Nove konfekcijske desničarske ideologije "porodičnih vrednosti", jednako kao i one starije, su najčešće veoma šuplje, a u srpskom slučaju zasnovane na nekakvom nepostojećem, infantilno-izmaštanom srpskom selu, te vrednostima kakve su navodno postojale u XIX veku, a sada su, je li, izgubljene, izneverene; kao i na izmišljenoj idili porodice centrirane oko "domaćina" kuće kojega okupljena čeljad pokorno sluša i savete mu pridržava. Međutim, važni srpski pisci, poput Stankovića i Andrića, biće da nisu ovo baš tako videli.
"...To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile...Ete, došli ti, da te vodiv, da se venčaš. Svirke će ti sviriv, pesme će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva, a ti će plačeš! I prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje...
...Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide Koštan, jesen, dom, kuća, brat moj, m'gla i grobje...Toj ide. Tam ću i ja! I, Koštan, k'd čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja..."
Kao što smo videli, život bez mladosti nije vredan življenja. To se ne vrednuje više, to se samo trpi. A posle se niti spominje. Ali ovo je estetski, hajde da kažemo, radikalni senzualno-umetnički stav. Nema govora da je Bora Stanković dovodio u pitanje poredak u kojemu će Koštana dalje živeti. I onda se možemo pitati zašto onda baš Romkinja, zašto ona da bude ovde u prvom planu, a ne obična devojka iz njegovog društvenog staleža? Pa, upravo zbog toga da bi do krajnosti dramatizovao Mitkovo osećanje života, doveo kontrast do usijanja, između kratkog poleta mladosti i kasnijeg (pr)opadanja.
U Koštani je on najvio i neke važne motive svojih pripovedaka, jer je posle ženi dao jedan oreol dostojanstva zato što je takva, uronjena u patrijarhalnu ulogu i sasvim zgažena, stoički podnosila sebe i svoje obaveze. I tu se desilo nešto vrlo zanimljivo. Sentimentalna elaboracija je sasvim, iz jednog senzualnog doživljaja života namah postala i socijalna elaboracija položaja srpske žene XIX veka čija je umetnička snaga tim dobila više na snazi što je bila, kako rekoh, sasvim bez bilo kakvog (ideološkog) predumišljaja. Čisto i nevino umetničko oko. Kao u Koštani, doživljajni senzualni i estetski kontrast istrajava i u pričama, ali se polje umetničke ekspertize širi pa tako govorimo i o ženama piščevog društvenog staleža. On je svet doživljavao kakvim ga je doživljavao, ali je usput i primetio mnogo više nego što je čak isprva i mislio da će primetiti. Tako dođosmo do porodičnih vrednosti i žalosnog položaja žene tog doba. Ovo ću skicirati navođenjem primera nekoliko priča.
1. Stojanke bela Vranjanke - Stojanke nije preživela svoju mladost a, njana smrt ima svoju tragičnu veličinu upravo stoga što potvrđuje navedenu paradigmu da se život posle mladosti i ne može smatrati životom. Vidimo zgaženu ljubav koja je, istovremeno, i zgažena ljubav. Ona voli u poretku zaoštrenih međuetničkih odnosa, zaljubila se u momka "pogrešne" narodnosti. Ali, opisujući poredak u kome ona voli, shvatićemo da na obe strane vlada isti muški sistem vrednosti. Sve ovo je za autora pre u vezi sa tragičnom neminovnošću, "sudbinom", mračnim silama koje su se zaverile protiv te ljubavi. A ipak, sasvim nenamerno, i kako rekoh upravo zbog toga, dao je istinu o takvom društvenom poretku. Jer deducirajmo dalje: njen život u turskoj kući bio bi podjednako čemeran kao i u srpskoj. Ova priča mi je skrenula pažnju na to koliko se i današnji Srbi, a naročito građanština, stide svojih orijentalnih uticaja. Jer to je vreme kada su žene u Srbiji nosile šalvare, a njihovi muškarci fesove. Pogledajte samo oskudne rečnike turcizama u raznim izdanjima Stankovićevih priča koji ni približno ne pokrivaju sve nama danas nepoznate reči; ne prevode se prosto zato da se ne bi pamtile. To je nacionalno-kulturni vektor.
