RJUNOSUKE AKUTAGAVA – HRISTOS IZ NANĐINGA (Bernar, 2015; preveli sa ruskog i engleskgog na srpski jezik: Marija Marjanović i Milija Jovičić)

Susret japanskih religija i hrišćanstva

 

Hrišćanstvo stiže u Japan sa portugalskim misionarima 1549.godine. Među misionarima je bio Sv. Franjo Ksaverski ( 1506-1552; baskijski: Frantzisko Xabierkoa), jedan od utemeljivača isusovačkog reda. To je bilo znatno pre nego što je komodor Peri uplovio u luku Edoa 1858.god i zatražio uspostavljanje diplomatskih i trgovinskih odnosa. Tom dramom prelaza su se bavili mnogi japanski književnici među kojima je i Nacume Soseki koji je bio i jedan od Akutagavinih uzora. U ovoj zbirci bavimo se, pre svega, idejnim susretima različitih civilizacija. Dolazak hrišćanstva u Japan biće praćen mnogim burnim previranjima. Usput spominjem književnika Šjusaku Endoa i njegov roman „Ćutanje“ po kome je snimljen  i film „Silence“ Martina Scorsesea iz 2016.god. Akutagava se u ovim pričama bavi dijalogom kultura; ne naravno kako bismo to danas postavili na nekom panelu nego onako kako se taj dijalog odvijao u duhu japanskog čoveka što uključuje napetost, dramu protivrečnosti ali i asimilaciju, izmenu, prihvatanje. Obično se pomišlja da su ta dva sveta nepomirljiva, ali u jednom svom predgovoru za Akutagavu  Borhes lapidarno postavlja problem u prave okvire koji ublažavaju tu suprotstavljenost podsećajući da je hrišćanstvo koje vlada na Zapadu semitskog porekla.

Svi ti nivoi na kojima se odvija dijalog kultura mogu se raslojiti i zatim ponovo iznova povezivati kako to upravo čini Akutagava na planu intimnih preispitivanja aktera ovih priča. Najpre bih podsetio na jedan od najstarijih religijskih slojeva a to je animizam. Animističke koncepcije u velikoj meri do danas daju meterijal književnom predstvljanju na Zapadu. U Japanu imamo šinto koji koegzistira sa budizmom. Taj plan omogućava Akutagavi da u priče uključi duhove Japana koji reaguju na novu hrišćansku religiju i unose narativnu dinamiku. Ubacivanjem u fantastiku te koncepcije služe da bi se ubacio momenat neizvesnosti, čudnosti, preispitivanja temeljnog okvira racionalnosti, frejma u kojem se postavljaju problemi da bi se na njih bacilo novo svetlo. Akutagava je, svakako, poznavao evropsku književnost i znao je kako da šinto ubaci u svoje priče koje bi se mogle podvesti pod fantastičnu književnost. Zato mi koji smo čitali raznorazne bajke, Brema Stokera i mnoge druge pisce ovakve literature ne nailazimo na nepoznati teren. Dakle, jedan religijski plan smo povezali sa postupkom, tj. načinom umetničke obrade i takođe sa  tematikom ovih priča. Drugi važan religijski plan je budizam koji daje Akutagavinim pričama metafizičku dimenziju i  postavlja njegovo književno težište u vezi sa problematikom korespondencije ove dve religije i susreta kultura. Skrećem pažnju da i budizam i hrišćanstvo teže da reše isti problem. Jedan naivni čitalac, odrastao u svojoj kulturi i ne znajući mnogo o tuđim religijama, kada pročita neku  Akutagavinu priču iz ove zbirke,  od koje svaka predstavlja određenu metafizičku zagonetku ili rešava neki zamršeni moralni problem, osetiće da se ta pitanja spontano javljaju i u njegovoj glavi; ili da ih je već sebi postavio. Tako je i obični čovek na japanskom tlu razmišljao kada se susretao sa novom religijom razmatrajući pitanja o večnosti ili života posle smrti ili dok je svoje duhove pridruživao hrišćanskim svecima. Vrlo slično razmišlja zapadni čovek. A talentovani pisac poput Akutagave ume oslušnuti dušu svakog čoveka, povezati načelni filozoski ili teološki problem sa konkretnim ljudima i njihovim egzistencijama i tako nastaju ove priče. Sad kada sam vam opisao šta vas očekuje u ovoj knjizi, malo ću to ilustrovati (nema spoilera).

Najpre, ako biste da misionarite, ne pomišljajte da ćete se duhova Japana rešiti tako što ćete ih proglasiti crnim đavolima. Ako želite da se vaše hrišćanstvo primi, moraćete sa njima sarađivati. Jer kao što je Akutagava izvrsno poznavao evropsku književnost tako japanski bogovi poznaju evropske religije. U priči „Osmeh bogova“ podsetiće nas da ni Kina ni Indija nisu uspeli da savladaju Japan. Religije ovih podneblja su zapravo postale japanske. Vi se morate pripremiti za nas, kažu bogovi Japana, dok mi vas već odlično poznajemo jer:

„Mi smo stari bogovi. Kao i bogovi Grčke, mi smo videli zoru sveta“.

