KAZUO IŠIGURO – NE DAJ MI NIKADA DA ODEM

prevod: Ljiljana Marković

 

Najpre da odredimo univerzum priče. U fokusu je jedna klasa bića koja nastaje bioinženjeringom, putem kloniranja. Postoje kao deo medicinske industrije koja opslužuje potrebe stanovništva za zdravljem pa se tako koriste u svrhu doniranja organa. Po svemu su slični drugim ljudskim bićima osim što nemaju taj status. Zapravo sve vreme gledate jednu rafiniranu i manje rafiniranu eksploataciju bića koja se ni po čemu ne razlikuju od vas, sem što su, eto, iz epruvete. Bića za jednokratnu upotrebu koja će održavati nas sve ostale. Ovo ovako rečeno zvuči distopijski, ali po meni ovo nije prava distopija i moraćemo pričati o tome šta sve nije da bi se približili mogućem odgovoru šta ova priča jeste. Ako uzmete pravu distopiju njen primarni cilj je, po meni, da prikaže društvo kakvo će biti, što znači da se negde negativno percipiraju i anticipiraju društveni odnosi. Ovde imamo neko društvo, ali mislim da nema dovoljno elemenata da govorimo o distopiji. Ako pogledate poznate distopije poput romana „Vrli novi svet“ ili „1984“, imaćete sliku totalitarnih društava ali moći i prilično dobro odrediti njihov karakter kao i tip ideologije koja tu vlada. Imaćete kontekst, stvarno društvo te polaznu osnovu za kritiku i dekonstrukciju. Ovde je upravo to problem. Šta možemo reći o društvu ovog romana koje bioinženjeringom stvara svoje roblje za medicinsku industriju? Pouzdano možemo utvrditi sledeće (do ovih saznanja dolazite postepeno, što je deo toga kako se gradi fabula): da se radi o visokotehnološkom, naprednom, scijentističkom i visokobirokratizovanom društvu, o društvu čija vam ideološka podloga nije sasvim jasna, nešto kao postdurštvo; društvo koje je kapitalistički izrabljivačko i zapravo dosta liči na britansko društvo, tj. ono u kome živi naš autor. Ali iznad svega, i ovo je veoma važno, radi se o uređenom društvu, čak bi se moglo reći savršeno uređenom. To je nešto što vrlo jako vuče na distopiju, pošto imate, očigledno, svemoćnu državu. To je društvo u kome je ukinuta promena. Sudimo po tome što funkcioniše kao savršeno uređeni cyber sistem i vidi se  po tome što se sve u jednom njegovom podsistemu održava bez varijacija, programirano.  Međutim, slika društva kao celine se ne daje. Naši likovi su u nekom od podsistema, to je sve. Zakonitosti društva nam nisu poznate. Zato ovo nije prava distopija, što je i mana romana. Ipak, svako društvo počiva na nekoj ideologiji i vrednostima, a distopijsko društvo na nekoj vrsti veze sa istorijom. Ovde nema dovoljno jasnog referiranja na fakcititet iz kojega se gradi fikcija, nema jasnog konteksta ni interteksta. Ne možete ga obuhvatiti. Ili ovo pre vuče na neku fantazmagoriju strašne sadašnjosti, na neku groznu slutnju pa pisac može dati mašti na volju bez ovih neophodnih društvenonaučnih kontekstualizacija? Pisac to uistinu čini i vi nećete imati teorijski oslonac za analizu, bićete jednostavno uronjeni u njegovu fikciju bez mogućnosti uzmaka.

