Pisma iz Moskve - Mihail Riklin

(prevod: Pavle Rak)

Mihail Riklin, filozof i esejista, je pisao niz članaka u kojima analizira mnoštvo ruskih tema za časopis Lettre Interantional a za ovu knjigu je napravio izbor. Obuhvata vremenski period samog kraja Jeljcionve vladavine i prve godine Putinove vlasti. To su bile godine kada se ruska tranzicija pokazala u svom svom neuspehu i posledičnim nepravdama, kada se konačno formirala nova ekonomska oligarhijska elita. Putinova era je započela Drugim čečenskim ratom i zavođenjem reda među oligarsima. Katastrofa mitskih razmera tih godina bilo je potapanje podmornice Kursk koja je uzdrmala čuveno rusko samopouzdanje u vlastitu vojnu nadmoć. Druga katastrofa bila je talačka kriza u pozorištu Dubrovka. Usledila je brutalna reakcija države u kojoj su loše prošli teroristi ali i sami taoci. Obe katastrofe su nosile snažan emotivan naboj; u pitanju je bilo nacionalno stradanje. Ali dogodilo se još nešto; tvrdilo se da je dobar deo talaca bio počeo da ispoljava simptome Sthokholskog sindroma, tj. da se počeo identifikovati sa svojim mučiteljem jer su vikali: Zaustavite rat u Čečeniji! U takvim okolnostima i koristeći takve istorijske datosti Vladimir Putin je došao na vlast.

Međutim od ključne važnosti je državno stavljanje pod kontrolu tokova novca. U ruskoj istoriji ste imali bojare, moćnu ekonomsku aristokratiju sa snažnim uticajem na politički život i to je neka vrsta konstante tamo, na ovaj ili onaj način. U knjizi Orlanda Fajdžisa Priča o Rusiji, koju sam prikazao ovde, je jedna od ključnih poenti ruske ekonomske istorije bila da su ti moćni ljudi bili uvek pod kontrolom cara tj. da su bili skršeni uvek kada bi pokušali da mu se suprtotstave. Upravo to je uradio Putin kada je stavio pod kontrolu oligarhe. Kada čitate o toj Rusiji od pre dvadeset godina, nemate uticaj da ste se mnogo pomerili u prošlost (to je uvek problem sa ličnim diktatrurama) ali imate jak osećaj Srbije danas jer je naša aktuelna diktatura (AD 2023) preoblikovala i zacementirala sve društvene nepravde. Riklin na jednom mestu upotrebljava izraz "pravni nihilizam" (ovo će biti zanimljivo ljubiteljima Dostojevskog). Radi se o tome da u tako nešto, tj. pravni poredak, niko ne veruje, od vrha do dna. Druge se stvari imaju na umu. Ali se ovaj ipak izigrava, fingira dok se ne svede na proceduralnost lišenu sadržaja, jednu vrlo savitiljivu formu podatnu za uticaj voluntarnih tj. koruptivnih faktora. Insistiranje na pravnom nihilizmu je bitno pošto upućuje na vrednosnu krizu kao pravi uzrok društvene dezorijentacije. 

Meni je bila najzanimljivija analiza ideoloških tokova i sa njima povezane tehnologije nove moći vladanja. Nakon raspada velike sovjetske ideologije društvo se našlo u jednom potpunom vrednosnom vakumu; iz jedne sigurne "istine" (Lenjin, Staljin, verovanje u zacrtani istorijski tok koji vodi u komunizam) našli ste se u jednom ničemu punom frustracije i izneverenih nada. Veliki ideolozi su passe i na scenu stupaju polit-tehnolozi kako ih naziva Rilkin. Nalik njima su današnji spin-doktori mada se oni meni više čine kao praktičari za rešavanje svakodnevnih "problema" dok su polit-tehnolozi od pre dve dvadesetak godina u Rusiji zbilja imali ogroman zadatak da značajno preosmisle politički proizvod na duže staze, da izmene ideološku paradigmu i učine je konjunkturnom za potrebe preoblikovane imperije, a sve to imajući u vidu navedene političke i istorijske okolnosti. Radilo se o tome da se u uslovima nove državno-tržišne ekonomske paradigme sačuva nešto od  nacionalne veličine i ponosa; da se neki od starih mitova preoblikuju ali i da se ponude i novi. To se sve činilo kada se tek formirala nova vladajuća struktura. Zbilja im nije bilo lako, ali pokazalo se da nisu bez talenta. Jer znali su, kakogod, dve stvari; najpre da je Rusija još uvek imperija i, zatim, da se u uslovima slobodne trgovine proizvod nudi na drugi način. Sada ih više niko neće uterivati u Staljina, od njega su kakogod sačuvali iluziju veličine, već će osluškivati narodne "želje", "potrebe". To je kao kada znate koju vrstu serija (fikcija) vaš prijatelj voli gledati pa mu ponudite baš tu seriju i način na koji će moći da ostvari svoje snove uključite u politpropagandu, ponudu za proizvod. Zapravo preoblikujete njegove stvarne želje i potrebe tako da odgovaraju vašima.  U Rusiji to radi nova, jaka Putinova država. Riklin se poziva na Rolana Barta (1915-1980) i njegove Mitologije:

