OPANAK ILI ŽELEZNICA - MOMČILO ĐORGOVIĆ
"...Stvarnu slobodu je donosila železnica a radikalska partokratija je oduzimala slobodu - i društvu i pojedincima..." (Opanak i železnica, 128)
"...Temeljna su privredna pitanja postala igračka za partokratiju, igračka za njihova demagoška žongliranja, i to će postati hronična otvorena rana srpskog državnog i društvenog života..." (Opanak i železnica, 159)
Ova knjiga se čita istovremeno kao istorijsko-politička studija o železnici u Srbiji i kao podrobna ideološko-politička analiza delovanja dominantnog srpskog establišmenta, tj. vlasti koji je imao ključnu ulogu u oblikovanju srpskog društva. Radi se o temeljnom modelu odnosa naroda i vlasti. Jer ako odbacimo mističke, organicističke i kolektivističke teorije o narodima, ostaje nam da ispitamo kako je stvorena prepoznatljiva paradigma delovanja jednog kolektiva u sadejstvu sa zahtevima administracije koja ga 'predstavlja' (njime vlada) i njenih obećanja, tj projektovanog okvira narodnog i nacionalnog razvoja. Zanima nas, dakle, kako ono što nazivamo 'srpski narod' funkcioniše u diskursu, a to znači jeziku i praksi realne politike i kako je taj obrazac dobio karatkeristike kulturno-političkog; tj. kako je uspostavljena jedna relativno stabilna forma tog međuodnosa sa karakterističnim odgovorima na postavljena, često ista pitanja u vremenu. Sve što će dalje biti rečeno o ovome nacionalizmu može se odnositi na bilo koji u sličnim uslovima razvoja. Imamo, dakle, jasan cilj, naravno i politički stav, koji prati jednu priču o Srbiji do naših dana. Kao žurnalista Đorgović zna ispričati tu priču. Knjiga nije napisana u formi istorijskog delo sa pratećim aparatom referenci i izvora već kao studiozna publicistika. Priča mora da usmeri činjenice u jasnom smeru a ne da ih prikriva, maskira ili podređuje zahtevima ideološke pripadnosti. Na kraju se daje spisak glavne literature tako da zainteresovani čitalac može produbiti ili proveriti određene delove. Nakon čitanja knjige možete se neslagati sa autorom u pogledu njegovih temeljnih stavova ali teško možete da sporite iznete činjenice. Priča je koherentna i dobro ispričana.
Trenutak ne može biti važniji; na Berlinskom kongresu uspostavljena je nezavisna Srbija sa proširenim granicama uz prisajedinjenje Niškog, Pirotskog, Topličkog i Vranjskog okruga. Proširivanjem je Srbija dobila 10.000 kvadratnih kilometara i 300.000 stanovnika. Srbija je sada kao nezavisna mogla donostiti strateške odluke, međutim - a ovo je i glavna teza knjige koja se narativno elaborira - Srbija nije postala sasvim nezavisna od Zapada jer je uslov te njene nezavisnosti bio da se izgradi železnička pruga od Beograda ka Vranju a onda bi se ova dunavsko-moravska država uklopila u železnički sistem Evrope i na taj se način ekonomski i politički povezala sa tom celinom. Zapad je ovime imao na umu otklanjanje pretnje ruskog uticaja. Međutim tu se sada ispostavlja da Srbija neće tako rado prionuti ovome poslu da li zbog prikrivane frustracije oko berlinskih teritorijalnih rešenja ili zbog ostalih slabo prikrivenih velikodržavnih pretenzija. Zadržana je jaka napetost prema Austrougarskoj koja je nameravala veliki železnički projekat preko Sandžaka do Soluna, a istovremeno Rusi su podgrevali srpske snove o Jadranskoj železnici; pa tako i prvi srpski prodor do Drača i Skadra u Balkanskim ratovima ima veze sa ovom težnjom. Naravno, zapadne sile su bile zastrašene mogućnošću da Rusija preko Srbije napravi ovako duboki uticaj u njihovom dvorištu ali su imali jednu nepogrešivu logiku: samo Evropa, bogati zapad može insfinansirati tako kolosalni projekat kao što je srpska železnica i zato će Srbija polako ali sigurno ući pod okrilje zapadnog sveta. Ova drama ima svoj zakoniti razvoj od koje Đorgović pravi svoju zanimljivu priču: dolazak na vlast narodnjačkih elemenata i njihovog lidera Pašića koji su sistematski, dugotrajno podrivali ovu vezu sa zapadnim svetom. A kada je železnica konačno bila izgrađena nađen je prvi povod da se izvrši Železnički puč, raskine ugovor sa Austrougarskom i francuskim finansijerom, Generalnom unijom Pola Ežena Bantua te proglasi nacionalizacija. Sve se desilo neposredno nakon abdikacije kralja Milana Obrenovića, bilo je povezano sa dinastičkim trvenjima i neumornim radom ruske agenture u Srbiji. Ovo je u svetu bilo doživljeno kao neviđeno državno varvarstvo, a Srbija lagano postaje evropska parija što će Majski prevrat iz 1903. godine još više pogoršati. Šta se desilo sa srpskim železnicama i društvom nadalje videćete u ovoj zanimljivoj knjizi sa sve epilogom jer se autor na kraju osvrće i na razvoj železnice u Srbiji u XXI veku do najnovijih dana.