Ovako postavljeni temelji za univerzum ovog romana su vrlo dosledno i beskompromisno sprovedeni u stilski postupak. Ako nemate nad-nivo, ako vas neko brutalno obori na zemlju i glavu gurne u prašinu, gutaćete samo tu prašinu i možda videti malo trave. Ovakav postupak je ciljan da bi se saživeli sa junacima ovoga romana. Na neki čudan način ovaj roman ima više veze sa sadašnjošću nego sa budućnošću. Ako biste tražili neki teorijski oslonac da ga razumete to bi možda bila biopolitika zato što se ne radi samo o biološkom nego i nekoj vrsti društvenog inženjeringa i zato što očigledno imamo problem kategorizacije stanovništva: oseća se jak eho manjinskih problema. I zato što je moć koja je u igri izrazito apstraktna ali se vrši veoma precizno po jedinici prostora i vremena (Bentamov Panoptikon na slici desno).  Referiram na čuveno  delo Mišela Fukoa „Istorija ludila u doba klasicizma“ kao i na njegove kasnije radove vezane za razvoj medicinskih institucija i zatvora. Opet, ni to nije lako pošto mi ne samo da složenu strukturu društva u igri ne poznajemo, nego nema niti bilo kakve politike. Drugim rečima, umetnik nije idejno preterano ubedljiv ali jeste sa stanovišta perspektive koju stvara, sceničnosti koju održava. Kamera se na određeni način postavlja, kreće, drži, kadrovi se na određeni način menjaju. Krajnji subjektivizam je posledica i, kao što rekoh, potpuna uronjenost u kožu vaših junaka. Ono što oni vide, vidite i vi; što oni misle, mislite i vi. Roman zaista ima dosta toga od nekakve filmske psihodelije. Narativni obrazac je sličan kao recimo u romanu „Slikar prolaznog sveta“; imate sve vreme prvo lice pripovedanja i iz prvog lica proisteklo treće lice, kada narator krene u opis situacija koje teku same od sebe pa za momenat zaboravite da je to sve i dalje prvo lice. Ovo nisu rečenice u kojima bi se uživalo, koje bi ostajale u svesti, kao recimo kod Tomasa Mana.  To su monolozi, razgovori i slike a manipulacijom te kamere i montažom slika imate potpuno nepredvidiv tok iako vam je odmah jasno da je kraj tužan. Da li je u ovom romanu data mogućnost izbavljenja? Dramaturški, ima nade  da je tako. Ali važno je naglasiti da je ovo roman bez transcendencije. Uporedimo recimo ovaj roman sa Kafkom. Tamo imate ideju transcendentne moći, ostavljena je mogućnost da se njegovi junaci vrteći se u svojim lavirintima možda kreću ka nekom izlazu te da će dostići taj neki nad-nivo koji će im omogućiti oslobođenje. Ovde vam nije jasno gde bi bio taj izlaz. Stalno imate taj izrazito reduktivan filmski postupak fiksiranja na detalje bez dovoljne perspektive. Sistem u kome naši rezidenti ostvaruju svoju tužnu egzistenciju je savršeno programiran. Sve je slika beznađa i gradirane osujećenosti. U romanu se postavljaju metafizička pitanja svesti, duše, subjektiviteta. Ključni razlog da držite jednu grupu u potčinjenosti je da im osporite neko svojstvo humaniteta, jasno. Crnce u Afriku, Azijate u Aziju, kliču danas rasisti Evrope! Ali ako nekoj manjini osporite bazično svojstvo humaniteta, ako mislite da oni nisu uopšte ljudi, kao što su nacisti tretirali Jevreje, onda je sve moguće sa njima činiti. Tako i ovi klonovi, ova bića koja se ni po čemu ne razlikuju od nas, osim što nije usvojeno mišljenje da bi oni mogli imati dušu i ličnost kao ostala tzv. normalna ljudska bića. Na ovom mestu ipak odzvanja eho raznoraznih tlačenja tokom povesti čovečanstva bilo koje manjinske grupe putem opravdavanja ideja neravnopravnosti i submisivnosti. Ako bi se problem mogao rešiti onda bi on svakako išao u pravcu emancipacije tih manjina. Ali ovaj roman se ne bavi time.

