Olivije Burdo - Očekujući Mister Bodženglisa

 

(prevod: Vesna Cakeljić)

Za ovaj roman Olivijea Burdoa (1980) kažu da je njegov očaravajući prvenac. Dobio je razne nagrade, među kojima je i Grand Prix RTL - Lire (2016). Teme su: mentalna bolest, odrastanje, društvo, društvene konvencije, veza između kreativnosti i bolesti. Zanos igre je ono što prati i narativni tok. Džez je stalno transformisanje životnog napona u kreativnu energiju pa je tako i pripovedanje dobilo komponente jedne otkačene muzičke strukture i pri tome zadržalo očaravajuću jednostavnost detinjeg pogleda na svet. Zapravo bi se ova knjiga mogla smatrati romanom o odrastanju uz očitovanje tog autentičnog dečjeg pogleda i takva naracija se toliko razigrala u opisu, postala učinkovitom u dočaravanju niza slika tako uronjenih u situaciju da sebe u potpunosti doživljavate delom scene. Dokaz tog piščevog dara je i kvalitet da se složena građa pogleda na život mlade osobe u razvoju prikazuje bez preteranog analiziranja, štetnog mudrovanja ili postuliranja. Zato u ovoj prozi imate jedno stalno treperenje mogućih značenja i raspoloženja umesto jasnog označavanja. Jednom smo svi kao deca doživljavali svet iz prve ruke i to još ponekad možemo na ovaj način kroz književnost; a ova prozna razdraganost se lako vezuje za improvizatorske mogućnosti muzike koju je uzela za zaštitni znak. Muzika je ovde i oznaka rečeničnog tempa. Proveriti se može ako je slušate uz čitanje, a celi roman bi se mogao shvatiti kao prozni omaž i serija varijacija na temu Mr Bojangles

I knew a man Bojangles and he danced for you, in worn out shoes.

With silver hair a ragged shirt and baggy pants,

He did the old soft shoe.

He jumped so high, jumped so high,

Then he lightly touched down.

Mister Bojangles

..............................................................................................

(Pesmu je originalno napisao Džefri Voker, kantri muzičar, a zatim je postala džez standard sa mnogo čuvenih izvođača poput Nine Simon, Sema Dejvisa i Robija Vilijamsa).

Usudio bih se reći da je Mister Bodžengls sama Lujzina duša (biram jedno od njenih mnogobrojnih imena) To je centralni lik romana oko kojeg se vrti sva radnja i dečakova (Gari) majka. A pošto se ovde radi o duševnoj bolesti, to bi moglo biti od odlučujućeg značaja u pogledu tumačenja ovog romana. Lujza svaki dan uzima novo ime za sebe kako bi njen život sveže počeo ispočetka pa tako u jednoj prilici postaje Liberti Bodžengls koja u ludom zanosu pokušava slomiti sve prepreke koje joj njena bolest nameće. Da život može početi ispočetka kada god mi to poželimo to može samo u naletu kreativnosti ili ludila (veza koju sam već gore spomenuo). Kao što se i muzika rekreira, obnavlja svaki put iz početka, na novi neponovljivi način. Što se kompleksnosti pripovedne strukture tiče ovo je i roman u romanu budući da se povremeno uključuju fragmenti očevog dnevnika, romana u pripremi, koji izdavači isprva odbijaju zato što mu "ne mogu naći ni rep ni glavu". U pogledu stila ove interpolacije čine dodatni muzički registar koji povremeno boji asocirane emotivne tonove a u pogledu perspektive su zapravo dopuna dečjeg pogleda na stvari, dodatni "prijateljski" objektiv. Jer tema je ipak o majčinoj duševnoj bolesti koja ima progresivan tok. Ovo je i roman o bezuslovnoj supružničkoj ljubavi:

"U magnovenju koktela i vrtlogu plesa, jedna luda žena s kapicom s krilima potpuno me je zaludela, pozivajući me da podelim njeno ludilo s njom...

Kada sam upoznao njegovu [ Garijevu ] majku, pristao sam na opkladu, pročitao sva pravila, potpisao ugovor, prihvatio opšte uslove i primio k znanju stanje druge ugovorne strane. Nisam zažalio ni zbog čega, nisam mogao da zažalim zbog onog slatkog života na marginama, onog večitog ruganja stvarnosti, onog obaranja ruku sa konvencijama, satnicama, godišnjim dobima, onog plaženja jezika na 'šta će reći svet'. Odsada nam nije preostalo ništa drugo nego da razbijemo razum nogom u guzicu, a za to smo nameravali da dodamo aneks na ugovor..."

Dakle, tokom čitanja svakako će iskrsnuti ovo pitanje o značenju tog zajedničkog ludila, što čak postoji i kao doslovni klinički entitet (la folie a deux). Otac će reći da je njeno ludilo "preteško da bi je nosila jedna osoba, ono mora biti udvoje". Međutim ova proza nije klinički (što znači shematski, veštački) opis jednog stanja nego pokušaj probijanja barijera pa i onih društveno-konvencionalnih. To je suptilna kritika malograđanskog morala, poziv da se živi oslobođen takvih stega makar to često značilo i ples po opasnim marginama samog razuma. Stvar je usložnjena time što bi se očev stav mogao smatrati i samom definicijom ljubavi: podeliti teret. Nije li onda ta rukavica bačena buržoaskoj pribranosti u lice nešto sasvim lako i sasvim konzekventno estetsko-životno stanovište?

I drugo važno pitanje ovog romana je obrada problema ludila u smislu romana o odrastanju. U tom pravcu ide i dramaturško razrešenje. Kako je jedno takvo životno okruženje uticalo na Garija prosudiće čitatelj sam. Ima oca koji "uvek preti a nikada ne izvršava svoje pretnje", majku koja u svojoj ludoj kreativnosti uvek nudi drugi i paradoksalno mudriji pristup životu. Gari i njegov životni kapital je sadržan u potpunosti u onome što on sam izgovara. U toj paradigmi plesa sadržana je nerazlučivost i njegove patnje, tuge, radosti, nezadovoljstva i čežnji, a onda se na ovakvo lirsko svedočanstvo dodaje neočekivana i veoma uspešna završnica (meni barem). Vidim je u stvaranju originalnog ličnog, to će reći Garijevog , mita o odrastanju. Kao da je piščevo oko na tu razigranu svakodnevicu dodalo jedan bajkoviti filter, ali tako da smo još uvek na terenu sasvim mogućeg; pa se iza svega najzad ma koliko to bolno bilo pomalja jedan samo njihov svet koji su slobodno izabrali i odigrali, moguć jedino onda kada smo 'šutnuli razum nogom u guzicu'.

Već iz ovo nekoliko citata može se naslutiti ogroman značaj koji ima humor u pripovdenoj razigranosti ovoga romana; kao što je ima u bilo kakvoj prekompoziciji trivijalne stvarnosti. Ovo je stvar čistog talenta pisca, a ne bi bio ostvaren bez vešte prevoditeljke. Od nazivlja: družićete se sa Gospođicom Niškorisnom, ždralom, koji je celovita ličnost i igra važnu ulogu od početka do kraja romana ili sa senatorom koji se zove Đubre i sa još celim jednim setom komičnih likova; sve do za prevođenje veoma zahtevnih komičnih siutacja uronjenih u duhovitu i skoro neprevodivu upotrebu jezika. Veliki trud uložen da bi se bez teškoća mogli zavaliti u svoju fotelju i uz ovu knjigu dobro ismejali i isplakali.