"Rolan Bart u knjizi Mitologije definiše mit kao 'ukraden i vraćen govor'; mehanizam delovanja mita sastoji se u tome da se ne vraća ukradeni govor, nego drugi ideološki prihvatljiv, na neki način preobražen". (Pisma iz Moskve, str. 80)

I evo kako funkcioniše mehanizam ukradenog pa vrećenog govora u ruskim uslovima: 

"Kulturni proizvodi se sve ćešće prave sa ciljem postizanja političkog efekta...Rađa se postsovjetska varijanta kontrolisanog tržišta kulture. Ne bira čitalac, slušalac i gledalac ono što mu se dopada, nego se izbor odozgo spušta na masovni auditorijum, obavlja se umesto njega. Elitni profesionalci za mase fabrikuju pseudomasovnu kulturu, i pri tom nemaju komercijalne nego političke ciljeve. Osnovni činovi kupoprodaje ostvaruju se u političkoj sferi, posle čega odgovarajući proizvodi bivaju izloženi prodaji. Čak i ako se ispostavi da ima malo onih koji bi želeli da ih koriste, oni uspešno funkcionišu kao surogati masovne kulture".  (Pisma iz Moskve, str. 118)

Upravo to obilje kulturnih proizvoda tog vremena Riklin izlaže detaljnoj analizi. Naročito upućujem na njegovu analizu filma Alekseja Balabanova "Rat" iz 2002. god. kao uzor kritičkog odnosa prema patriotskim kulturnim proizvodima. Ovaj film obrađuje problem ratne traume kroz koje je prolazilo rusko društvo dok su tamo bili aktuelni čečenski ratovi. 

Knjigu "Pisma iz Moskve" preveo je Pavle Rak, odličan poznavalac Rusije i, naročito, ruske religiozne misli i filozofije. Dok sam čitao Riklina setio sam se jedne Rakove knjige "Nacionalistička internacionala". Pisao ju je dok je živeo u Rusiji pozne Jeljcinove ere, na prelazu vekova kada je direktno u javnosti i među ljudima, posmatrao svo to ideološko komešanje kada je sovjetska ideološka paradigma već bila skoro sasvim zamenjena a na terenu su ključale nove nacionalističke ideje imperije koja je bila na putu svog preoblikovanja. Još uvek je. 