Ovo dakle nije distopija, zbog svoje atemporalnosti. Juče, danas, sutra, kakve veze ima? Ionako je sve savršeno isprogramirano a vreme je određeno samo u relacijama onoga što se događa između glavnih aktera u jednom zatvorenom podsistemu. Ovo je pre vizija košmarne sadašnjosti. Pošto se u romanu postavlja metafizičko pitanje vrlo naglašeno (svest, duša, ličnost), bilo mi je vrlo zanimljivo da pronađem ma kakav relligijski podtekst ove proze. I da vidite, njega ima. Našao sam ga u nekim radikalno negatorskim formama budizma. Taj društveni sistem koji figurira u romanu a koji autor uporno odbija da nam jasno predoči ne predviđa nikakve subjekte, nikakve ličnosti. Postoji patnja, ali po logici tog sistema, niko ne pati. On je kao neki organizam koji oblikuje privremene jedinice svesti radi svojih sopstvenih potreba a zatim ih opet ukida i stvara nove. To je predstavljeno u romanu jednom metaforom trga ili ogromne terase koja se povremeno puni i prazni, briše. Sam trg je jedan brisani prostor. U suštini ne postoji ništa osim praznine i nekog algoritma koji raspoređuje elemente mozaika. Dakle, ovo će pre biti neka vrsta bajke ali takve iz koje su uklonjena čarobna bića i vile pomoćnice pa je ostao samo destilovani užas. Opet, kada se podsetimo bajki, one često treba da nas na dramatičan način povežu sa kategorijama dobra i zla, sa jasnim moralnim parametrima naših egzistencija.