2. Uvela ruža - Majstorstvo ove priče je u sižejnom spoju motiva prolaznosti lepote, mladosti i ženske sudbine u datom društvenom poretku. Kao što sam rekao akcenat je uvek na prvom, ali onda briljantno usledi i drugo. Za razliku od prethodne priče ovde jaz nije etnički nego socijalni. Po istom obrascu, imamo ljubav-mladost koja je sve i sve ono posle koje je ništa. Ispostavilo se da je ništa ipak preobraženo u nešto, a to je slika ženskog dostojanstva u neljudskim uslovima patrijarhata i siromaštva. Bora kao liričar poentira najsnažnije, jer cela njena sudbina koja je mogla biti drugačija zavisila je od tih trenutaka opijenosti prolećem života. A Bora je postao realista kada je svojim perom bez predumišljaja pokazao zorno da je njena sudbina mogla biti drugačija. Ima dve verzije Uvele ruže i treba pročitati obe da bi se videlo kako Stanković dramaturški briljantno sažima svoje motive.
Priče 3. U noći i 4. U vinogradima. Slične su jer je ovde žena prikazana u muškoj psihološkoj mreži odnosa. U obe priče žena radi, ćuti, trpi, tj. živi onaj život posle, a muče je snovi iz prošlosti. Ali ovde se na nju kao kobne senke nadnose likovi njenog muža u prvoj i bivšeg ljubavnika u drugoj priči. I u oba slučaja u pitanju je isti muškocentrični stav. A njena pokornost ili bolje reći pokorenost je savršena!
5. I kao vrhunac ovakvog društvenog položaja žene, priča Pokojnikova žena. Priča je veoma važna i za proučavanje patrijarhalnih performativa; jer ako se od vas očekuje da igrate neku ulogu, onda se očekuje da je doslovno i bez ostatka igrate. Svi se na toj sceni nešto izigravamo iako svi znamo da je to laž! Ali funkcionalizovana laž. Laž koja u moralnome odelu održava odnose moći u krvno i etnički povezanim grupama. Za nju su vrlina smernosti i krajnje povučenosti a za njega su pravo na reč, probitak i ugled.
A polje ekspertize se širi pa se glavni kovači Aničine sudbine postaju njena braća. A svet (šira zajednica) je u pozadini da budno motri i kori kad treba. Anica je bukvalno i doslovno patrijarhalnim porodičnim vrednostima ubijena.
Od muža, muškog rebra stvorena! Anica je pokojnikova žena. Šta znači ovaj naslov? Ona je nešto od ničega! Ona je ništa! Ona je manje od ničega! Kada joj muž umre, Anica ne sme da priviri na ulicu, muške goste ne prima, jer se ne priliči. Zabrađuje se i glasa ne pušta jer su tako raspuštene žene i udovice generacijama učene da ne vređaju muški pogled. Ide se na groblje svaki dan, nariče se i kuka. Sve je ovo performativ, a čak je i njeno materinstvo gurnuto u nevidljivost; ni ta porodična vrednost je ne može izneti na svetlo dana!
A ipak, iza ugla nalazi se njena moguća sreća. Za čoveka kojeg voli nije bila mogla poći. A on joj se, sukladno svojoj ulozi, ne sme previše približiti ni kao udatoj ženi, ni kao udovici. Konačno, dolazi trenutak njene druge udaje. Ali ovoga puta njeni gospodari su njena braća; pa tako oni i ugovaraju budući brak. Ona se tim razgovorima i pregovorima ne sme ni približiti, a kamo li da je pitana! Muža konačno i bukvalno upoznaje prve bračne noći kada biva brutalno silovana! Ona dalje o ovome ne progovara nikome. Poznato vam je sve ovo!? Štaviše, ona sebe ubeđuje da bez muža nije ništa, a dalji tok priče utvrđuje njen psihološki stav u odnosu pokornosti i poštovanja. Njeno potpuno poistovećivanje sa mizernom ulogom koju ima je praćeno njenim nestajanjem i poništavanjem kao ličnosti.
I sada dolazi dramaturški preokret. Bliži se trenutak kada će Anica postati (makar tragična) ličnost i dobiti oreol stoičkog dostojanstva. Jer, umre joj i taj drugi muž, a od nje se traži još jedna udaja. Sada joj se upravo sugeriše osoba za koju je jednom davno bila htela poći. Međutim, ona je odbila i postala ličnost!
