U SUSRET ČOVEKU - DŽEJMS BOLDVIN

prevela: Vera Blečić

Boldvin je jedan od najvećih i najboljih književnih glasova crnačkog iskustva Amerike. Iz trenutka njegove savremenosti: pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka. To su godine koje obeležavaju urbanu atmosferu ovih priča; da bi se kroz to iskustvo evocirala prošlost, muzičkim sažimanjem  patnje (bluz) ili kompleksnom razradom životnih uslova  aktera priča. Ono što me je najviše privuklo ovim pričama - a nažalost u ovom prevodu  je samo polovina iz zbirke Going To Meet the Man - su različiti registri u kojima se to iskustvo prenosi, registri životnih prilika, osećajnosti i konačno stila. Svaka ima svoju sopstvenu atmosferu i melodiju. Pa se tako i kroz ove četiri priče može zaroniti u tu crno-belu Ameriku i njenu dramatiku. Priča Preduslov daje nešto što je svakodnevno iskustvo poniženja za crnog mladog čoveka koji se probija u velikom gradu. Piter je osrednji glumac bez uloge, isteran iz stana u koji se pokušao privremeno skloniti. "Ulicama hodaju mnoge tužne priče", kaže Boldvin, a dalji tok daje do srži  analizu nijansi poniženja iz sata u sat, iz dana u dan. "Ispričaj mi svoju tužnu priču". "Nemam šta da kažem", teče otprilike jedan dijalog. Sonijev bluz  pokriva, možda najviše, celinu iskustva odrastanja; zapravo porodična priča, a znamo kako su Amerikanci dobri u tome. U sirotinjskim crnačkim naseljima su sva iskušenja znatno bliža, odrastanje je pod većim pritiskom. Soni se želi baviti muzikom, a to za njega znači pre svega džez i bluz. Neuredan život, narkotici, opasno naginjanje nad ponorom. Soni je izgubljen mladi čovek i ne naročito talentovan. Ali bluz traži da se duboko lično spoji sa kolektivnim iskustvom tako da se i njegovo dramatično odrastanje uglavljuje u mozaik.  Dalje pratimo  važne momente tog životnog puta. A ključno pitanje bi bilo kako se može, uopšte, zaroniti u sve to na jedan telesan način i ostati snažan, ne pobeći. I najzad Soni je, bez obzira na manjak talenta, dotakao izvor saznanja. Stvar je u tome da hrabro zaroniš u patnju a onda iz toga iscediš umetnost. Lično ispisivanje istorije kroz muziku. Bluz je mesto istine koja kao da proističe iz one novozavetne čaše koja kada bi me mogla zaobići. Tako u jednom moćnoj sceni, dok Soni svira na svom klaviru ono što najbolje zna, bluz,  ta čaša vina stoji pred njegovim očima, vibrira, tamne vode zaborava plave njegovo iskustvo, izručuju ga ličnom i kolektivnom sećanju dok istovremeno nude opsasan zaborav. 

U pričama se spominje Mahalia Džekson. Njen gospel I'm going To Live the Life I Sing About In My Song govori nešto o toj dvostrukoj situaciji patnje i čežnje američkih Afroamerikanaca. Tako je Čiko, glavni junak priče Jutros, večeras, tako brzo opet u sasvim posebnoj situaciji. Prilike međurasne izmešanosti ovde se analiziraju na dva kulturno-socijalna plana: onaj u Parizu u kome se gleda na novac i uspeh ali ne i na rasu i onaj američki u kome se gleda i na uspeh i na rasu. Njegova žena je bela, sin melez a njegovi planovi vezani ipak za jug Amerike kome se želi vratiti s porodicom. Kulturna dvosmislenost rađa i psihološku podvojenost, na jedan prepoznatljiv i savremen način. U Parizu je sve opušteno, Čiko je tamo veliki i voljeni, ali ipak će u jednom trenutku shvatiti da on celog života beži od sebe i da nosi sve nezaceljene rane, bolna mesta koja ga vrlo brzo mogu koštati raspada. Ovi uvidi su dati kroz sjajne likove, ni jedan nije promašen i svaki ga  dodatno određuje: evropskih i američkih prijatelja, supruge, sestre...On će ipak ići linijom težeg otpora i pokušati da stvori budućnost za svoju decu tamo. Na kraju, i domovina je tamo. Ali jedna poseta Americi će ga podsetiti da će to ipak biti  još jedan nimalo lak početak kada oživljavaju sećanja i stare rane. To otprilike ide ovako: 

