Ijan Makjuan – Istrajna ljubav

 

(raspravljamo  o ljudskoj prirodi?)

 

Naš  junak je obrazovani analitičar koji za dnevne listove komentariše vesti iz nauke, razjašnjava i tumači svojim čitaocima probleme sa kojima se ljudska misao susreće u probojima ka znanju. Racionalista, utemeljen autentično u svojim pogledima na svet. U jednom trenutku biva uvučen u tragediju, pogibiju jednog čoveka, na način koji priliči naučnoj avanturi; nešto što me je podsetilo na učestvovanje  u današnjim extreme sports disciplinama. Istovremeno nailazi na mušku osobu koja prema njemu usmerava snažna osećanja i počinje da ga vija izjavljujući ljubav. Vremenom to postaje pravi progon što se odražava na njegov brak i odnose sa suprugom Klarisom. 

 

(hoćete temelje jednog pogleda na svet, imate ih!)

 

„Posleratni konsenzus, standardni model društvenih nauka, polako se raspadao, a ljudska priroda je bila spremna za preispitivanje. Na svet ne dolazimo kao prazni listovi papira, niti kao sprave za učenje svega i svačega. Sada smo ‘proizvodi’ svog okruženja. Ukoliko želimo da saznamo šta smo, treba da znamo odakle potičemo. Razvili smo se kao sva ostala bića na zemlji. Na svet dolazimo sa ograničenjima i sposobnostima koje su genetski upisane. Mnoge naše osobine, oblik stopala, boja očiju, su unapred određene, a ostale, poput društvenog i seksualnog ponašanja i učenja jezika, čekaju da počnemo život  da bi bile primenjene. Njihova primena, međutim, nije beskrajno promenljiva. Svi mi imamo prirodu...“

Ovako razmišlja naš glavni akter Džo Rouz. Ukazivanje na prirodu bi nas moglo navesti da ćemo se u ovom romanu baviti razrešavanjem opštih pitanja međuličnih odnosa, dubinskom analizom karaktera, složenošću koja proističe iz različitih pogleda na svet i težiti ko zna kakvim metafizičkim uvidima. Međutim ne dešava se nešto takvo. U samom startu se isključuje jednostavno rešenje problema ljudske prirode. To  što  “lud” vija “normalnog” nije nikakva odgonetka za temeljni problem koji se ovde očituje i sudbinski utiče na jednog aktera, Džo Rouza. A taj problem proističe iz dramatičnog preokreta koji svi mi osetimo nekada u životu i koji utiče na tok naše sudbine. Važno je istaći da se sudbina uvek tiče pojedinca,  kako god razumevali ovaj pojam, tako da ovde istinski imamo samo jednog aktera. Kako se razrešava problem  jednog aktera u situaciji dramatičnog preokreta ispitao bih ukazivanjem na kompoziciona rešenja, pozicioniranjem drugih likova u narativnom toku te plasiranjem teze o prisutnosti autora putem iskošenog, humornog gledanja na situaciju.  

 

(kada vam veliki šareni balon životnih obećanja izmakne iz ruku)

 

Kada ispustite dizgine, ne kontrolišete više okolnosti svoga života, kada se desi nešto dramatično, tragično, što ćete osećati u budućnosti i što je aktiviralo vaša prošla iskustva, kada vam je zaista teško, kada imate ili nemate podršku svojih bližnjih; o tome nam govore mnogi  romani u kojim se ogledamo. U našem slučaju Džon Rouz se našao u situaciji kada je velika letilica-helijumski balon, ostao bez kormilara, otima se od zemlje, ljudi ga vuku, dete je u njemu, slupaće se, vi tada bukvalno držite tuđi život u svojim rukama, jedan čovek će poginuti. To je situacija koja menja sudbinu jednog čoveka.