Zašto baš takav završetak? Zašto je taj završetak briljantan? Zato što je postignuto sižejno majstorstvo u spajanju dve naoko različite teme: prolaznosti lepote i mladosti, jedinog što je Stankoviću kao liričaru bitno, sa empatičnom pronicljivošću pripovedača Stankovića koji se bavio i ženskim sudbinama u onom životu posle. Dakle:
(1) Paradigma kulta mladalačke lepote koja nosi sav smisao življenja je ispunjena, a
(2) Anica postaje ličnost. Zašto? Zato što kada prvi put, konačno, dobije mogućnost izbora, ona očituje svoju slobodu da sama utiče na vlastitu sudbinu; dok pisac istovremeno zadržava i koncepciju (1), da život posle mladosti nije vredan življenja. Ova priča je remek-delo. I ne jedino Stankovićevo.
I konačno, prelazimo na Andrića da bismo videli kako građanština nije ništa bitno promenila u svom shvatanju porodičnih vrednosti. To je, po mom mišljenju, i neko vreme kada nastaju prve naznake ove ideologije bez dubine i vrednosno-istorijskog utemeljenja.
6. Zlostavljanje. Znamo kako je Andrić uspevao da izvadi čudovište iz čoveka i upakuje ga u odgovarajuću odeću, tj. stavi u društveni kontekst. Za našu svrhu je ovde bitno reći da Andrić više nije nevini posmatrač kao Stanković. Stanković je, zapravo, sve svoje ljude i svoj kraj veoma voleo, o njima sa ljubavlju pisao. A njegovo umetničko oko je, kako rekoh, bez ikakvog predumišljaja videlo upravo to što je videlo i što nam danas služi kao svedočanstvo tog vremena, zbog čega je i svrstan školski u realiste. Međutim, Andrić je unapred jako dobro znao o čemu priča. Lele, lele za porodične vrednosti! Andrićeva raskrinkavanja su svesna, nemilosrdna i umetnički uspešna. Njemu je žena ideal, ali i predmet brige. I jako je dobro poznavao društvene uslove njene egzistencije.
I opet Anica! Ove dve priče, Stankovićeva Pokojnikova žena i Andrićevo Zlostavljanje, se dopunjuju. Kao da se Andrić ovom pričom direktno nadovezao na Stankovićevu! Sasvim sigurno ga je temeljno iščitao. Ali, kako mogu reći za Aničinog muža, gazda Andriju Zerekovića da je čudovište? Jasno, zato što ga je takvim isterao, iz mirnog okrilja "porodičnih vrednosti", na površinu autor i zato što zauzimam tačku gledišta žrtve, tj. Anice. Inače je gazda Andrija sve o čemu ideologija porodičnih vrednosti mašta: domaćin čovek, ugledan, u društvu cenjen, svi ga poštuju i čak vole. A ipak, on je čudovište! To zna Anica koja živi s njim! Ovde nema fizičkog nasilja. Ovde je ljudski karakter nasilje! A veoma teška reč stavljena u naslov, zlostavljanje, vas upućuje da razmislite o novom kvalitetu građanski ulickanog zla. A ono je Andrićeva omiljena tema i ovde ima dva aspekta:
(a) unutrašnji. Zlo koje Anica trpi je nevidljivo. Recimo, zamislite da ste posetili ovakav ili sličan par nekada. Milina za oko. Ipak Anica zna šta trpi! Njena beda je nevidljiva a okovanost savršena poput one kod Stankovićeve Anice.
(b) spoljašnji. Kada Anica pobegne od muža, svi će je osuditi i nadenuti najružnije epitete koji već idu sa građanskim moralom kada ženu treba razapeti i proskribovati. U jednom trenutku, Anica svoju slobodu bekstvom od muža pokušava steći. Sa veoma neizvesnim ishodom; autor nam ne ostavlja mnogo prostora za nadu.
Mukotrpno oslobađanje žene iz okova patrijarhata je tek počelo!
*Filmska adaptacija koju preporučujem je ona Joakima Marušića iz 1970. godine sa Uglješom Kojadinovićem i Ivom Marjanović u glavnim ulogama (na slici).
No comments:
Post a Comment