PRAZNIK RADA, Pjer Žalica

Skoro sam slušao jednog čoveka iz Bosne koji veli za nosioce tamošnjih nacionalnih identiteta da oni  nemaju problema jedni s drugima kada su zajedno. Lepo pričaju, šale se, zabavljaju... Tako je bilo barem pre rata. Problem nastaje kada se spomenuti "identiteti" (u daljem tekstu bez navoda) nađu sami sa sobom. Tada se nešto otkači u njima, nešto prokleto i opojno pa drugačije gledaju na svet oko sebe. Tako bi rekao i Cijo (Ermin Bravo), epizodni lik koji se pita šta je to suživot kojemu nas uče. Veli, Cijo, to je kada ja dopuštam da ti budeš ono što jesi i trpim (tolerišem) to tvoje svojstvo. Zaključuje dalje da to i nije život nego imitacija života,  očigledno nezadovoljan ovom verzijom suživota u postrartoj, tranzicionoj...Bosni; zapravo niz termina za opis stanja tamo tek treba stručno izmisliti. Spomenuti Cijo će, osim toga dati školski opis dobre epizodne uloge jer će poentirati u jednom od ključnih momenata priče. A drugi lik, Mujke (Aleksandar Seksan), se prilikom jednog takvog druženja napije, i u tom svom "oslobođenom" stanju kaže više nego što bi trebalo; i na taj način potvrdi početnu tezu koja ilustruje domete slobode balkanskog čoveka. 

Kontinuirano postratno stanje u Bosni sa svim njenim protivrečnostima i nerešenostima čini da je u njoj priča ovog tipa sasvim moguća. Jer da bi se svi likovi ovog filma na ovakav način sabrali ne fali empirijskog materijala. Svi ti karakteri su formirani ili iznova formirani u situaciji rata i temeljne društvene  iščašenosti, a njihova uloga koju uzimaju u priči je opet tipična za te vrste iščašenosti. Ovde se dramaturgija nudi sama od sebe, samo je trebalo biti oprezan u početnoj ideji. Temeljna ideja naših identiteta je krivica drugog/ih identiteta. To bi bio recept za propagandno-politički uradak  što je ovde izbegnuto. Ovaj film ni u koga ne upire prstom. On samo daje nekoliko vrlo verovatnih, gotovo bi se moglo reći zabeleženih, i tipičnih postratnih priča. Dakle, Armin (Muhamed Hadžović) sa svojom trudnom ženom dolazi u Bosnu iz Nemačke, gde živi i radi, da poseti oca Fuada; međutim saznaje da je otac uhapšen, ne zna se tačno zbog čega. Arminov ugao je onaj pravi, jer je potrebno odrediti distacu objektivacije. Armin je poreklom iz Bosne. Ona će ga dakle snaći, ali ne u toj meri da bi mu oduzela verodostojnost posmatrača. Opšti okvir dešavanja proizilazi iz uhodane želje, navike, da se proslavi Prvi maj; a to je opet slika  društvene iščašenosti. Jer ne postoje u Bosni radnička prava a druga, veća zemlja u kojoj su se rodili je bivša; iako ne i njihova potreba da se, uprkos svemu, okupe. Oni imaju, osećaju u sebi i uprkos sebi, potrebu da sednu zajedno na taj dan. Sava (Boris Isaković), Sefer (Emir Hadžihafizbegović), Numo (Admir Glamočak), Mujke (Aleksandar Seksan). Ženski, sa njima povezani likovi: Goga (Branka Katić), Muma (Jasna Žalica), Sida (Tatjana Sojić). Priča će polako ići da otkrije, objasni ove povezane sudbine. Stvar je upravo u toj vezi. Na međuodnosu likova, njihovoj praktičnoj i faktičnoj nerazdruživosti gradi se jedan od glavnih dramatrurških tokova. Drugi takav tok je vezan za istinu o Fuadu. To je tematska varijanta traženja istine o našoj bliskoj prošlosti, o onome što se svima njima skupa tamo u ratu dogodilo ili što se nama dogodilo, već u zavisnosti sa stepenom identifikacije koju imate sa pričom i likovima. Glumci su to više nego dobro uradili. I niko od njih nije srećan. Pripadnik sledeće, mlađe generacije, Muris (Vedran Đekić)  bivši je narkoman koji je nakon svoje posebne traume dekodirao korenito svoj odnos prema životu. Postao iskreni i praktični vernik; ali u svojoj porodici ne nalazi razumevanje za to svoje novo opredeljenje. Niko tu, dakle, nije ušrafljen kako treba niti ima izgleda da će to ikada biti. 

