ODLAZAK EZ EGIPTA - ANDRE ASIMAN

                                     srpski prevod: Jelena Filipović

S Jevrejima je stvar u povesti često bila da se oni odnekud sele, isleljavaju i useljavaju. Na pitanje šta znači biti Jevrejin u ovoj knjizi imamo još  jedan odgovor specifičnog ličnog doživljaja na zadatu (istorijsku) temu:  zašto se selimo ili lutamo? Pa je naš autor svakako i u tom smislu Jevrejin.  Individualno u umetničkoj transpoziciji znači neponovljivo, jedinstveno. Dakle, ovaj odgovor je po mnogo čemu sličan drugim pojedinačnim iskustvima ali je senzibilitet dat na umetnički originalan način. Ako bismo knjigu morali svrstavati u žanrovske prokustovske postelje, trebalo bi ovo nazvati memoarima, ali retko ćete viđati ovako literarne memoare. Čitao sam ih kao fiction što ne znači da je bilo šta ovde izmišljeno iako je umetnički proživljeno kako bi bilo literatura. Jer, da se ne lažemo, ko danas još veruje u istinitost memoara koji pišu razne političke pa čak i umetničke persone? Taj materijal samo služi kao vrsta građe koje će proći naučni postupak provere i na koncu biti dobrano "ošišan" od ličnih pretenzija svojih autora na vreme. Rekao sam vreme?! Asiman je stručnjak za Prusta i uz to veoma dobar pisac pa je stoga znao šta  treba uraditi. Zato je ovo po svom umetničkom postupku fiction. Jer je znao da je ubedljivije dati umetničku istinu umesto ponašati se kao politički hroničar na trusnom terenu istorijskih previranja i međuetničkih odnosa, sukobljenih emocija, stvaranih i ponovo otvaranih rana... Ovo je knjiga dečaka koji odrasta, svojevrsna comiing-of-age  novel. On, takođe,  zna da ponekada napravi skok u toj emotivnoj hronici sa stanovišta zrele osobe i sa nekog drugog mesta, daleko od izgubljenog raja detinjstva. Za ovo je, naravno, potrebno umetnički dobro vladati vremenom priče, vremenom snova i naracije kada se lirsko i pretpostavljeno objektivno prepliću u mašti čitatelja. 

Od vremena Suecke krize, oktobra i novembra 1956. godine za Jevreje nastaje veoma teško vreme u arapskim zemljama. A Egipat ima dodatnu simboličku dimenziju (biblijski izlazak iz Misira). Na jednom mestu s kraja pripovesti, teta Elza, koreći nećaka što ne obavlja potrebne pripreme za Pesah, kaže: "Kakvi smo mi to Jevreji?", a on joj odgovara: "Mi smo Jevreji koji ne odlaze iz Egipta jer ne želimo da ga napustimo". Iako ovo nije religiozna knjiga, etnička pripadnost se na spomenutoj temi lutanja prenosi kao poruka i mladome  junaku ovih sećanja. To je topos koji ste toliko puta čuli od jevrejskih pisaca i filozofa a ovde ga opet spominjem da bih skrenuo pažnju na jedan kulturološki ključ koji je ostao aktuelan za političko jevrejstvo do današnjih dana. Ovako teče jedan razgovor s ocem: 

" ...'Razumećeš jednog dana'. Poželeo sam da mu kažem da sam već dovoljno odrastao da razumem. Ali znao sam šta bi odgovorio: 'Ti samo misliš da si dovoljno odrastao' Rekao je da se još uvek seća ispražnjenog doma svojih roditelja trideset godina ranije, na dan kada su napustili Konstantinopolj. Kao što je i njegov otac video prazan dom svoga oca. I svi naši preci pre njih. I kao što ću ja jednog dana, iako mi to nije želeo, videti njegov prazan dom. 'Sve se ponavlja'. Pokušao sam da se pobunim, rekao sam mu da mrzim taj fatalizam, da sam oslobođen sefardskog sujeverja. 'Ti samo misliš da si oslobođen', odgovorio je... "