Priča o Rusiji - Orlando Fajdžis

prevod: Nenad Dropulić

Rusija je magična zemlja veličanstvene kulutire i mučeničke istorije. Da bi se uronilo u njena kulturna blaga, književnost i umetnost, potrebno je, međutim, poznavati temeljne ideje koje su oblikovale njeno istorijsko, političko i umetničko iskustvo. A u srbijanskom javnom diskursu osim ideološko-propagandnih klišea nisam naišao na dublje razumevanje Rusije.  Ova knjiga je nešto sasvim drugo. Ona pokriva više od hiljadu godina ruske istorije, od samih početaka. To nije suvoparni istorijski pregled iako traži dosta udubljivanja a poželjno je da neka znanja o ruskoj istoriji već postoje kod čitaoca. Naime kad čitate istorijske preglede zatprani ste ogromnom građom ispričanom u nekom hronološkom sledu. Ali taj obično nepregledni materijal (zanemarimo legende i razne pojednostavljene ideološke interpretacije) služe da se, nakon mnogo truda, formiraju određeni problemi koji konkretna istorijska uslovljenost nameće, da se uoče trajni obrasci, fundusi jednog kulturnog razumevanja sveta. Znači, nakon apsolviranih činjenica, problemi se tek otvaraju za temeljno proučavanje. Ova knjiga ima  nameru da preko jednog izuzetno gustog istorijskog tkanja usmeri na te probleme i fenomene. Ona ne opterećuje preterano brojevima i hronologijom ali je nabijena podacima i ima se utisak da je malo šta propušteno da se kaže. I to gusto tkanje je tek odskočna daska da se govori o idejama koje su oblikovale Rusiju, o problemima koji su je mučili od najdavnijih vremena do danas, o vizurama sveta i nebrojenim doprinosima koje je dala čovečanstvu preko svoje umetnosti. Drugim rečima, ovde pre imamo posla sa istorijom ideja političkih, društvenih, ekonomskih; sa onim što je oblikovalo ideju Rusije kroz vekove. Bez ovakvog dubinskog razumevnja tih ideja nema nikakvog razumevanja ruske književnosti, kulture ili istorije. Zato je pristup koji daje ova knjiga ujedno i njena najveća vrednost. Priča iz naslova odražava ove kvalitete:

- da se svim idejama, fenomenima i pojavama dade neophodna kontekstualizacija, istorijsko utemeljenje.

- da se nepregledna istorijska građa ispriča na način koji sa jedne strane te ideje drži na okupu, a sa druge omogućava čitaocu stalnu vezu sa celinom ruskog iskustva.

- da priča bude prohodna i logički povezana (čitljiva). Pripovedani istorijski tok je izuzetno gust ali vuče. Kada pročitate knjigu imate utisak da ste pročitali hiljade stranica a ne nekih 350. Očigledno je da ovakvu jednu čitljivu sintezu koja služi kao neophodni fundus za raspravu o idejama može napisati samo neko ko dubinski razume i voli svoj predmet. Profesor Fajdžis je jedan od najvećih svetskih autoriteta za rusku istoriju i kulturu. 

Mogu samo ovde da ilustrujem kako se recimo u tekstu tretiraju ideje na temelju poznavanja istorijskog okvira.

- Uzmimo ideju države, na primer, i njenu duboku prožetost religijskim sadržajima, jer je Rusija sebe videla kao nastavljačicu Vizantije. U vreme Ivana IV (Groznog) crkva uzima učešće u osmišljavanju carskog autoriteta što je predstavljeno govorom patrijarha Makarija u kome se utemeljuje shvatanje sklada i neodvojivosti crkve i države. To je bilo vreme, podsetimo se, kada je i u Evropi car svoj legitimitet crpio od božanskog autoriteta. Tu sada Fajdžis otvara problem na sledeći način:

"Dvojna priroda hrišćanskog vladara koji u svojoj ljudskosti nije nepogrešiv, ali je božanski u vladarskoj dužnosti bila je uobičajeni stav u Evropi. Napetost koju je stvarala u vladarevoj slici u zapadnoj Evropi rešena je razlikovanjem smrtne osobe i svetog vladarskog položaja. Ta ideja omogućiće da se na Zapadu razvije ideja apstraktne države kao protivteže vladaru. No, to se nije dogodilo u Rusiji, gde su se car i država smatrali jednim - združenim u telu jednog smrtnika koji je kao čovek i vladar produžena ruka Božja." 

- Videćete, zatim, od kolikog je ovo značaja bilo za mnogobrojne ruske društvene socijalne  pokrete. Najveći broj njih je išao za tim da se svrgnu lažni carevi, a bilo je i mnogo pretendenata na presto koji su tvrdili da su pravi. Jer car je bio neko ko razume i voli svoj narod. Što su ga više kinjili i ponižavali on je više verovao u taj mit cara. Videćete kako je mit sahranjen u revolucionarnim dešavanjima 1917. da bi ga bogoslov Staljin ponovo uspostavio u vidu nove religiozne materijalističke utopije. Kako se taj mit nakon toga povlačio pa ponovo vraćao. Sve do Putina danas i njegove obnove političkog slovenofilskog misticizma. 

