ŠUM  VREMENA - DŽULIJAN BARNS

Vitezovi revolucije su upadali noću, ranim jutarnjim satima, u stanove ljudi i u roku u od nekoliko desetina minuta uništavali sve tragove dotadašnjeg života. Upadi su praćeni neverovatnom agresijom. Sve unutra, tj. ono lično i privatno bilo bi za tili čas uništeno. Krivac bi bio odveden. Porodica bi, možda, bila pošteđena u slučaju čeličnog muka. Takvi bi, ponekad, decenijama kasnije saznavali da su otac, muž, sin, sestra...odavno stradali u sibirskim logorima. Međutim ni to nije bilo ono najgore. Ukoliko bi režim odlučio da se izjasni i javno osudi kontrarevolucionara, čitave porodice i svi njegovi prijatelji su padali sa njim. Deca bi doživela strašnu sudbinu onih koji su odrasli u sirotištima državnih neprijatelja, a ostali ako ne bi i sâmi sledili okrivljenog na putu likvidacije bili bi postupne i celoživotne pokazne vežbe za primer drugima. Prosjačenje, prostiticija i boravak na margini uglednih članova društva ili profesora, nekadašnjih vrlih boraca, bili su opomena za sve.

To što je naš kompozitor godinama prespavljivao u hodniku čekajući Vitezove imalo je, kao motiv, još jednu nedopustivo ličnu dimenziju; upravo onu koju režim ne dopušta: da deca ne vide čin hapšenja, da stan ostane pošteđen rušenja. On je pretpostavljao da je možda došlo vreme za priznanje krivice. A ona je, nesumnjivo, postojala. U svima. To je bila sama mogućnost da se pomisli nešto loše o Velikom vođi ili Revoluciji. Bilo kada, bilo gde; na javi ili u snu. To je nešto kao  istočni greh svakog revolucionara. Nemoguće je potpuno shvatiti staljinizam i sve njegove čistke ako se ne uključi njegova religiozna dimenzija. Jedino formalno obrazovanje koje je Staljin imao bila je bogoslovija a ruski narod važi za duboko pobožan. Tako je ognjeno priznanje u jednom trenutku moglo stići svakoga.

Zanimljivo je primetiti koliko je boljševizam cenio aristokratski osećaj sveta. Dmitrij Dmitrijevič se nije mogao pohvaliti pripadnošću crvenom plemstvu. Poticao iz građanske porodice pa je režim prema njemu gajio stalno nepoverenje. Jer, kao što su to rekli Iljf i Petrov, nije dovoljno da vi volite sovjetski režim, potrebno je da i on zavoli vas. Na neki način režim vas je kao intelektualca stavljao  na taj dugi, mukotrpni put ljubavi. Nemoguće je shvatiti staljinizam ako se ne uhvati i ta njegova atesistčka, a opet duboko mistična dimenzija. Jer ako je nacizam uništavao telo, staljinizam je uklanjao dušu kao suvišak, buržoasko preterivanje i neprijateljsku komponentu. Na kraju: pojedinac je bio oslobođen, sasvim depriviran od vlastitih osećanja, snova, stavova; bio je prazan, otvoren; upravo oličenje hodajućeg fiziološkog procesa, aparata u službi Velike ideje, vojnika Partije. Bio je isto što i propagandni plakat revolucionara: sjaj u očima, fizička snaga, polet, sama površina, nemogućnost  bilo kakve, pa tako niti nepoželjne nutrine. 

Dmitrij Dmitrijević je, ipak, činio pogrešne stilske procene. Mislio je da se može provući uz pomoć ironije. Možda zato što je muzika toliko višeznačna. Staljin, oštrouman i umetnički nadaren, bio je u prilici da primeti tu ironiju. To je scena iz romana u kojoj Veliki vođa sluša izvođenje simfonije koju potpisuje i diriguje Šostakovič, a zatim odlazi pre završetka, tiho. Sledećeg dana, dnevni list Pravda objavljuje istinu o Šostakoviču: zastranjenje, formalizam, buržoasko prenemaganje. Ipak, ne događa se ništa! Vrata lifta neće se otvoriti. Znak da je ironija prepoznata. Mogu ja da igram i u tom registru nijansi s tobom, tiho poručuje vođa. Ceo dalji roman je svojevrsna studija neminovnog pada intelektualca u totalitarnom režimu. Lajtmotiv takvog suodnosa sa vlašću je sačuvati porodicu i kakvo-takvo dostojanstvo. Vi mislite da vaše buržoasko, prefinjeno umetničko sopstvo možete sačuvati pomoću ironije; da postoji muzika koja pripada pojedincu a ne narodu, tj. kolektivu koji overava dnevni list Pravda? Vi biste dati glas umetnosti, vaš glas. Zato ćemo se poslužiti tim vašim glasom. Ulog je veliki, a Partija bi htela da vas zavoli. 

Roman je dat u trećem licu i fokalizovan na glavnog junaka Dmitrija Šostakoviča. Čita se kao veoma intiman i meditativan dnevnik. Ta vrsta poetičnog iskaza ne umanjuje niukoliko dramatiku priče i njenu nepredvidivost. Data je kaskada događaja u kojima smo, zaista, zapitani “kako će odigrati”? Šum vremena nagoveštava udarce sudbine. A nije se imalo gde gledati van. Kapitalistički intelektualci su tada Šostakoviča prezirali; videli su u njemu marionetu režima; socijalistički su ga takođe prezirali, jer su tada tolko obožavali Staljina. Jedan takav udarac sudbine bio je Staljinov telefonski poziv kompozitoru (setimo se sličnog poziva upućenog Pasternaku). Aparatčici su mu dugo zavideli: da li je moguće da je drug Staljin zaista lično razgovarao s vama? A Šostakovič je  pokazivao na telefon u uglu. Jer Staljin je sanjao  o jednom crvenom Betovenu. Ipak, nije ga našao...

Pomišljam, čitajući ovu prozu, na dve knjige: “Samome sebi” Marka Aurelija i “Grobnica za Borisa Davidoviča” Danila Kiša. U prvoj, pojedinac meditira nad svojim životom: cilj je ostati miran u preokretima sudbine; sačuvati dostojanstvo jednog životnog puta. Ovde je naglašen subjekat koji piše i koji je jednak subjektu koji živi. Život kao savršeni moralni čin. S druge strane, totalitarni režimi uklanjaju subekat. Na kraju, vašu životnu priču će napisati Oni. O tome govori “Grobnica za orisa Davidoviča”. Vi jeste vaša životna  priča. A u ovome će se i boljševici složiti sa Markom Aurelijem. 

“...Osim toga, ironija ima svoje granice. Ne možete, na primer, biti ironični mučitelj. Ili ironična žrtva mučenja. Isto tako, ne možete se ironično učlaniti u Partiju. Partiji možete pristupiti iskreno ili cinično: postoje samo te dve mogućnosti. A za onog ko to posmatra spolja, može biti i sasvim nevažno koju ste odabrali, pošto mu obe mogu delovati podjednako nedostojno. Njegovo mlađe ‘ja’, ono koje bi  stajalo pored puta, moglo bi na zadnjem sedištu automobila da ugleda smežurani, ostareli suncokret, koji se više ne okreće prema suncu Staljinove vladavine,ali se i dalje ponaša heliotropski, i dalje je okrenut prema svetlosti koju emituje Vlast…

...Kad okrenete leđa ironiji, ona se zgruša u sarkazam. Sarkazam je ironija koja je izgubila dušu…”