Dakle, Asiman je hroničar sećanja i slikar emocija epohe prelomljene na ličnom planu. To je ono što volimo kod Cvajga, na primer. Izrazito je evokativan. Autentično izranjaju u njegovom pričanju ljudi, godine, neponovljive boje dana i noći, jedinstvene emocije svakog pa i najepizodnijeg lika. A sve to postiže u jednoj  laganoj pripovednoj reci koja dočarava tok sećanja kada se slike, lica, reči, nadovezuju prirodno za logiku uspomena i evokacije. To nam je blisko, ja mu stoga verujem. Verujem tom dečaku jer je njegova perspektiva istinoljubiva; deca ne obmanjuju. A znate, kada se vraćate u vremenu i dostižete njegovu intimnu dimenziju, bliži ste detinjstvu nego starosti.  Dakle, ovo su lirski memoari; na neki način su antimemoarski jer su subjektivno istiniti. Nešto između lirske proze i romana. Ali se mogu označiti i autobiografskim romanom  zbog vremenskog raspona hronike. Znatno je manji naglasak na činjenicama u političkom smislu. Onoliko koliko je potrebno da se kontekstualizuju uspomene i oživi bol. Recimo, večernji preteći pozivi telefonom, nevolje sa učenjem arapskog u školi,  nacionalizacija jevrejske imovine; ili porodična sabiranja u kući junakove prabake tokom 2. svetskog rata. Ovo uzdržavanje od naglašenog političkog navođenja čitatelja smatram još jednim kvalitetom ove lirske hronike. 

Taj raspon hronike, dakle, ide od samog početka XX veka. do šezdesetih godina kada se i poslednji pripadnici porodice iseljavaju i osipaju na sve četiri strane sveta.  Ovaj roman obrađuje i važan toponim književne geografije, grad Aleksandriju. Opisuje i dugo propadanje multikulturalnosti Kavafijevog grada. Nije ga teško svrstati i među druge pisce koji su pisali o Aleksandriji. I mislim da može izdržati poređenje. Tako to biva, često, izgubio je stvarni grad, a dobio  onaj zamišljeni u sećanjima. Asimanova rečenica je, jednostavno govoreći, savršena. To su dugačke muzikalne periode; umetnost njegovih evokacija su čist književni dar. Ima i boljih pisaca od njega ali nemaju tako dobru rečenicu. To se čita radi čistog uživanja u tekstu. Poredio bih ga sa Amosom Ozom po sličnosti tematike, tj. sa  njegovim romanom "Priča o ljubavi i tami".  I meni se Asimanov stil više sviđa. Ipak, falilo mi je malo romaneskne dramatike koje ima kod Oza zato što epski zahvat hronike traži da se iskorači povremeno iz čisto lirskog. Asiman, s druge strane, piše lirske memoare pa nije bio obavezan na određena dramaturška rešenja tipičnijih romanesknih formi. Meni bi kao čitatelju prijalo  da je povremeno odlučnije iskoračio iz sećanja u čistu narativno objektiviziranu situaciju, da je zaoštrio priču izvan prvog lica pripovedanja iako bi to značilo, donekle, izneveravanje tog lirskog glasa. Radi se o tome što mi je bilo teško da ovu prozu ne doživim kao roman. Dakle, po meni, ovo je lirski autobiografski roman. Ima u njemu  šarma jednog drugog modernog majstora sećanja, Patrika Modijana. Modijano stvara/otkriva kompleksne mozaike izgubljenih svetova prošlosti ljudi i gradova; dok Asimanov dečak pripovedač suvereno drži sećanje u svojoj ruci. U kombinaciji sa liričnom periodikom izlaganja, to mu je i najveći kvalitet. Čini mi se da je povremeno previše ekskurzivan, skreće sa glavnog toka što bi  bolje pristajalo nekoj tipičnijoj hronici vremena. Ipak, pretnju monotonije otklanja zanimljivošću likova. Svaki je za sebe i priča u priči. Recimo njegov ujka Vili me je neodoljivo podsetio na Manovog Feliksa Krula. Koliko je igre i mašte  bilo potrebno da se preživi na svim tim jezicima i pod svim tim režimima. Svi Asimanovi likovi zajedno grade taj njegov porodični jevrejski mozaik. Dati su bez idealizovanja. Porodica je takva kakve uglavnom porodice i jesu, lepše spolja nego iznutra ali sa onom osobinom koju treba da ima  dobar roman: da čitaocu omogući pristup određenim kulturnim kodovima. 

Andre Asiman je napisao roman "Zovi me svojim imenom" kojim je skrenuo pažnju na tematiku istopolne ljubavi. Ta knjiga je dobila mnoge pohvale a po njoj je snimljen i film istog naslova. Kod nas je prevedena, kao i njen nastavak "Nađi me".  Ja ga malo čitam obrnutim redom pa sam krenuo od ovih memoara. Za srpski prevod knjige "Odlazak iz Egipta" mogu kao čitatelj reći da je savršen. Za ovakvog književnog stilistu kao što je Asiman, ništa manje od savršenog ne bi bilo dovoljno. Prilika je da pohvalim i Izdavačku kuću "Štrik" i ovo nije prva njihova knjiga koju čitam.  Nisam uočio ni jedan jedini tipfeler ili sličnu vrstu aljkavosti čime se ni mnoge veće i značajnije izdavačke kuće u Srbiji ne mogu pohvaliti.