Mora se napomenuti da je tih sedamdesetih i osamdesetih godina devetnaestog veka Srbija bila izrazito nerazvijena zemlja se oko 75% nepismenog stanovništva. Već tada je bila u kašnjenju za velikim ekonomskim i tehnološkim prodorima zapadnog sveta. Bilo je potrebno što hitnije se priključiti u te zapadne tokove novca i promeniti društveno-ekonomsku strukturu zemlje. Međutim, ono što je meni ovde bilo najzanimljivije jest kako je ova potreba modernizacije sistematski sklanjana sa dnevnog reda u ime ciljeva drugačijeg reda to jest jednog sasvim specifičnog tipa državne ideologije. Ona je raspirivala ideju straha od zapada i kapitalizma i kao protivvrednost širila ideju nacionalnog ujedinjenja. Među prvima prigovor postavlja veliki 'zaštitnik naroda' Nikola Pašić.
" '...Naša industrija nije toliko najedrela da traži jevtin i brz put za svetske železnice. Naša trgovina nije se toliko raširila i razgranala da traži železnice...pa ipak mi prema Berlinskom ugovoru moramo da pravimo železnicu ne za našu, nego za svetsku trgovinu...' [dalje Đorgović zaključuje] Ona će, dakle, služiti 'tuđim' a to znači 'neprijateljskim' interesima..."
Nastranu što ovakva izjava može proći samo ako imate 75% nepismenog stanovništva jer kako se bilo kakva privreda može razvijati bez infrastrukture, puteva? Kako će, za ime sveta, putevi služiti samo 'našim' a ne i svetskim potrebama? Pa zar putevi ne povezuju robu, ljude, narode i kulture? To je, naravno, besmislica ali ono što je zbilja odjeknulo jest navodna briga za narod. Narodu se ponudilo da se blaženo liši svih muka odrastanja i sebe dobrovoljno stavi pod protektorat njegovih "autentičnih" predstavnika. Jest da će mu Pašić i njegova stranka posle nebrojeno puta guliti kožu porezima i narodnim zajmovima zbog njihove vlastite nesposobnosti da rukovde zemljom i prevredom, ali šta mari ako ste sa vođom i partijom uspostavili tako blizak roditeljski odnos. Ključ je, dakle, u ovoj propagiranoj brizi, tj. populizmu. Populizam je proklamovana politička skrb (briga) nad kolektivom, praćena prezirom prema pojedincu i individualnoj inicijativi. Ona uspostavlja koordinate neprijateljskih uticaja koji su uvek pojedinačni i pretnja su stadu: zli pojedinci, belosvetske sile, osovine, interesi, susedna religija, nepoznata kultura i jezik). Onakav kakav funkcioniše u realnom političkom prostoru kao transgeneracijska paradigma društveno-političkog odnosa moći u njenim atributima predstavljanja i potrebe da se reprodukuje i iznova legitimira, nastao je iz ovog dvostrukog koloseka populizma: od vlasti ka narodu i od narodu ka vlasti. Vlast je dobijala malne večni legitimitet a narod svog skrbnika. Zato su sve kasnije i privredne i ratne krize bile uvek pogodni materijal za interpretaciju u korist takve moći. Zato nikada nisu mogle da se uspostave odnosi potpune zakonitosti i odgovronosti. Jer je model bio stvoriti partiju-državu, a ne državu. Dakle: jedan tip vlasti, partokratija, stvara svoju naciju. Idejni tvorci ovog kolektivizma bili su Svetozar Marković i Nikola Pašić. Marković je bio pod uticajem, kako Đorgović navodi, ruskih nihilisa i anarhista, propagirao je 'narodnu' državu od Alpa do Crnog mora 'u kojoj bi svi bili jednaki, niko ni po čemu ne bi moao da štrči, ni po bogatstvu, ni po preduzimljivosti' (Opanak i železnica, 29). Pašić se, pak, inspirisao ruskim narodnjacima, pretežno Černiševskim. Marković je možda još bio zaluđen, potpuno nesnađen u realnim prilikama što se za Pašića ne bi moglo reći. U svakom slučaju, ova partokratija treba svoj narod:
"Marković i Pašić su kroz propagandu, pa kroz stranku, a kasnije i kroz institucije, stvorili svoj 'srpski narod', izabrali su i utvrdili mentalitet koji se smatrao autentično 'srpskim'. Što prostiji i ubogiji čovek, to je bio autentičniji Srbin, predstavnik 'pravog' naroda. Do dana današnjeg je merilo autentičnog Srbina ostalo isto."