 

(šta se dogodilo pre; šta se dogodilo posle)

 

U toj situaciji  za glavnog junaka se prilepio sumanuti čovek koji mu izjavljuje ljubav i dalje ga proganja. Hajd što njega ne može izbeći ali naš junak je, ovako ili onako, sa druge strane ljudskog iskustva; prišao je životu s naličja, otkrio njegov tragični potencijal. Moraće da vodi bitku sa samim sobom i sprovesti jedno intimno istraživanje. Zato znajte da delo koje ćete čitati nije ljubavni roman,  nije istraživanje problema ludila, nije ispitivanje ljudske prirode. On je pre eksplikacija složene životne situacije koja izmiče jednostavnim racionlnim rešenjima. To je splet okolnosti koji nas uhvati pa se iz njega čupamo kako znamo i umemo. Iako, a to je važno istaći, racionalnost nije suspendovana. Iščitavanje značenja ovog romana je na nivou kompozicije eksplicitno dato. Autor nas na to upućuje kompariranjem sižea i faule na način ruskih formalista. U Apendiksu imate fabulu. Pre toga ste završili roman pa su vam predstavljena sižejna rešenja. Završnom intervencijom samog autora, dakle, dobijamo mogućnost poređenja! Eto vam jednog važnog ključa za razumevanje ovog romana. O tome svemu ću još malo na kraju.

 

(samo jedn akter)

 

Kada se nađe sa te druge strane iskustva, ispostavlja se da je Džo Rouz sam. Nema podršku partnerke, a jedini mogući  sagovornici  su epizodni likovi učesnici u drami spasavanja sa kojima pokušava pokrenuti razgovor o tome šta se zapravo dogodilo. Tu je i supruga poginulog Džonija Logana kojoj Džo izjavljuje saučešće. Sudbinska  situacija koju nazivam „sa ove i sa one strane dramatičnog iskustva“  određuje način kako se grade likovi. S ove strane su ljudi koji dele traumu: epizodni likovi Džozef  Lejsi, Tobi Grin; donekle i Džin Logan. Tu je i otac dečaka ali je on, verovatno zbog svog paničnog i ometajućeg ponašanja potpuno izostavljen iz dalje priče. Epizodni likovi se, razumljivo, uobličavaju samo delimično. Ali imaju svojstvo prisutnosti, učestvuju u dramatičnom preokretu glavnog junaka. Klarisu ne upoznajemo do kraja. Ona je književna teoretičarka nadahnuta  Kitsom. Određena ja akademskim ambijentom svojih misli, izrazito ironično. Uloga joj je da dovodi u pitanje sasvim zdrav razum svog muža; da stvori komični apsurd nedostatka komunikacije među partnerima. Smatram da ona u romanu ne dobija pun status književnog lika.Taj njen deficit naglašava epizodistkinja Džin Logan koja ispoljava sasvim očekivane premda ekstremne osobine međupartnerskog odnosa. Nakon tragične smrti svog muža Džin će  biti opterećena ljubomorom, sumnjom da joj je suprug bio neveran.  Ona kreće u jednu  post mortem potraga za drugom ženom što će dati začin ovom romanu i držati nas u neizvesnosti kako je razrešila svoju muku. Na nivou likova imamo dakle mogućnost poređenja Džin i Klarise što nam omogućava da Klarisu diskvalifijujemo kao bilo  kakvog emotivnog aktera u drami svog muža.  Džed Peri ne funkcioniše kao književni lik. To  vidimo po tome što on nimalo ne iskoračuje iz bezličnog tipskog opisa nosioca jednog poremećaja. I po tome što ne dobija nikakav sižejni značaj. U potpunosti je iscrpljen fabulom (Apendix na kraju knjige). Šta je dakle Džed Peri? Po meni, prilično uobičajena pojava dramatičnih životnih preokreta: provala iracionalnog; sudbinski višak koji nas sprečava da se ispetljamo; ono što treba da zavrti (rekli bismo danas spinuje) naše racionalne moći  i uvuče nas u beznađe. Džed Peri je pretnja neumitnosti, stranputica, potpuno nepredviđena, zbunjujuća i opasna situacija. Njegovo ludilo je  u toj narativnoj funkciji. Nešto što se isprečilo da nas odvede u propast i zagorča život. Pri čemu rešenje ne naziremo. On je izvan unutrašnjeg iskustva glavnog aktera, nešto kao slepa sila prirode, elementarna nepogoda. Epizodni likovi imaju neka svojstva prisutnosti ali samo delimično jer ne dele u potpunosti životni okvir glavnog junaka.

