PISAC O PISCU – LJOSA O MARKESU

 

Roman „Sto godina samoće“ sam davno čitao. Sećam se da me je oduševio neverovatan tempo, izrazito brz, knjiga vas tera da joj se posvetitie, da savladavate velike količine teksta u dahu da biste na kraju zaista imali osećaj neponovljivog remek-dela. Knjiga koja će vas zainteresovati za jedan veliki kontinent, za odnos istorije i stvarnosti, realnog i imaginarnog a kroz tu priču o Latinskoj Americi ćete se zapitati ponešto i o našim balkanskim prilikama jer su mnogi momenti slični. Da razmislim o novom čitanju, podsetio me je zanosni esej Vargasa Ljose o Markesu u knjizi „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku“, Beograd, Službeni glasnik, 2010. Osamdesetih godina kod nas je Markes bio već dobro poznat, nobelovac. Barem su se svi pravili da su pročitali „Sto godina samoće“ a kod nas su tek počeli pristizati glasovi da se pojavilo novo književno čudo koje se ni manje ni više nego nadmeće sa Markesom i da se zove Ljosa. Mislim da se u Beogradu Ljosa pojavio na velika vrata tako što ga je objavio čuveni Nolit, u svojoj legendarnoj beloj ediciji velikih romana 1986. godine Da bi moderni pisac ušao u belu Nolitovu ediciju, morao je već biti živi klasik. Izbor je bio odličan, to je bio roman „Rat za smak sveta“. Verovatno najbolji Ljosin roman i po mom sudu. Imam baš to izdanje i ljubomorno ga čuvam. Tada je postojala jedna vrsta podele među čitaocima: Markes ili Ljosa? Sada ni sam ne bih znao da odgovorim na to pitanje. Ako volim fantastiku kod Markesa, takođe volim pisanje koje je više u realističkom ključu kod Ljose i koje je oslonjeno na klasičnu tradiciju velikog evropskog romana. Ljosa i Markes su frankofili, mada su to svi veliki hispanoamerički pisci; u Parizu su često pisali svoje velike knjige. Mislim da je Borhes bio nešto naglašeniji anglofil.

U svom eseju, dakle, Ljosa podseća kako je došlo do nastanka romana „Sto godina samoće“. Sad malo prepričavam esej koji je po svojoj lepoti neprepričiv. Podseća nas najpre da je iz sfera visoke subjektivnosti u romanu „Opalo lišće“, Markes počeo sve više da se spušta u latinoameričko iskustvo. Usledila su tri romana koja su najavila remek delo. To su: „Pukovniku nema ko da piše“, „Zla sudba“ i „Sahrana velike mame“. Posle njih Markes je veliki pisac. Kritičari već tada pišu o njemu u superlativima; oni govore „ o preciznosti, štedljivosti i potpunoj uspešnosti proze Garsije Markesa, u kojoj nema ni jedne suvišne reči, u kojoj je sve rečeno jezgrovito i izuzetno razgovetno, o jasnom i škrtom sklopu njegovih pripovesti, zapanjujućoj snazi sinteze, mirnoj sažetosti i jednostavnim dijalozima, vražjoj lakoći kojom jednim uzdahom najavi tragediju, jednom rečenicom skicira lik i običnim pridevom reši izvesnu situaciju“.

Pa ipak, desilo se još nešto. Ljosa to priča u formi anegdote. Duže vremena, kaže on, Markesu se vrtela u glavi ideja o jednom velikom romanu o Latinskoj Americi. Sasvim neočekivano, jednog dana 1965. godine, dok putuje iz Meksika u Akapulko, Markes je u trenutku „video“ svoj veliki roman. Da, shvatio je da ga konačno ima! Nabavio je velike kontingente hartije i cigareta, naredio da ga niko ne uznemirava narednih šest meseci i počeo da radi. Radio je deset do dvanaest sati dnevno. Izašao je posle osamnaest meseci zatrovan nikotinom, kako kaže Ljosa, a u korpi za otpatke se nalazilo preko pet hiljada odbačenih i pocepanih stranica. I bio je svestan da je napisao remek-delo!

Napisao je, dakle, veliki roman o latinoameričkom iskustvu, okrunio hispanoamerički fantastični realizam, napisao ono što se naziva „totalnim romanom“ koji je ostvario ambiciju da se u jedno veliko delo stave mit i istorija, pripovedanje i politika, sudbina pojedinca i sudbina kolektiva. Stvoren je jedan novi književni univerzum koji može da se na ravnoj nozi takmiči sa stvarnošću, koji je odražava i preobražava, koji je objašnjava a koji joj opet ništa ne duguje. Pokazalo se po drugi put posle Servantesa da roman može sve!

Kada smo već kod Servantesa, sve ima veze sa njim, sve se sa Don Kihotom saodnosi. Moj utisak je da su i Markes i Ljosa veliki Servantesovi učenici. U Don Kihotu su i jedan i drugi. Nesputana fantastika koja je nekako nevezana, mogućna, čiji status tek treba utvrdtiti iz Don Kihota se seli kod Markesa tako da dobija svoje novo utemeljenje, način postupanja, saodnošenja sa stvarnošću. A opet, onako izrazito političan, željan da shvati i prodre u srž društvene stvarnosti svoga vremena, Servantes dostojno živi u Ljosi.