Već sam rekao da je režija (Pjer Žalica) veoma dobra. Među ostalim, to je odustajanje od jednosmernih ideoloških rešenja. Dajem još jedan primer mesta gde se vidi samo režija, nezavisno od glumaca. Obratite pažnju na upotrebu sevdalinke u ovome filmu. Ako je išta duša Bosne, onda je to sevdalinka. Njome kreće uvodna špica a vrlo nenametljivo se čuje nekoliko puta tokom filma. Samo jednom se čuje direktno. Na mestu nesreće. Peva se iz sveg glasa i sa mnogo alkohola. Ali peva se loše i lažno. Ovo je još jedno mesto iščašenosti koje me je, verovatno, najviše ispunilo jezom priče. To je zasluga režije. 

Film završava dvostrukom slikom i može se dvosmisleno tumačiti. Najpre imamo prizor zagrljenog para a zatim  napuštenog mesta na kome je bio tulum. Pljusak, grmljavina, mokra povijena zastava. Nigde nikoga. Prazno. Da li je taj mikrosvet zagrljaja poruka nade u neko srećnije društvo ili samo kontrast sveopštoj međuljudskoj pustoši? Na gledaocu je da odluči. A kada su Murisa pitali da li se zaista izlečio i da li mu vera pomaže on je odgovorio: vera mi sigurno pomaže, a izlečio se nisam. I nikada neću. Samo sam se zalečio. To je moj utisak i o bosanskom društvu generalno. 

Slike preuzete sa portala (redom):

https://www.fest.rs

https://avaz.ba

https://mondo.ba

                            PELAGIJA I BELI BULDOG - BORIS AKUNJIN

                    (prevod: Biljana Vićentić)

Profesor Grigorij Čhartašivili (Григорий Шалвович Чхартишвили) je japanolog, dosta prevodio japanske pisce, takođe prevodio englesku i američku književnost i napisao zapaženu, kod nas prevedenu studiju "Pisac i samoubistvo". Međutim ja ga sada prvi put čitam upravo u svojstvu pisca detektivskih romana, imenom Boris Akunjin, privučen idejom iz naslova da jednoj monahinji dodeli ulogu detektivke. Ono što čini veliki deo privlačnosti, na prvu loptu, ovog romana jeste opšti okvir, istorijska scenografija. Dakle imamo carsku Rusiju, ali ne samo to već jednu turbulentnu atmosferu versko-teoloških a to zapravo znači i državno-ideoloških sukoba kakvi su bili karakteristični i drugde u Evropi ali moguće da su nam upravo prilike u Rusiji manje poznate. Jer smo navikli na ideju o monolitnom pravoslavlju dok je ono takođe bilo puno svakakvih jeresi i u komplikovanom odnosu sa strukturama državne moći. Objašnjenje scenografije daje, pretpostavljam, sam pisac u vidu rečnika na kraju romana jer su važne za razumevanje zapleta. Navodim, na preskok, nešto iz tog pojmovnika. To baca, takođe, i svetlo i na savremenu obnovu samodržavlja u Rusiji sa teokratskim elementima.

"...Sinod - vrhovna crkvena institucija u Rusiji. Sinod je, u sklopu svojih reformi, osnovao Petar Veliki umesto Patrijaršije, koju je pre toga ukinuo. [ sva podvlačenja i kurzivi u tekstu su moji ]. To je bilo višečlano državno-administrativno telo sastavljeno od svetovnih državnih činovnika i crkvenih velikodostojnika, preko kojih se ostvarivala duhovna vlast imperatora...Sinod je bio nadležan za tumačenje dogmi i nadzor u obavljanju obreda, pitanja duhovne cenzure, misionarsku delatnost, borbu s jeresima, rešavanje crkveno-administrativnih pitanja, predlaganje kandidata za arhijereje, koje je potvrđivao car itd..." Sve u svemu ovde vidimo ono što znamo i iz savremenosti. Rusko pravoslavlje diše sa državnom vlašću, nikada bez  te vlasti. I obratno. 

"...Oberprokurator sinoda - dužnost uvedena 1722. Oberprokurator je uvek bio svetovno lice. Dužnost mu je bila da rukovodi Kancelarijom sinoda i vrši nadzor nad zakonitošću rada Sinoda, vodeći računa o interesima države..."