Uspostavljamo jednostavnu shemu likova po dve dimenzije: (1) uobličenost tj. dovršenost, profilisanost likova  (2) egzistencijalna pristutnost likova u drami glavnog aktera:  prisutnos-odsutnost.

uobličen lik (+) / neuobčičen lik (--) *prva vrednost u zagradi kraj imena

prisutan (+) / odsutan (--) *druga vrednost u zagradi kraj imena

Džo Rouz  (++,++)

Klarisa Rouz   (--,--)

Džed Peri (--,--)

Epizodni likovi

Džozef Lejsi (--,-+)

Tobi Grin (--,-+)

Džin Logan (++,-+)

 

 (za eventualne savete obratite se Ludom šeširdžiji)

 

Kako objasniti čudno Klarisino rezonovanje? Mislim da kada bismo pitali Ludog šeširdžiju, on bi izvukao neki dobar razlog iz svog šešira. Oni koji su  čitali roman možda su prepoznali  doživljaj potpunog otuđenja od realnosti glavnog lika na način kako to radi Hičkok u svojim filmovima. To je  iznenadni ispad iz zakonitosti svakodne logike. Mreža značenja i svih podrazumevanih odnosa  iznenada nestaje. Nalazimo se u novom svetu iako se, naizgled, ništa nije promenilo. Spomenuh otuđenost, ali otuđenost usmerava našu pažnju ka nekim temeljnim odnosima i uzrocima koji su, rekosmo, suspendovani. Zato treba obratiti pažnju na Luisa Kerola koji je u romanu bar dva puta referiran. Radi se o tome da se apsurd ne maskira; ne racionalizuje, ne izbegava, nego da se, jednostavno, uračuna u jednačinu.. Klarisa je potpuno ubačena u humorni obrazac. Nazvao bih ovo redukcijom značenja likova radi prevazilaženja problema. Kako sam već rekao, Klarisa nema pun status književnog lika. Funkcioniše kao neko "s druge strane ogledala". To je svesna autorska redukcija da bi se prevazišao deficit smisla jedne ozbiljne životne situacije.

 

 (ne sumnjajte u svoj zdrav razum nego, ako je ikako moguće, krenite dalje)

 

Kada podvučete crtu, rezultat je da u ovoj egzistencijalnoj drami imamo samo jednog aktera. Samo on zadovoljava obe zadate dimenzije za utvrđivanje narativnog značenja likova. Drugim rečima,  Džo Rouz je sam. Oni koji su blizu se udaljavaju, a samo oni koji dele njegovo duboko iskustvo (p)ostaju bliski. To nije teško  razumeti; zato što se sudbina tiče pojedinca, zato što dramatični preokret u potpunosti menja pravila igre na svim planovima. Vidimo da se ovde i odnos subjektivno-objektivno temeljno preispituje. Dramatični preokret može uticati na sve planove života. Menjaju se okolnosti. Menjaju se ljudi. Ipak ima jedna kotva koja čuva psihički sklop glavnog junaka neoštećenim. Do sada sam govorio kako kompozicija i način građenja likova formira značenje ovog književnog dela. Ostaje da odgovorimo na pitanje kako ekstrahovati smisao, razlog za život nakon teškog potresa. Odgovor je upravo u okretanju zdravom razumu koji se istrajno zadržava u sposobnosti humora; stalna promena ugla gledanja koja varira i relativizira okolnosti udesa.  I još nešto vrlo važno: kada imamo humor u naraciji, AUTOR JE PRISUTAN.

