*prevod: Andrija Grosberger
Zanimljiva tema šta je to uopšte jevrejska književnost, ako ona obuhvata autore sa različitih meridijana, jezika ili tema čini se da sa Singerom gubi na značaju. On prosto objedinjava to jevrejsko osećanje života, hiljadugodišnje tradicije pričanja, filozofije, verskog poučavanja i književnosti. Kao da fokusira a zatim ponovo rasipa karakteristike jevrejskog senzibiliteta. Naravno, ovo je utisak jednog ne-Jevrejina da se čitanjem ovog pisca dobija dvostruko. Dopunjava se ono što se znalo i uči nešto novo u smislu opšteknjiževnog obrazovanja. Jer je jevrejska kultura stara hiljadama godina a njihovi su mitovi razasuti na mnogo strana. Kako je to čitati Singera na jidišu ne znam. Ali činjenica da je ovaj jezik otišao u tradiciju, pokriva njegov tekst patinom prošlosti i daje mu obličje bajkovite mističnosti. U pogovoru za Nolitovo izdanje ove knjige iz 1979. godine, Andrija Grosberger navodi Singerove reči:
"...Ljudi me često pitaju zašto pišem na jidišu, jeziku koji se može smatrati mrtvim. Pokušaću da to objasnim u nekoliko reči. Volim da pišem priče o duhovima, a ništa bolje ne priliči duhovima no mrtav jezik..."
Priče koje sam pročitao potvrđuju utisak koji sam imao posle čitanja njegovog romana Mađioničar iz Lublina. Taj roman ima važan religiozni obrat i poentu a ove priče u znatnoj meri potvrđuju sličan stav prema životu. Ono što je važno za evaluaciju priča, generalno, jeste da one ne trpe beskrajno razvlačenje toka pripovesti. Ideja i poenta moraju da se izraze na ograničenom prostoru. Singerove priče, pak, rastežu i sažimaju vreme pa je očigledno da imamo posla sa (življenim) mitovima. U nekom uglu ili na više njih čeka pripovedačka poenta. Novela Mali obućari kao da je napisana na temu jevrejska istorije i sudbine. Eto umesto, romaneskne sage od ko zna koliko delova dobili smo isto to: jevrejsko viđenje narodne kolektivne sudbine. Mali obućari su generacijama u jednom malom mestu bili najbolji u onome što rade, rađali se, umirali; a onda su nove generacije potražile sreću u velikom svetu. Da li će sačuvati veru i običaje? To je jedno od najvažnijih pitanja za etničku grupu u nesigurnim vremenima. Onda su došli rat i Hitler, pa su neki mali obućari stradali, a svi ostali su otišli, rasuli se po svetu; neki stigli i u Ameriku. Na kraju sačuvali su običaje te obdržavaju svoje proslave i obrede, ali šta je to jevrejstvo ostaje namerno nedorečeno? Samo je izvesno da gde god da su, oni su najbolji mali obućari. Ono što je izvesno jeste linija preseka istorije i mita. Kada otac-patrijarh dođe konačno u Ameriku kod svoje uspešne dece, ono što vidi i doživljava nije Amerika nego Egipat u koji su morali prebeći.
U drugim pričama se na različite načine uvode elementi mitova i jevrejskih narodnih običaja i verovanja, kabale. I uvek je to nešto blisko doživljaju života ili sudbine generalno. Polje svesti je dinamičan prostor u kome subjekt lako isklizne. U središtu Singerovih junaka i njihovog gledanja na svet nije ideja, apstraktna formulacija nekih individualnih i društvenih vrednosti već pre doživljaj, ćežnja, stremljenje, nada, san. Ovo razliva fokus stvarnosti ili je širi, kako želite, izmešta ili mistificira. Gimpela tako svi smatraju budalom i on dosledno igra ulogu budale. Njegov problem je da nema mišljenje ni o čemu, odnosno da je povodljiv na sve moguće sugestije; on je sve samo ne racionalan. Međutim da li je on dobar i strada usled svoje dobrote, to je već veliko pitanje. On je onaj koji se ne pita ali i onaj koji niti pokazuje najmanju želju da postane subjekat, akter svoje sudbine. Da li je to nešto dobro? I u kakvim sudbinama na taj način učestvuje? Na takvom preseku negde krije se tajna ovog lika i mogućnost tumačenja ove priče.
U drugim pričama još više ulazi u područje mitskog. Bez namere da tumačim svaku posebno i detaljno mogu reći da imamo sličnost kao kod Gimpela: pomeranje subjekta iz sedišta što najpre razliva fokus, čini da on luta, a kao posledicu otvara jedno još važnije pitanje: šta se uopšte dešava? Blizu smo, dakle, tome da otvorimo ontološko pitanje o karakteru stvarnosti sa jedne strane, a sa druge na način književne proze hodamo po nejasnoj granici između realnosti i fantazije, sna i fikcije. Uostalom, mit uvodi fikciju u srce stvarnosti i ove Singerove priče su odličan primer za to. Upravo taj položaj između dve suprotstavljene sfere: stvarnog i izmaštanog, željenog ili košmarnog uvodi i stvarnost u fikciju. Pripovedana egzistencija se odvija pred čitateljem na način življene stvarnosti. Kada čitalac ima onaj utisak: to je tako neverovatno istinito! I ovaj efekat Singer postiže baš na taj "obratan" način: naturalizacijom pripovedne građe. Kada u priči Ogledalo gola (eros) ali dokona i životno sputana žena satima sedi pred ogledalom, čitatelju ne biva ni malo čudno kada joj priroda "odgovori" u vidu nekog dibuka (demona). Onda ona sklopi savez sa njim. Ženoubica u istoimenoj priči jednu za drugom svoje supruge tera u očaj, ludilo i smrt dok posle mnogo godina ne naiđe na suprugu koja je odlučila da zameni uloge, a ono što vidimo pre liči na igru prirodnih sila nego na bilo kakav odnos između subjekata (ličnosti) jer priroda još uvek suvereno vlada kulturom.
Ipak takav odnos prema životu je moguć do današnjeg dana jer je egzistencija još uvek sirova i nepredvidljiva na način prirodnih sila. Treba uočiti i da je taj Singerov naturalizam prožet mistikom pa će tako poznavaoci, siguran sam, pronalaziti paralele u jevrejskoj predaji i kulturi. Dakle, ovo se ne čita tek na način bajke ili narodne priče sa jasnom poukom. Ovde je tragika opipljivija, srećni krajevi nisu pravilo, a sudbina njegovih junaka više pritiska. Ni egzistencija nije apstraktna formula misaone dileme. Da bi razumeli Singera i razlog ubedljivosti njegove proze zapitajmo se samo: šta je želja, šta je nada, šta su gnev, mržnja ili ganutost u konkretnom trenutku? Kako se to može i kako uobličiti na način apstraktno mišljene dileme (izvan prirodnog konteksta)? Potrebna nam je, dakle, književnost, a Singerov odgovor na to pitanje mu je verovatno i doneo Nobelovu nagradu.
No comments:
Post a Comment