; iz XVI veka Ovde se vidi kako Ivan IV nakon što je osvojio Kazanj, ostavlja ga u plamenu i predvođen arhanđelom Mihailom ulazi u Moskvu koja je predstavljena kao Novi Jerusalim. Na jerusalimskom brdu očekuju ga Bogorodica sa Hristom. Ali u vreme Petra Velikog paradigma se menja pa je na slici Alekseja Zubova

- "Svečani ulazak ruskih jedinica u Moskvu 21. decembra 1709". Moskva prikazana u potpunosti kao slika starog Rima. Petrova vojska prolazi kroz zamišljene rimske slavoluke koje je ovaj vladar, moguće, nameravao da podigne. 

- zatim slika Ivana Rjepina: "Ivan Grozni i njegov sin Ivan 16. novembra 1581." Na njemu je prikazan ovaj car u nastupu kajanja kako drži u naručju svog polumrtvog sina nakon što mu je razbio glavu. U većini slučajeva ruska autokratija je bila degenerativne prirode pa tako slika izbezumljenog, sumanutog Ivana kao da najavljuje zla koja će se sručiti na ruski narod.

- Na nešto sublimniji način to isto je izraženo u Rjepinovoj slici "17. oktobar 1905". Zamišljena je da predstavi jedinstvo staleža u novom kratkom ruskom parlamentarnom periodu. Međutim nešto na toj slici je vrlo uznemirujuće. Vidi se iracionalni ton prikazanih lica u prednjem planu a u zadnjem je ogromna nepregledna masa koja se tek naslućuje, kao da kulja iz zadnjeg plana; to  je mnoštvo vekovima tlačenih koji čekaju svoj trenutak. 

Moram reći da je poslovično pedantna Laguna u ovom izdanju malo podbacila pa je unela dozu aljkavosti kojih nije smelo biti pri ovakvom jednom izdanju. Nailazio sam na tipfelere a otkrio sam da njihovi lektori ne znaju ruski jezik što se vidi u nepoznavanju ruske ćirilice. U natpisima koji su napisani ruskim originalom oni brkaju rusko "т(m)" i latinično "m". Ubacuju latinično "m" tamo gde bi trebalo da bude ćirilično "м", a jasno je da su to uradili zato što pojma nisu imali da se grafema "m" u ruskom kurzivu čita kao "t". Sledstveno neki napisi koje daju su potpuno besmisleni. 

I kao zaključak: ova knjiga poziva na ljubav prema Rusiji i ruskoj kulturi. Nešto se može voleti tek ako se temeljito razume. Knjiga pokreće mnogo više pitanja nego što daje odgovora. Ovde vidim i meru njenog kvaliteta. Mislim da je zadatak koji je sebi postavio ovaj autor i ispunio: da ideje i probleme o kojima raspravlja snažno utemelji u istorijskom referentnom okviru; da što je moguće manje tumači. Ostalo je zadatak za čitaoca. Višestruka čitanja koja obogaćuju su bolja od ideološki-potrošnih interpretacija.