"...Dimitije Saozvanac - pod imenom Carevića Dimitrija, preživelog sina cara  Ivana IV Groznog, pojavilo se nekoliko samozvanaca, od kojih su ključna dvojica..." [ objašnjeno dalje pod ovom odrednicom ]

"...Staroverci, staroobrednici - opšti naziv za mnoštvo religioznih sekti i crkava u Rusiji koje nisu prihvatile crkvene reforme u XVII veku (v. raskolnici), ostavši tako u opoziciji prema zvaničnoj Ruskoj pravoslavnoj crkvi, Staroverci su do 1906. bili progonjeni od strane vlasti. Tipološki se dele na tzv. 'popovce' (pristalice hijerarhije i liturgije), 'bespopovce' (protivnike hijerarhije) i 'beglopopovce' (sveštenstvo regrutovano iz RPC). U praksi, reč je o nizu često bitno različitih crkvenih učenja, od kojih su neka bliža dogmi RPC, a druga protestantskim verskim pokretima u Americi (npr. baptistima)"

"...škopljenici (скопцы) - religiozna sekta, nastala u Rusiji krajem XVIII v. izdvajanjem iz kruga protivnika sveštenstva i crkvene hijerarhije i pristalica učenja da je moguća neposredna komunikacija i spajanje smrtnika s Duhom Svetim..." [ dalje objašnjeno u tekstu ]

Ko bi hteo dalje da produbljuje znanje o svim ovim ruskim istorijsko-verskim i državnim pojavama biće razočaran. Ovo ipak nije ni istorijski ni filozofski roman. Ali su svi ovi pojmovi ipak bitni (preporučujem da se rečnik pročita pre samog romana) zbog jedne od nekoliko dramaturških poenti romana. Potrebno je, dakle, dobro poznavati scenu da bi se razumeli likovi i žanr a moje dalje ocene u vezi sa ovim romanom ticaće se (a)  uloge koji istorijski okvir ima za neka dramaturška rešenja; (b) likovi  (c) moj utisak i ocena žanrovske uspešnosti (d) eventualne didaktičke implikacije koje proističu iz tretmana postavljenih likova i njihove uloge u zapletu. 

(a)  Moguće da boljim poznavaocima ruskih prilika nisu nepoznate gornje pojave verskih turbulencija u toj zemlji. Pa njihov možda najveći klasik, Tolstoj je bio inoverac (ko je čitao Vaskrsenje zna). Dostojevski kojega vernici toliko uznose ih takođe svako malo zbunjuje svojim pogledima na veru. In medias res: gornja scena (naslućujete) služi samo tome da bi se u priču uveo Antihrist. Neka vrsta ruskog inkvizitora dolazi da proveri glasine o čudnim verskim praksama u mestu (pretpostavljam izmišljenom) Privolginu. Dalje ova kosmičko-državna zavrzlama uveliko slabi. Neobičnost ruskog okvira je tu da vas veže za priču. Nemojte biti razočarani nego cenite žanrovska rešenja. Što znači da ovde ne treba, uprkos uvodu, da očekujete domet jednog Umberta Eka. Jer dok Eko samo koristi detektivski žanr da bi napisao u osnovi filozofski roman (Ime ruže), Akunjin polazi od filozofsko-verske egzotike da bi napisao prosto detektivski roman. U tome je po meni vrlo dobar ali ne još i odličan. 

(b)  Lik glavne detektivke Pelagije je odlično urađen. Dakle, ona je pozvana da se na naročiti način žrtvuje, da  iz nebeskih kontemplacija siđe u svet trivijalnih ljudskih nagona i strasti. Da pomogne zemaljskoj pravdi. Pri tome se još po potrebi prerušava, menja identitete, trpi svakovrsna iskušenja tela i uma. Uvek spremna da pomogne episkopiji u nevolji. Mitrofanij je drugi uspeo i veoma dobro razrađen lik. Ovo je važno pošto će se na kraju pokazati da taj vladika niti je konzervativan niti je zatucan, naprotiv. Tu mi je veoma zanimljiva umetnuta glava 'Tri besede preosvećenog Mitrofanija: O činovničkom srebroljublju, O poslušnosti zakonu i O dostojanstvu". To je zapravo apologija građanskih vrlina, vladavine zakona, ljudskog dostojanstva; rečju svega onoga što Rusija teško da je ikada bila, a ponajmanje je sada  a.d. 2023. Vredi pročitati. Meni ovo ne postavlja problem karakterološko-idejne konzistentnosti ako znamo da ovo nije istorijski roman te da je sam detektivski roman uvek naginjao idejama prosvećenosti i afirmacije zdravog razuma. Mitrofanij je prosto uzor obrazovanog pastira koji se u ovakvom jednom zapletu sasvim zgodno našao da se suprotstavi samome Antihristu. Ovo je istovremeno i ona vrednost romana koju navodim pod (d).  