- Sve ove ideje se obrađuju u kontinuitetu na ovim stranicama. Kako se menjala ideja države u vreme Petra Velikog, kako je ovaj car potisnuo ulogu crkve i postavio sebe kao jedini autoritet; kako je uspostavio načelo apstraktne države, ali uz prisilno sprovođenje reformi i kako je utemeljio na taj način modernu policijsku državu u Rusiji. 

- Ali veličinu ruskog naroda možemo ceniti upravo po njegovoj sklonosti velikim društvenim utopijama. Oni hoće božansku pravdu na zemlji, hoće pravednog cara. Rusi su, kaže Fajdžis, jedini narod koji se moli otvorenih očiju dok gleda u savršeni sklad svojih ikona. 

- O ruskim vladarima piše nepristrasno. Ne propušta da uoči veličinu Ivana IV (Groznog) i njegovu zaslugu za konsolidaciju ruske države u odnosu na mongolske zavojevače. A njegovo potonje potonuće u ludilo i sveopšti teror njegove tajne policije (opričnika) iznosi hladno i činjenično. O Lenjinu ima pozitivno mišljenje. Ima simpatije za njegov nenacionalizam i internacionalizam, kao i za njegov pokušaj konsolidacije ruske ekonomije (NEP, nova ekonomska politika). Vladari koji su inklinirali Lenjinu, bili su načelno popustljiviji i bolji: Hruščov, Gorbačov; oni koji su inklinirali Staljinu bili su autoritarniji i gori, poput Brežnjeva ili Putina koji ovih godina otvara novi snažni zaokret ka staljinizmu. 

Uzgred, ovde primećujem važan link ka knjizi koju sam već predstavio (Prošlost dolazi). U Rusiji je zavedena slična i mnogo gora ideologizacija istorije u novom Putinovom režimu. Snažno je rehabilitovan Staljin, postavljen je embargo na istraživanje Gulaga i Staljinovih zločina na vrlo represivan način; isto tako: ako neki istoričar samo spomene dvogodišnji imperijalni savez Hitlera i Staljina (1939 - 1941), odmah zatvor! Svi primeri su u knjizi. Fajdžis, opet, snažno kritikuje Zapad što se postavio kao pobednik u hladnom ratu i izazvao agresiju Rusije i podvlači njegovu odgovornost za konsolidaciju ruske savremene diktature. Ruski narod je uticaj Zapada doživeo tek kao još jednu batinu. Iako je batinu pre svega uvek dobijao od svojih careva vazda se nadajući hristolikom vladaru koji će štititi pravdu na zemlji. Verovatno je odjek takvih ruskih utopističkih nada našao svog izraza i u srbijanskoj himni Bože pravde. 

- Poltičke i društvene ideje date su i na način kojim su uticale na ruske pisce: Gogolja, Turgenjeva, Dostojevskog...

Kada prođete ovu istoriju ideja Fajdžisovim očima, bićete dodatno uvereni u njegovo duboko razumevanje Rusije, a to potvrđuje i  izborom likovnih priloga. Uz ovakavu jednu studiju svaka slika i fotografija znače desetostruko više nego što značile tek obične uzgredne ilustracije. Istovremeno to je kratki kurs istorije ove velike kulture. Uzmimo nekoliko primera:

- Spomenik knezu Vladimiru u Moskvi predstavlja temeljni mit kako je pravoslavlje uvedeno u Rusiju; pre toga:

-  Slika Viktora Vasnjecova: Rjurik i njegova braća stižu u staru Lagodu. Normanski mit gde Rusi pozivaju vikinškog vođu. Oslanja se na nikad završene rasprave o poreklu Rusa o čemu se govori u prvom poglavlju; već ovde se vidi i stalna preokupacija apsolutnim i prosvećenim samodršcem koji treba da spasi narod. 