 

(Monstrum je u tvojoj glavi dragi; da li si siguran da on uopšte postoji?)

 

Vaši likovi u romanu mogu misliti i izjavljivati što god želite; mogu biti zastupnici ovih ili onih ideja; dobri-zli, pametni-glupi, značajni-beznačajni. Vi ste uvek kao autor i kao osoba manje ili više udaljeni od svojih likova. Ali ima jedno svojstvo koje je autentično vaše, koje se  ne treba odvajati od autora: to je sposobnost posmatranja celine,  da se menja ugao gledanja i revalorizuje situacija, humor.

 Ja sam se spasavao zajedno sa Džonom Rouzom čitajući ovaj roman, povremeno sam se cepao od smeha. A zapravo se radi o ozbiljnoj priči. U tome i jest stvar. Malo su mi dosadni pisci koji insistiraju na statičnim tragedijama. Humor ovde možemo posmatrati kao način manipulisanja likovima u romanu i kao sredstvo gradnje priče. Možemo ga posmatrati i u funkciji temeljnog značenja, egzistencijalnog razrešenja. Humor je glavni ključ razumevanja ove priče.

 Uzmimo na primer humor u odnosu na likove. Jedna književna kritičarka kao što je Klarisa Rouz zna da treba odvajati iskaz aktera od objektivne situacije (celine teksta). Onda se, naravno, ne zadržava na izveštajima svoga progonjenog muža, jedne mučene duše koja na njene oči samo što ne izdahne  od jada. Naprotiv, ona će ga umesto toga ponavljano pitati otprilike ovo: „Pa, dobro dragi, kakvo si to sad čudovište materijalizovao iz svoje glave? Dobro, juri te neki psihopata ali da li si razmislio zašto se to događa? Zašto ga ne pozoveš na čaj da razrešite tu situaciju? Nije  on uzrok tvoje uznemirenosti već simptom! Pa zar baš tebi moraju da  se događaju takve stvari?“ Njegova supruga dakle putem strogosti metode parodira zdrav razum. Ekstremno je razumna.  Ovo stvara neverovatan komični  efekat u ovoj nezavidnoj situaciji tegobe glavnog lika. Da nema Britanaca i njihovog dry humor, trebalo bi ih izmisliti. Uživao sam u ovoj burleski od međuljudskog partnerskog odnosa.

 (ovaj smeh te može stajati glave)

Kao sredstvo gradnje priče humor interveniše u polje dramske napetosti,  što sam  već rekao. Kada je jedno društvo pritisnuto od strane neke autoritarne vlasti, stvara se polje pritiska koje će  u jednom trenutku kulminirati što je pritisak jači i duži. U ekstremnom smislu dolazi do buna i revolucija. Kada je pojedinac pritisnut, kao u ovom slučaju, i on će nužno reagovati. Videćete kako , čitajući ovaj roman. Progonjeni pojedinac može pokušati da pobegne iz situacije neposredne ugroženosti  ili da, u slučaju fizičke životne ugroženosti, nabavi sebi neko oružje radi odbrane. Ima jedna situacija kada Džo zalazi u neko krajnje sumnjivo društvo da bi nabavio ilegalno pištolj. Pregovaraju o ceni. Oni su  kriminalci-poslovni ljudi (ovakva jedna grupa već sama po sebi čini jedan komični motiv). U jednom trenutku, iznenadno, Džo doživljava dramatičnu promenu percepcije. Shvata da je situacija beskrajno smešna ali stvar je u tome da ovi momci baš ne vole smeh. Ako bi im se nasmejao  u lice, ode glava. Ja sam se, moram priznati, cepao od smeha dok sam čitao ovu scenu, kao retko kada što se smejem nečemu duhovitom. Ova scena je paradigmatična za rad smešnog u svrhu komponovanja radnje i stvaranja  smisla. U njoj samoj se kondenzuju višestruki narativni mehanizmi humora. Ovde mislim na regulaciju povećavanja i smanjivanja dramske, a to opet znači i egzistencijalne napetosti. Iako se iznutra trese od grča smeha koji mu promena uvida donosi, ovo smehotresno olakšanje može mu biti poslednjim u životu. Na kraju mu uspeva da svoj smeh pretvori u manifestaciju nekog neurološkog ili želudačnog simptoma koji proizvodi telesne konvulzije. Nekako je uspeo da sakrije svoj smeh. Pred očima sam imao jednu sliku za koju se glumci komičari treniraju godinama kako bi je dočarali.