Pošto, po meni, roman treba da istražuje društvo i njegove osobine, onda sam morao razmotriti njegove društveno-istorijske konotacije tako da tek na kraju stavljam ono što je najvrednije u romanu a to su likovi i studija međuljudskih odnosa. Pošto smo konstatovali razarajuću prazninu tog sveta, onda bi neki sadržaj bio, uprkos svemu egzistencija. Mi smo ušli u taj prostor, tj. logor i videli neka bića koja žive, misle, pate. Radi se o nekoj vrsti odgajališta, farme u kojoj su njeni štićenici podvrgnuti vaspitnom programu taman toliko da odrastu, postanu psihoseksualno zreli bez mogućnosti dalje polne reprodukcije, da bi mogli ući u drugu fazu, tj.fazu svog poništavanja za potrebe sistema; zapravo dugotrajnog rada do svog okončanja. Dakle, imamo model logora a vaspitni obrazac ustanove asocira na totalitarne ideologije ekstremno zatvorenih društava. Ideja je čak bila da ovakva vrsta podbića imaju humani tretman dok ih sistem koristi za svoje potrebe. I onda vidimo da je ovo zapravo roman o socijalizaciji. Ovo je najubedljiviji aspekt romana pošto se ovde uspostavlja jak link između čitaoca i likova u romanu. Dolazite, dakle, do neverovatne količine saživljavanja sa likovima zbog čega je ovaj roman na momente vrlo potresan. Pošto smo svi mi prolazili kroz nekakvu socijalizaciju, mnoge stvari koje oni doživljavaju prepoznaćemo i sami. Na kraju, svi problemi koje imamo sa našim drugovima, vaspitačima i nama samima su isti bez obzira na okvir. Radi se i o njihovom psihoseksualnom sazrevanju i formiranju. U pitanju je jedan trougao sa vrlo složenom dinamikom. Oni se vole, sporazumevaju, nesporazumevaju, nalaze, razilaze, pate. Mnogi njihovi problemi su veoma složeni, prepoznaćete ih ako ste bili, a sigurno jeste, u barem malo sličnim situacijama. Ali ima jedna reč koja ni jedan jedini put nije spomenuta u romanu! Voleo bih da me neko demantuje i kaže na kojoj stranici je našao! Ta reč je sloboda i zato što je nemaju, ne mogu razrešiti svoje problema. Rešenje za njih jednostavno nije predviđeno! Oni udahnjuju život svom zatočenom postojanju tako što pokušavaju da se povežu, da ostvare u svojim životima ljubav, a to je jedina stvar koja može sadržajem ispuniti besmisao. Ali trpe permanentnu krizu smisla. Toni je mladić koji tu krizu smisla najjače oseća, koji predoseća da rešenja nema, koji možda najviše pati. Ti naleti kriza kod njega se ispoljavaju kao provale besa i autodestruktivnosti, nešto što je povremena dezintegracija psihe. Rut je neko ko aktivno traga za smislom ali je istovremeno najviše sklona samozavaravanju: ona traži svog roditelja od kojega je potekla putem inženjeringa kloniranja (motiv dvojnika u književnosti), ili se zavarava da će jednom raditi neki posao među nameštenjem prosečne radničke clase. Uzgred budi rečeno, društvo o kojem pričamo bi moglo biti neka vrsta kastinskog društva. Keti H je ovaploćenje saosećanja i humanosti, ona istrajava u logorskom sistemu dok god je moguće nekome biti od pomoći. I ona najduže preživljava. Ono što se među njima dešava je složena priča koja se vrti oko intrige, nemoći i izdaje. Dakle ono što se često dešava u međuljudskim odnosima. Jedino s tom razlikom što oni nisu slobodni pa ne mogu biti ni akteri plodotvornih promena. Ako obratite pažnju na taj trougao i pokušate povremeno da locirate problem na jedno od njih troje, nikako nećete uspeti. Problem se šeta od jednog do drugog do trećeg, tako da niko nije više ili manje odgovoran, svi su nemoćni da se izvuku, i svi su žrtve. Ovakve situacije su prekomplikovane i za odrasle, zrele osobe. Ali uživećete se silno u njihovo odrastanje, da bi otpatili posle zajedno sa njima sve ono što im u životu sledi. Na kraju će oni biti pušteni u tzv. spoljni svet ali ga neće videti ni u njemu učestvovati pošto za to nisu ni trenirani, pošto mu ne pripadaju. Sledi im rad i samoponištavanje za korist sistema. Ovo je priča o radikalnom isključivanju i diskriminaciji. Pri tome se vraćam opet na piščev izrazito reduktivni postupak. Taj svet u koji će oni izaći, nećete jasno videti ni vi. Postupak figure i pozadine, kao u fotografiji kada se iz celine slike izdvoji jedan ili dva detalja a ostalo se razlije, izgubi svaki oblik. Jer oni ne pripadaju tom svetu i društvu, a sa njima navedeni na empatiju, ne pripadate ni vi kao čitaoci.

Na kraju, rekapituliraću svoje viđenje ovog romana. Ovo nije distopija, pre je jedna fantazmagorična slika moguće sadašnjosti, košmar koji više vuče na Kafkine vizije, iako nema Kafkin književni domet. Ovo je slika najbliža onome što znamo o koncentracijskim logorima, ekstendirana do neslućenih razmera. Logor koji više nije ograničen na prostor ograđen bodljikavom žicom, čiji su zidovi nevidljivi ali podjednako neprobojni. I sasvim izvesno, ovo je priča koja se tiče društvenih manjina i njihovog potčinjavanja. Šta se želi ovim romanom? Pa on jednostavno postavlja pitanje da li je novi Aušvic moguć? Strepimo od odgovora na to pitanje. I ko će biti te nove manjine u logorima? Koju grupu će “ugrožena većina” sledeću targetirati? Jevreji sigurno neće dozvoliti da im se ista stvar ponovo desi.

Na kraju, nećemo završiti bez citata. Citiraću prvu i poslednju rečenicu. Ove dve rečenice daju formulu za postupak i smisao ovog romana.

Prva:” Zovem se Keti H.”

Poslednja: “Samo sam malo sačekala, onda sam se vratila automobilu da se odvezem tamo gde je trebalo da budem.”