- Primeri ruske crkvene arhitekture sa svojim originalnim arhitektonskim doprinosom

 - Uticaj Zapada: Uspenska crkva i Granitna palata koju su projektovali venecijanski majstori, ali potpuna autentičnost ruske kulture vidi se na pravi način tek u slici

 - Trojstvo, Andreja Ruboljova. Ova ikona je fascinantna, opčinjavajuća. Ovde vidimo neponovljivi skok koji samo velike kulture mogu da naprave. Odustaje se od strogih zagasito crvenih, zlatnih i teget tonova. Boje postaju prozračnije, otvorenije a u kombinaciji sa lelujavim zamasima linija daju utisak kretanja. Oltar blješti u svojoj belini. U njegovom centru putir. Slika daje utisak eteričnog širenja a cela kompozicija kao da se uzdiže i vuče ka visinama. Ovo je nešto sasvim novo u duhovnoj umetnosti. Ruska kultura je postala svoja, nije tek oponoašateljka Vizantije.  

- Zatim važni istorijski topos: Solovjecki manastir na Belom moru. Izrazite lepote ali je posle 1917. služio kao logor. Vidim ovo kao ilustraciju snažne veze ruske crkve i ruskog samodržavlja. U tom smislu je i ikona:

 - "Blagoslovena neka je vojska nebeskog cara"; iz XVI veka Ovde se vidi kako Ivan IV nakon što je osvojio Kazanj, ostavlja ga u plamenu i predvođen arhanđelom Mihailom ulazi u Moskvu koja je predstavljena kao Novi Jerusalim. Na jerusalimskom brdu očekuju ga Bogorodica sa Hristom. Ali u vreme Petra Velikog paradigma se menja pa je na slici Alekseja Zubova

- "Svečani ulazak ruskih jedinica u Moskvu 21. decembra 1709". Moskva prikazana u potpunosti kao slika starog Rima. Petrova vojska prolazi kroz zamišljene rimske slavoluke koje je ovaj vladar, moguće, nameravao da podigne. 

- zatim slika Ivana Rjepina: "Ivan Grozni i njegov sin Ivan 16. novembra 1581." Na njemu je prikazan ovaj car u nastupu kajanja kako drži u naručju svog polumrtvog sina nakon što mu je razbio glavu. U većini slučajeva ruska autokratija je bila degenerativne prirode pa tako slika izbezumljenog, sumanutog Ivana kao da najavljuje zla koja će se sručiti na ruski narod.

- Na nešto sublimniji način to isto je izraženo u Rjepinovoj slici "17. oktobar 1905". Zamišljena je da predstavi jedinstvo staleža u novom kratkom ruskom parlamentarnom periodu. Međutim nešto na toj slici je vrlo uznemirujuće. Vidi se iracionalni ton prikazanih lica u prednjem planu a u zadnjem je ogromna nepregledna masa koja se tek naslućuje, kao da kulja iz zadnjeg plana; to  je mnoštvo vekovima tlačenih koji čekaju svoj trenutak. 

Moram reći da je poslovično pedantna Laguna u ovom izdanju malo podbacila pa je unela dozu aljkavosti kojih nije smelo biti pri ovakvom jednom izdanju. Nailazio sam na tipfelere a otkrio sam da njihovi lektori ne znaju ruski jezik što se vidi u nepoznavanju ruske ćirilice. U natpisima koji su napisani ruskim originalom oni brkaju rusko "т(m)" i latinično "m". Ubacuju latinično "m" tamo gde bi trebalo da bude ćirilično "м", a jasno je da su to uradili zato što pojma nisu imali da se grafema "m" u ruskom kurzivu čita kao "t". Sledstveno neki napisi koje daju su potpuno besmisleni. 

I kao zaključak: ova knjiga poziva na ljubav prema Rusiji i ruskoj kulturi. Nešto se može voleti tek ako se temeljito razume. Knjiga pokreće mnogo više pitanja nego što daje odgovora. Ovde vidim i meru njenog kvaliteta. Mislim da je zadatak koji je sebi postavio ovaj autor i ispunio: da ideje i probleme o kojima raspravlja snažno utemelji u istorijskom referentnom okviru; da što je moguće manje tumači. Ostalo je zadatak za čitaoca. Višestruka čitanja koja obogaćuju su bolja od ideološki-potrošnih interpretacija. 