Uzgred napomenimo da je "lepota" nacionalizma njegova je iluzija koju stvara da mu pripadaju svi pojedinci nekog jezika, određenih običaja i sl. Ali nacionalni 'supstrat' biće rezervisan samo za neke, to su oni koji su shvatili tu narodnu 'dušu' onako kako su je odredili narodni ideolozi. Ispostaviće se da taj 'narod' uvek ima svoju elitu koja je u vezi sa strukturama moći (u našem slučaju pre svega partijom) i koja ima mogućnost i čak traži svoje pravo da taj supstrat nametne. Zato svaki nacionalizam najpre latentno a onda i sasvim manifestno klizi u fašizam. Za Narodnu radikalnu stranku se navodi da je unutar sebe negovala zaverenički pogled na svet, bila strogo hijerarhijski uređena, militarističkog karaktera. Navodi se da ona nije bila opoziciona već u suštini rušilačka i anarhistička. Ideje uređene države njima nikada nisu bile bliske. Cela ideja ideja je bila u tome da se država zameni partijskom državom i ovoga problema se Srbija do danas nije rešila. Pašićevo bogatstvo u švajcarskim bankama bilo je, naravno, enormno.
Veoma su zanimljivi drugi srpski političari tog doba naklonjeniji modernizaciji poput Milana Piroćanca, Jovana Ristića ili Jovana Skerlića. O Skerliću i njegovim sukobima sa radikalima je nedavno izašla još jedna Đorgovićeva knjiga.
Ova zanimljiva studija je sastavljena od jednog dugačkog niza manjih poglavlja, od kojih je svako mini- celina. Možete se vraćati pojedinim epizodama i analizirati određene situacije kao takve, porediti sa sličnim situacijama iz drugih perioda srpske istorije. Sposobnost da se uoči važan detalj kao okosnica oko koje se stvara određena zasebna poenta je, svakako, novinarski dar, a sposobnost da se ti detalji rasporede u vremensko-široki koherentan niz, i više od toga. Sve sličnosti sa našim tekućim prilikama su namerne. Dao bih još jedan izvod iz teksta koji se tiče nama relativno bliske prošlosti. Autor navodi da je sanjana srpska pruga do Jadrana završena tek u Jugoslaviji 1976. Gradnjna je započeta 1951. godine. Navodi se:
"...Pruga Beograd - Bar, dužine 476 kilometara, jedan je od najvećih infrastrukturnih poduhvata u Srbiji (pored hidrocentrale Đerdap) od njenog osnivanja, a finansiran je dve trećine iz budžeta Srbije i Crne Gore i jednu trećinu iz federacije. Uloženo je 449 miliona američkih dolara. Izgrađena su 254 tunela (24 odsto dužine pruge), 234 mosta (ukupno 14,6 km), a most iznad Male Rijeke je jedan od najviših u Evropi (200 m). Prugu je izgradilo jedanaest velikih srpskih preduzeća uz masovno učestvovanje omladinskih radnih brigada. Bila je i ostala velika radna pobeda ondašnje Srbije, jugoslovenske zajednice i omladinskog entuzijazma. Bio je to vrhunac srpskog privrednog razvoja, kada se hvatao korak sa industrijskom revolucijom, u želji ne da se preskoči [kako je poučavao S. Marković] već prestigne kapitalizam..."