 Makjuanov humor teče kao lagana reka, spontano, mirno, a opet snažno i kao i svaka reka nosi sa sobom mulj, rastapa i osmišljava tegobnu sudbinsku situaciju. Kod Makjuana je sve natopljeno humorom. Evo kako pripovedanje jednog uobičajenog životnog problema može biti razgaljujuće:

 

(sad možemo popiti; droga ne)

 

„Kao i mnogi pre mene, polako sam shvatao da je u srednjim godinama života punog uspeha i pritisaka alkohol najbolja supstanca za promenu raspoloženja. Dopušteno, društveno – blagu zavisnost lako sakriješ međum zavisnicima  - u svim svojim beskrajnim, dovitljivim pojavnim oblicima, tako puno boje i ukusa, piće u ruci pobedonosno slavi samom svojom formom; svojim tečnim svojstvom na istoj je ravni s mlekom, čajem, kafom, vodom pa prema tome i sa samim životom. Piti je prirodno, udisati osmuđeno bilje daleko je od disanja, kao što je i gutanje tableta daleko od jela, a osim toga u prirodi ne postoji ubod sličan ubodu igle, osim ujedu insekta. Čaša viskija sa malo izvorske vode, ili čaša šablija, možda će ti samo donekle popraviti raspoloženje, ali  uopšte neće promeniti staklasti kontinuum tvoje ličnosti. Naravno, treba imati u vidu i opijanje, prostakluke, povraćanje i nasilje, pravu zavisnost, fizičku i mentalnu zapuštenost, i ponižavajuću, mučnu smrt. Međutim, to su posledice zloupotrebe koje proističu, kao bordo iz boce, iz ljudske slabosti,  iz karakterne mane. Ne treba kriviti samu supstancu. Čak i čokoladni keks ima svoje žrtve, a imam i jednog postarijeg prijatelja koji već trideset godina vodi ispunjen život na odgovarajućoj zalihi čistog heroina.“

 Nakon što sam skicirao rad smeha u stvaranju naracije i odgonetanju njenog smisla kao zaključak ponavljam: autor je prisutan. On nam svim snagama pomaže da uvidom u životne okolnosti glavnog junaka izađemo iz sličnog životnog čorsokaka. Rešenje nije ni u kakvoj suspenziji racionalnog, već u pravilnom aktiviranju maksimuma svojih duhovnih moći ka preoblikovanju egzistencijalne situacije ma koliko ona tegobna bila. To se uvek postiže sposobnošću da se menja ugao gledanja;  da u nestalnosti, fluksu iskustava kojima nas izlaže život ne tražimo nužno  dno i očaj. Makjuanov roman nije delo koje se bavi dubinskom analizom , nepoznatim uzrocima. Njegov pristup nije metafizički već mnogo više životni. Makjuan ovim  romanom briljira u opisu i sagledavanju složenosti životnih okolnosti. Moguće je promeniti ugao gledanja; moguće je ponovo preuzeti kormilo svoga života. Naslov ukazuje na humorni paradoks: preterana usmerenost pogrešnih ljudi ka našem dobru. Lepo bi bilo da se manje trude! Takođe, to je i implicitna kritika verskih i svih drugih fanatizama našeg vremena.