Što se ostalih likova tiče, ne treba očekivati gogoljevsku dubinu niti se to od ovakvog žanra očekuje. Meni su mala teškoća bila njihova opširna lična imena i tituliranje. Imamo tri imena ali i i do pet mogućih načina oslovaljavanja za svakog što neruskom čitaocu može predstavljati teškoću. Od strogo formalnog do deminutivnog. Primera radi Arkadij Sergejevič Pođo (slikar, fotograf) se višestruko referiše: Arkadij, Pođo, Segejevič, slikar, Arkaška. Predlažem da ih sve zapišete (desetak likova) na papir da bi ih prepoznavali. Ne zbog dubine prikazivanja karaktera na sceni već zbog uloge koju imaju u složenoj postavljenoj detektivskoj priči. Kao raspored figura na tabli društvene igre. 

(c) Uspešnost žanra u velikoj meri je i uspešnost, uverljivost, glavnog detektiva. Pelagija je sjajna i silno će vas zabaviti i zadiviti. Njena redovničke vrline, kao što rekoh, ne slabe nego jačaju ovim poslušanjem u službi pravde. Ipak, ono što je, meni barem, malo zasmetalo je izvesna nekonzistentnost žanra. Pelagija je uglavnom postavljena kao nekakav ženski otac Braun ili Šerlok Holms. Ona mora umnim okom da otkrije i objasni situaciju. To što ima čulo za moral samo je može dodatno kvalifikovati da raskrinka zločin. Ali se pisac ne zadržava u okviru detektivskog žanra već tu ima elemenata avanturističkog romana i pravnog trilera. Pa će se ona tako naći u nabujaloj reci i boriti se da je ne progutaju  opasni virovi, i maskirana posećivati balove ali i prisustvovati složenom sudskom procesu.  S obzirom da svaki od ovih podžanrova koji ulaze u miks ima, ipak, sopstvenu i unekoliko različitu logiku i strukturu meni se, kao čitaocu, čini da ova žanrovska eklektičnost oduzima priči na ubedljivosti. 

(d) Osim spomenutih vrlina oca Mitrofanija, njegovog netipično-prosvećenog svetonazora, te uzorite a istovremeno šarmantne sestre Pelagije, u didaktička svojstva romana ubrajam prefinjenu ironiju pripovedanja. Pisac  uspeva da veoma brzo, smanji preteranu ozbiljnost versko-državne i teološke drame te da priču prevede na plan manje ili više uobičajenih motiva koji pokreću na pljačku ili zločin. Ovim se i sam Antihrist, na kraju neočekivano i efektno razotrkriva. A ovo je i veliki plus romana. Rasplet se ne može predvideti a to se od detektivske & krimi priče u prvom redu i zahteva. To, u konačnici,  uz prethodno spomenutu ironiju pripovedanja nivelira  spomenute slabosti romana. 

Ostaje nam da vidimo kakva još iskušenja čekaju promućurnu detektivku u monaškoj rizi i da je kao čitaoci podržimo. 

                                 IGRA SENKI - DŽOZEF O'KONOR

U ponekom predgovoru mogli ste saznati za neobičnu vezu između života čuvenog pisca Brema Stokera i njegovog proznog dela. Nije puki mit, pre legenda koja je čekala svoga pisca da bude ispričana. Još bolje ako je to neko iz tog irskog miljea, kako bi skoro dodirnuo sve te čudne artefakte sećanja. Džozef O'Konor je uspeo.  Neke manje-više proverene činjenice omogućavaju tu čitalačku opipljivost sadržaja: pozorište i postojanje neke snažne međuljudske veze. Celokupni Bremov život je bio posvećen pozorištu kao jednoj mučnoj brizi ka održivosti jedne velelepne iluzije. Kada O'Konor pripoveda o tom uistinu Bremovom pozorištu celovita slika je nešto drugo nego magičnih sat i po do dva pod reflektorima. Radi se o nestabilnoj stvarnosti na granici pucanja i to je jedan od nadgrađenih slojeva za kontemplaciju koji ovaj roman nudi. Ponekad ne mnogo različitoj nego što je sudsko potkrovlje u nekom Kafkinom romanu. Sasvim sigurno scena za nešto što se tu odvija ali nerealna, provizorna. Tako je i ovaj roman  istovremeno i vizija i provizorij, tj. slika lišena svoje iluzije. Nestabilnost je egzistencijalna budući da pozorište život znači i život se za pozorište zalaže. 

