Pisma iz Moskve - Mihail Riklin

(prevod: Pavle Rak)

Mihail Riklin, filozof i esejista, je pisao niz članaka u kojima analizira mnoštvo ruskih tema za časopis Lettre Interantional a za ovu knjigu je napravio izbor. Obuhvata vremenski period samog kraja Jeljcionve vladavine i prve godine Putinove vlasti. To su bile godine kada se ruska tranzicija pokazala u svom svom neuspehu i posledičnim nepravdama, kada se konačno formirala nova ekonomska oligarhijska elita. Putinova era je započela Drugim čečenskim ratom i zavođenjem reda među oligarsima. Katastrofa mitskih razmera tih godina bilo je potapanje podmornice Kursk koja je uzdrmala čuveno rusko samopouzdanje u vlastitu vojnu nadmoć. Druga katastrofa bila je talačka kriza u pozorištu Dubrovka. Usledila je brutalna reakcija države u kojoj su loše prošli teroristi ali i sami taoci. Obe katastrofe su nosile snažan emotivan naboj; u pitanju je bilo nacionalno stradanje. Ali dogodilo se još nešto; tvrdilo se da je dobar deo talaca bio počeo da ispoljava simptome Sthokholskog sindroma, tj. da se počeo identifikovati sa svojim mučiteljem jer su vikali: Zaustavite rat u Čečeniji! U takvim okolnostima i koristeći takve istorijske datosti Vladimir Putin je došao na vlast.

Međutim od ključne važnosti je državno stavljanje pod kontrolu tokova novca. U ruskoj istoriji ste imali bojare, moćnu ekonomsku aristokratiju sa snažnim uticajem na politički život i to je neka vrsta konstante tamo, na ovaj ili onaj način. U knjizi Orlanda Fajdžisa Priča o Rusiji, koju sam prikazao ovde, je jedna od ključnih poenti ruske ekonomske istorije bila da su ti moćni ljudi bili uvek pod kontrolom cara tj. da su bili skršeni uvek kada bi pokušali da mu se suprtotstave. Upravo to je uradio Putin kada je stavio pod kontrolu oligarhe. Kada čitate o toj Rusiji od pre dvadeset godina, nemate uticaj da ste se mnogo pomerili u prošlost (to je uvek problem sa ličnim diktatrurama) ali imate jak osećaj Srbije danas jer je naša aktuelna diktatura (AD 2023) preoblikovala i zacementirala sve društvene nepravde. Riklin na jednom mestu upotrebljava izraz "pravni nihilizam" (ovo će biti zanimljivo ljubiteljima Dostojevskog). Radi se o tome da u tako nešto, tj. pravni poredak, niko ne veruje, od vrha do dna. Druge se stvari imaju na umu. Ali se ovaj ipak izigrava, fingira dok se ne svede na proceduralnost lišenu sadržaja, jednu vrlo savitiljivu formu podatnu za uticaj voluntarnih tj. koruptivnih faktora. Insistiranje na pravnom nihilizmu je bitno pošto upućuje na vrednosnu krizu kao pravi uzrok društvene dezorijentacije. 

Meni je bila najzanimljivija analiza ideoloških tokova i sa njima povezane tehnologije nove moći vladanja. Nakon raspada velike sovjetske ideologije društvo se našlo u jednom potpunom vrednosnom vakumu; iz jedne sigurne "istine" (Lenjin, Staljin, verovanje u zacrtani istorijski tok koji vodi u komunizam) našli ste se u jednom ničemu punom frustracije i izneverenih nada. Veliki ideolozi su passe i na scenu stupaju polit-tehnolozi kako ih naziva Rilkin. Nalik njima su današnji spin-doktori mada se oni meni više čine kao praktičari za rešavanje svakodnevnih "problema" dok su polit-tehnolozi od pre dve dvadesetak godina u Rusiji zbilja imali ogroman zadatak da značajno preosmisle politički proizvod na duže staze, da izmene ideološku paradigmu i učine je konjunkturnom za potrebe preoblikovane imperije, a sve to imajući u vidu navedene političke i istorijske okolnosti. Radilo se o tome da se u uslovima nove državno-tržišne ekonomske paradigme sačuva nešto od  nacionalne veličine i ponosa; da se neki od starih mitova preoblikuju ali i da se ponude i novi. To se sve činilo kada se tek formirala nova vladajuća struktura. Zbilja im nije bilo lako, ali pokazalo se da nisu bez talenta. Jer znali su, kakogod, dve stvari; najpre da je Rusija još uvek imperija i, zatim, da se u uslovima slobodne trgovine proizvod nudi na drugi način. Sada ih više niko neće uterivati u Staljina, od njega su kakogod sačuvali iluziju veličine, već će osluškivati narodne "želje", "potrebe". To je kao kada znate koju vrstu serija (fikcija) vaš prijatelj voli gledati pa mu ponudite baš tu seriju i način na koji će moći da ostvari svoje snove uključite u politpropagandu, ponudu za proizvod. Zapravo preoblikujete njegove stvarne želje i potrebe tako da odgovaraju vašima.  U Rusiji to radi nova, jaka Putinova država. Riklin se poziva na Rolana Barta (1915-1980) i njegove Mitologije:

"Rolan Bart u knjizi Mitologije definiše mit kao 'ukraden i vraćen govor'; mehanizam delovanja mita sastoji se u tome da se ne vraća ukradeni govor, nego drugi ideološki prihvatljiv, na neki način preobražen". (Pisma iz Moskve, str. 80)

I evo kako funkcioniše mehanizam ukradenog pa vrećenog govora u ruskim uslovima: 

"Kulturni proizvodi se sve ćešće prave sa ciljem postizanja političkog efekta...Rađa se postsovjetska varijanta kontrolisanog tržišta kulture. Ne bira čitalac, slušalac i gledalac ono što mu se dopada, nego se izbor odozgo spušta na masovni auditorijum, obavlja se umesto njega. Elitni profesionalci za mase fabrikuju pseudomasovnu kulturu, i pri tom nemaju komercijalne nego političke ciljeve. Osnovni činovi kupoprodaje ostvaruju se u političkoj sferi, posle čega odgovarajući proizvodi bivaju izloženi prodaji. Čak i ako se ispostavi da ima malo onih koji bi želeli da ih koriste, oni uspešno funkcionišu kao surogati masovne kulture".  (Pisma iz Moskve, str. 118)

Upravo to obilje kulturnih proizvoda tog vremena Riklin izlaže detaljnoj analizi. Naročito upućujem na njegovu analizu filma Alekseja Balabanova "Rat" iz 2002. god. kao uzor kritičkog odnosa prema patriotskim kulturnim proizvodima. Ovaj film obrađuje problem ratne traume kroz koje je prolazilo rusko društvo dok su tamo bili aktuelni čečenski ratovi. 

Knjigu "Pisma iz Moskve" preveo je Pavle Rak, odličan poznavalac Rusije i, naročito, ruske religiozne misli i filozofije. Dok sam čitao Riklina setio sam se jedne Rakove knjige "Nacionalistička internacionala". Pisao ju je dok je živeo u Rusiji pozne Jeljcinove ere, na prelazu vekova kada je direktno u javnosti i među ljudima, posmatrao svo to ideološko komešanje kada je sovjetska ideološka paradigma već bila skoro sasvim zamenjena a na terenu su ključale nove nacionalističke ideje imperije koja je bila na putu svog preoblikovanja. Još uvek je.