Prošlost dolazi, Dubravka Stojanović

 

Ova knjiga me je naučila mnogo čemu ali i potvrdila ono što sam negde već i ranije znao. Da je potrebno imati apsolutno nepoverenje u državni ideološko-propagandni arsenal vladanja, a tu osim potpune idiotizacije političkog života koja je odgovorna za mnogobrojna zla i jeftinoću pojedinačnih ljudskih života spadaju i kurikulumi patriotizma, pre svega oni u udžbenicima nacionalne istorije. Jasno, u školama se iz istorije nikada nije učila metodologija razmišljanja o prošlosti, logika složenih društvenih procesa već je ona, pre svega, svega imala veze sa poželjnom slikom sveta koju se ima usvojiti. U socijalističko vreme to je bilo povezano sa marskističkom ideologijom i na toj ideologiji zasnovanom posmatranju društvenih tokova. Tu su se učile slavne partizanske pobede, ali uz sve mane to je bila u suštini istorija, novog, pobedničkog, vedrog duha. Osim toga, istorija tada, po meni, nije imala apsolutnu ideološku dominaciju jer su postojali drugi predemeti kojima se prenosio tada vladajući svetonazor. Sa pobedom nacionalističkih ideologija na Balkanu kurikulumi istorije postaju apsolutno polje ideološke dominacije. Sa činjenicama, pokazuje se, ne moraju imati nikakve veze već je to jedna manje ili više, oko ratova zasnovana slika sveta, lažna epopeja nacionalne veličine; iz decenije u deceniju neka vrsta predvojničke obuke. Pokazalo se na obilju primera:

- da je situacija u prošlosti krajnje neizvesna. Zapravo se menjalo to što se "događalo" u skladu sa potrebama nacionalne države u tom trenutku. Sve što se zbiva na tom terenu prošlosti najviše ima veze sa aktuelnom sadašnjošću jer ko kontroliše prošlost, kontroliše sadašnjost, a ko kontroliše sadašjnost, kontroliše i budućnost. (Orvel). Međutim kako neke činjenice u istorijskoj nauci (uprkos postmodernim patriotama) ipak postoje, ova knjiga može biti dobar priručnik. Podsetiće vas recimo da su u Drugom balkasnkom ratu Srbije i Turska bile saveznici što je uglavnom prećutkivano jer je zvanična politika bila da se vode oslobodilački ratovi. A sav spor je bio oko podele teritorija (šta drugo nacionalističke patriote znaju!) I uglavnom su te države bile, kao što su i danas, dobri saveznici. Neka samo tako i ostane. Ostalo su mitovi.

Ili, recimo, povodom početka rata u Bosni i Hercegovini, udžbenici lažu da se entitet RS otcepio od BiH pošto je ova bivša jugoslovenska republika održala referendum o nezavisnosti 1. marta 1992. god. Jer taj entitet za svoj Dan Državnosti uzima 9. januar 1992, a to je bilo pre nego što se dogodio referendum o nezavisnosti BiH. Takođe se prećutkuje u udžbenicima događaj koji se desio 25. oktobra 1991. godine kada je konstituisana Skupština srpskog naroda što je zapravo čin kojim je inicirano otcepljivanje dela teriotorija od BiH što je bila prolegomena u rat. Slično je bilo i sa situacijom na Kosovu i u Hrvatskoj. Dakle, ovde je priručni značaj knjige da se podseti na postojanje činjenica u istoriji. Predmet patriotizma u srpskim školama ima dodatne probleme koji svi proističu iz sadašnjosti:

- Srpski nacionlizam je gubitnčki (frustirani) i gradi se oko duboko traumatičnog jezgra. On se mora vrteti stalno oko prošlosti jer se ciljevi u sadašnjosti nisu promenili. Ovo je veoma opasno jer hrani resentimane, jača iz generacije u generaciju osećanja osujećenosti i stvara osvetničku naciju. Zapravo su svi ratovi devedesetih bili osvetnički, a vodili su se pod krinkom oslobađanja od koga sve ne: balija, ustaša, Albanaca; nastali na temelju autoviktimizacije i huškanja.