 Jedan od ovih bogova dalje pripoveda svome hrišćanskom prijatelju:

„...Tvoj Deus nije jedini koji je pohodio našu zemlju. Konfucije, Mencije, Čuang Ce, i još mnogo filozofa pored njih, su dolazili ovde. I pored toga, naša zemlja je novorođenče...“

„...Samo pre četiri ili pet dana sam stigao u Kjušu. Sreo sam mornara iz Grčke. On nije bio bog. Bio je ništa više do čovek. Sedeći sa tim moranrom na kamenu pod mesecom, čuo sam svakakva priče od njega. O tome kako ga je zarobio jednooki bog, o božanstvu koje je pretvaralo ljude u svinje, o sirenama sa prelepim glasovima. Da li znaš ime tog čoveka? Kada me je upoznao, postao je stanovnik ove zemlje...Tako da bi trebalo da budeš oprezan...U  zavisnosti od toga šta se desi, tvoj Deus bi takođe mogao postati ureođenik ove zemlje. Kina i Indija jesu. Zapad mora da se promeni. Mi smo u mnogim krošnjama. U malim kapima vode. U povetarcu što prolazi iznad ruža. U večernjoj svetlosti što pada na zidove crkve. Bilo kada, bilo gde. Budi oprezan. Budi oprezan, budi oprezan...“

Japanski bogovi, dakle, nisu neprijateljski nastrojeni. U Japanu nije neobično da se kombinuju religiozna shvatanja, recimo šinto i budizam. Oni samo poručuju da neće otići nikuda a mogu postati neprijateljski ukoliko se prema njima odnosite sa nepoštovanjem. Tako u priči „Madona u crnom“ Akutagava pripoveda da su u jednom periodu, kada je hrišćanstvo bilo zabranjeno u Japanu, vernici obožavali slike (ikone) Presvete Device Marije koje su nastajale modificiranjem lika Bodistve Kanon. Ovo je imalo za posledicu da se počelo širiti verovanje kako ikona donosi zlu sreću. Imao sam asocijaciju na Gogoljevu priču „Portret“ premda Akutagavina povest nema tako opširnu narativnu strukturu. Ali je zgodno poređenje jer vam daje uvid u elemnte postupka evropske fantastične književnosti sa elementima horora. Takođe sam se setio i pisca Nacume Sosekija koji se isto bavio dijalogom kultura. Jer referenca je nedvosmislena: ikona je nešto što posreduje između dva sveta ali je i sama entitet višeg reda. Priča  govori o tome da je ovo posredovanje loše izvedeno pošto je Bodisatva Kanon (budistička Boginja milosti) grubo zanemarena. Zato ova Bogorodica ima zluradi osmeh. A bodisatve u mahajana budizmu odbijaju ući u Nirvanu sve dok i poslednje ljudsko biće ne dospe tamo; dok ne bude spaseno.  Ovde uočavate drugi religijski aspekt koji sam spominjao: onaj metafizički. Priča, zapravo, uvodi pojam sreće (dobre koincidencije) i preko njega pojam predodređenosti, fatuma. Hrišćanstvo potpuno raskida sa  ovim idejama jer ikone ne bi trebale da se bave nikakvom srećom već da budu prozori u viši svet. Ovim dvojstvom, sloboda ili predodređenost, japanski čovek je bio veoma zaokupljen i to se vidi i u drugim pričama. Bavićete se u podtekstu tim problemima. Pa tako u priči „Vraćanje duga“ prati se zamršeni problem vraćanja duga koji kruži među članovima jedne porodice. A u narativni zaplet Akutagava opet ubacuje sreću, tj. sticaj okolnosti, pa tako ovaj idejni problem utiče i na način umetničkog oblikovanja. Priča „Pakao usamljenosti“ je jedna od priča koja se bavi teološkim problemom pakla. To je isto jedan element hrišćanske dogmatike koji Japancima može biti dosta stran. Ovde zemlja, tamo nebo, ovde raj, tamo pakao. Za Japance je to, uglavnom, nepotrebno udvajanje. Preko animizma a i drugih religijskih i mističnih strujanja, ali i prostim osećanjem sveta i njegove krhkosti, putem zebnje, želje, čežnje i radosti, krajnjim pooštravanjem svoje čulne imaginacije, Japanci su podatni pojačanom osećanju života u svakom njegovom aspektu.  Setimo se da je, recimo, napisati haiku kao umetnički čin nešto vrlo blisko prosvetljenju, tj. budističkom zen iskustvu. Zato su Japanci pre skloni osećanju prožimanja života i svetova nego njihovom razdvajanju ili udvajanju. Zato oni i pakao i raj doživljavaju često ovde i sada. Ja bih ovu pripovetku preporučio kao uvod u Mišimin roman „Zlatni paviljon“ jer je tamo glavni junak Mizogući često proživljava pakao ne neobičnim mestima. Ovaj roman zapravo i pretresa taj problem blizine oprečnih svetova: raja i paklova. Sama lepota može biti nepodnošljiva a pokorica Mizogućijeve egzistencijalne sigurnosti ili, ako se vratimo  na teren fantastike, pokorica stvarnosti može biti tanka. Otkuda iskaču sva ta bića iz naše mašte: iz kojih paklova ili rajeva, iz kojih egzistencijalnih situacija, pitanje je za svakog čitaoca ponaosob. 