Drugi momenat koji omogućuje opipljivost je snažan međuljudski odnos. Vrlo je enigmatična, neobično snažna i svakako neseksualna veza koja je postojala između Brema Stokera i čuvenog glumca Henrija Irvinga. Ser Irvnig je vrlo verovatno prototipni Drakula kao što je i sav taj život na daskama omogućio sceničnost i sjajnu dramaturgiju tog Stokerovog romana. Kratko rečeno, ser Irving je bio jedan od najvećih glumačkih genija ne samo svog vremena ali loš (đubre) kao čovek. Imao je genijalnu viziju, ali nikakav smisao za odgovornost i zahvalnost; za vlastitu održivost na sceni bila mu je potrebna krv drugih. I jedna velika, skoro majčinska duša kakvom je predstavljena Bremova u ovome romanu. Tako je i žrtva koja se morala podnositi da bi pozorište funkcionisalo imala neki mistično-infernalni karakter. U celom romanu se menjaju te scene iz aktuelnog pozorišta u vremenu i onog iza scene, Bremovog, koji sasvim ponizno, na granici mučeništva prihvata tu dodeljenu mu ulogu. Povremeno se povlači u potkrovlje i tajno radi na svome romanu. Pisac dodaje goriva na paroksizam njihovog odnosa tako što u jednom trenutku to postaje sukob dve neponovljive individualnosti, tj. borba za besmrtnost. Stvarao se veliki roman pod nosom neumoljivog Henrija. 

Druga dva važna lika su Florans, Bremova supruga i Elen Teri, čuvena glumica koja je radila sa Irvingom. Prva je čista slika žrtvovanog bračnog života i svakodnevne udobnosti radi umetnosti dok je ova druga Bremova pozorišna anima. Ako su na dasci vilenjaci i čudotvorci koji piju krv običnih smrtnika, onda ti obični smrtnici možda vrebaju svoje mesto u umetničkoj besmrtnosti. To je zapravo dramaturški podtekst cele ove drame. Karakkteri su veoma dobro uobličeni, njihovi odnosi složeno isprepleteni. 

Romanopisac veoma dobro barata tom povremenom i dosta suptilnom izmenom registara. Jedan je bura strasti koja se odigrava na, izvan i oko scene u međuodnosima aktera, u njihovim dušama kao i u stalnoj borbi kako bi se iluzija otelovila. Drugi je lirično-melanholični ton prolaznosti te iluzije. Široko postavljen biografski vremenski okvir omogućava ovu naknadnu sentimentalnu valorizaciju. I dok bez odlično izgrađenih likova ne bi bilo ovog pozorišnog  rezervoara strasti, tako ni liričnosti ne bi bilo bez  piščeve sposobnosti da se te velike dramske i životne predstave pretope u jedan niz dugotrajnih rezonanci u dušama njihovih učesnika. A pozorište ima svoje duhove. Povremeno, jedva primetno pisac, takoreći na uglu sledeće rečenice, skrene u fantastku koja je u funkciji ovog oduška lirskom. I ono što bih posebno skrenuo pažnju ljubiteljima Brema Stokera jest moguća biografsko-umetnička  rekonstrukcija čuvenih motiva iz njegovog velikog romana. Nekako uvek neplanirano naiđete na te motive.  Čini se da je pisac O'Konor najbolje što je moguće proučio i upotrebio sve što se zna o životu pisca Stokera. Tako da je ovo 'dva u jednom' roman. Dok ga iščitavate ponovo na neki način čitate i Drakulu.  

Konačno, još jedan razlog zašto preporučujem ovu knjigu jest samo pozorište. Ovo je 'sve o pozorištu' roman. Ovo je pozorište-život. Vredi zaroniti u njegov sadržaj jer bez te velike žrtve na daskama ne bismo imali danas u bibliotekama pisca Stokera i njegovo delo.