- Nema ništa jeftinije od patriotske žrtve. Smrt na Balkanu svakako nikada nije bila precenjena. U Srbiji se uvek strogo vodilo računa da se žrtve sveukupnih ratova nikada ne pobroje. Ali se zato beskrajno unovčavaju za nikada ostvarene ciljeve nacionalne države.

- Tradicionalno koncipiran kurikulum istorije ne može reći istinu sve i kada bi hteo. U knjizi se podseća na iracionalističke filozofije istorije koje se tu zastupaju; sve redom duboko antinaučne i autoritarne. To su vizije cikličnog vremena ("istorija se ponavlja") ili svetog vremena koje je usmereno ka cilju ostvarenja nacionalnog programa (teleološko shvatanje). Zato su svi pedagozi i propovednici istorije ovde, uglavnom, neka vrsta nacionalnih šamana (bukvlano!) koji opšte sa mističnim istorijskim tokom, u stanju su da istoriju "osećaju" i da je "predviđaju". Zato su nam uglavnom oni i birali autoritarne lidere koji su nas vodili u svetlu prošlost. Oni stvaraju i usmeravaju "nacionalni organizam". "Otac nacije" je zamislio početkom sedamdesetih svoj Prvi svetski rat i od osamdesetih godina kreće nezaustavljiv srpski put nizbrdo. Istorijski šamani su uvek u stanju da tačno odrede istorijski ritam, da odrede istorijska usporavanja i ubrzavanja. Trenutno, recimo, svima im se javlja da je najbolji status quo. Nacija treba da se primiri i čeka neki novi haos koji će raditi za našu stvar a mi ćemo samo "uskočiti" pa će ostalo biti čisti ćar. Jer istorija se po njima "događa", ona se "širi", "rasplamsava", "preliva". Sve redom deterministička, naturalistička, autoritarna i duboko nedemokratska shvatanja sveta kojima se formatiraju budući podanici.

Kratko: kritički duh nema veze sa ovakvim ideološkim ispiranjima mozga podmetnutim pod istorijsku nauku. Većina onoga što nacija misli o svojoj prošlosti se prema činjenicama odnosi onako kako se i ravna zemlja odnosi prema naučnim znanjima iz astronomije. A udžbenici u Srbiji, konzekventno (uz zaista retke primere odstupanja koji se u knjizi navode) nemaju veze sa istoriografijom i potpuno su otporni na njen uticaj. Udžbenici imaju veze sa politikom sećanja na koje država udara svoj pečat. To je državno odobrena istina. Ono što država želi da podanici veruju.

"U čemu je razlika između istorije i sećanja? Da li su to samo dve faze odnosa prema prošlosti? Da li najpre psotoji sećanje na neki događaj, pa onda ono preraste u istoriju? Ili obrnuto? Ne, ništa od toga. Istorija i sećanje su suprotnosti, pisao je Pjer Nora, jedan od pokretača proučavanja kulture i politike sećanja. Sećanje je satkano od emocija i strasti, ono je afektivno, sakralizuje uspomene. Istorijska nauka je sekularna, naučna, kritička i racionalna. Sećanje stalno ponavlja prošlost u sadašnjosti, dok je istorija drži na distanci i fiksira u vremenu u kome se dogodila. Sećanje je apsolutno, istorija je relativna. Istorija je kao hemija, sećanje kao alhemija; istorija je astronomija, sećanje je astrologija, kaže drugi francuski istoričar Žak Le Gof. Istorija traži sličnosti i kontinuitete, sećanje traži posebnosti i diskontinuitete. Sećanje ne vidi promenu i faze u prošlosti, za istoriju su upravo one ključne, kaže Jan Asman. Ovaj nemački egiptolog kaže i da je za sećanje sve jedinstveno i neuporedivo, dok je za istoriju sve univerzalno i podložno poređenjima. Za istoriju prošlost je završena, za sećanje ona ne prolazi, ona je deo sadašnjosti, pisao je Filip Žutar. Sećanje se odvojilo od istorije, postalo je vrednost po sebi. Jedina veza između istorije i sećanja je u tome što istorija kao nauka proučava sećanje, kao odvojeni entitet". (Dubravka Stojanović, Prošlost dolazi, Zaključak, str. 310)