  

Akutagava je, možda, najjači kada uključi svoju psihološku imaginaciju. Psihološki realizam koji on tu uvodi čini granične i religiozne aspekte doživljaja njegovih aktera veoma ubedljivim a isto tako pojačava, obogaćuje tematiku fantastične književnosti generalno. Ovu vrstu psihološke ubedljivosti evropske fantastične književnosti ima jedan Leonid Andrejev, da uzmem za primer njegovu „Priču o sedmorici obešenih“; zatim vas upućujem na velikog Edgara Alana Poa i njegove priče.   U Akutagavinoj „Priči o glavi koja je otpala“ preneseni smo u kožu junaka koji umire na bojnom polju. Tada on proživljava nešto nalik kliničkoj smrti. Svetovi se mešaju na način kako sam spominjao a, istovremeno sa ovim postupkom, Akutagava uvodi set problema koji su na liniji budističko-hrišćanske korespondencije: pogled na vlastiti život iz ugla granične situacije neposredno preteće smrti; žudnja za životom i teološki intonirani problemi tipa: da li je moguća samostalna odluka bez učešća višnje milosti (ovde se gradi i narativna poenta ove priče), kao i odnos čuda i opraštanja. Poslednja dva pitanja su više na hrišćanskom polu refleksije. Ali je uočljivo i pitanje koje je potpuno na budističkom polu: gde počinje jedna a završava druga egzistencija. Možda najlepša i najzagonetnija priča po kojoj je i ova zbirka dobila ime „Hristos iz Nanđinga“ maksimalno angažuje ovu psihološku uverljivost portretisanja i uvodi element koji je per excellentiam definišući za fantastično: preispitivanje karaktera realiteta priče koja se odvija pred našim očima. Prostituka koja je primorana na takav način zarađivanja za život ima i jedan viši cilj pred sobom: izlečenje svog oca. Ovde se, na neki način, u zaoštrenoj egzistencijalnoj situaciji, susrećemo sa neobičnim problemom martirizma jer njoj će u jednom trenutku doći u posetu sam Hrist, dotaći je svojim milostivim prisustvom. To je problem religijske objave i problem čuda. Priču „Ogin“ sam zaista čitao kao nekakav (pseudo)hrišćanski apokrif. Veoma je vizuelna, sva u crvenoj boji i u vatri; sa elementima humora koji ne suzbija njenu stravu. Pripoveda se o kušanju jedne hrišćanske porodice. Sam đavo sišao u vatri da odvrati uzorne hrišćane sa njihovog puta u raj. Ovde se može slobodno saopštiti kraj; priča je uostalom kratka. Jer poneta nije u tome što su oni podlegli đavoljoj kušnji već u tome zašto su podlegli. Ostavljam čitateljima da utvrde te razloge a citatom, koji će vam dodatno dočarati stil, saopštavam kraj, to jest da je đavo uspeo u nameri. Uočite humor koji ne narušava ozbiljnost tematike:

„Ova priča se kroz generacije prenosila kao primer najsramnije predaje u istoriji priča o hrišćanskim mučenicima ove zemlje. Čak su ih i posmatrači, i mladi i stari, i muškarci i žene, koji nisu ništa znali o svetom učenju, zamrzeli kad su se odrekli vere. Možda je to bilo zato što su bili nezadovoljni, što ih nisu videli na lomači zbog čega su se tu i okupili...“

 Ovde umećem da je cela stvar istovremeno i predstava. Setite se srednjovekovnog pozorišta, putujućih trupa koje su, putem igrokaza o svecima i čudima, prenosile hrišćansku poruku; takođe se setite prizora iz istorije koji su vezani za dogmatske zađevice; raznih  inkvizitorskih  potera; setite se kojih god još možete vatrenih i mučeničkih spektakala.

„...Predanje kaže da se đavo, od preterane radosti, pretvorio u ogromnu knjigu koja je celu noć letela oko mesta na kojem je bila lomača. Da li je ta pobeda bila dostojna takvog bezbožničkog likovanja? Ja, pisac ove priče, čisto sumnjam.“

Tako je! Akutagava ne ostavlja dilemu da će bilo kakav verski rat doneti kome dobra. Njegove pripovetke govore o mogućnosti koegzistencije različitih verovanja, donose primere sklada i tenzije među tim različitostima ali najzad nagoveštavaju pomirenje, grade mostove ka drugim kulturama.