"U svakom slučaju, to je strašan grad; ceo izgleda kao da je sagrađen oko nekog zatvora. U sudnici postoji jedna soba gde ljude tuku. Pretpostavimo da jedne noći ideš ulicom, to je obično noću, ali dešava se i po danu. Policijska kola se zaustavljaju iza tebe i žaca kaže: 'Ej, momče, dođi ovamo!' I tako odeš tamo. On kaže: 'Momče, verujem da si pijan.' E, vidiš, ako kažeš: 'Ne, ne gospodine.' prebiće te što ga nazivaš lažovom. A ako kažeš bilo šta drugo, osim ako je to nešto što će ga zasmejati, on će te privesti i istući, prosto zabave radi. Trik se sastoji u tome da smisliš neki način da se zabave, a da te ne prebiju."

Ali najtamniji ton daje priča U susret čoveku. Ona pokušava uhvatiti najiracionalniji čvor u koji su upleteni međurasni odnosti u Americi. Rasni konstrukt belog čoveka je sistem shvatanja i samopredstava koje on ubacuje u kulturni kod a onda stvara zastoj, gridlock, kolektivnu emocionalnu zavrzlamu sa raznoraznim psihosocijalnim reperkusijama. Jer, on se onda sudara sa vitalističkim principom crnog čoveka, onoga koji pobeđuje svojim pukim preživljavanjem i opet i opet kao da napore belog čoveka vraća na nulu. I ide dalje. "Ne treba mi ništa od belog čoveka", kaže mali crnac Džesiju koji mu pokušava dati žvaku. Tako izmaštana rasa okreće leđa magu bele supremacije. To stanje u prethodno-spomenutoj priči lepo opisuje Čiko kada kaže:

"...Tako izgleda u Americi, bar za mene. Tamo uvek imam osećaj da ne postojim, osim u nečijoj tuđoj, obično prljavoj, mašti..."

Džesi je, naime, psihopata-policajac, u svome braku  seksualno disfunkcionalan, koji  realizaciju svojih asocijalnih nagona ostvaruje kroz mučenja, torturu i silovanje crnih ljudi. Ovo možete kako hoćete psihoanalitički i na slične načine tumačiti, a i ne morate. Naime, kao mali Džesi je učestvovao  u ritualu linčovanja gde jednog crnog čoveka u sjaju velike vatre uzdižu okovanog. Ovde beli princip mora oboriti crni, pa uzdignutog crnca obaraju a zatim rulja juriša na njega da ga raskomada. Oni tada jurišaju na njegovu tamu da uspostave svoju čistotu, svoju belu supremaciju. Dakle, imamo ritual koji omogućava kruženje nekog podsvesnog sadržaja i šamanističku vatru. Ali šta se dešava pre toga, šta je dramatična protivrečnost belog čoveka koji sebe ovako ritualno spaja sa predstavom crne krvi? To što je crnac kastriran! Mali Džesi kojega otac drži na ramenima u jednom trenutku vidi ogromne crnčeve genitalije koje prvi dželat hvata. On tada hvata pogled mladog crnca. Nije trajalo ni sekund, ali se Džesiju činilo "da je trajalo duže od godine". Kod njega, konačno, celi život; kod njegovog naroda  kroz generacije...Do danas...Opet u prethodnoj priči (Jutros, večeras, tako brzo) sa stanovišta tog moćnog crnog vitalističkog principa se kaže:

"...Njegova belina je danas na njemu. A kad ih nismo mrzeli, mi smo ih žalili. To je obično ono što u Americi znači imati belog prijatelja. Žalite jednog kopilana jer se rodio sa uverenjem da je svet sjajno mesto da se na njemu živi, a znate da nije, i možete videti da će on imati velikih teškoća da se na suprotno navikne, ako se ikada na to navikne..."

Džejms Boldvin je prevođen na naše jezike. Prevedeni su tako, koliko ja znam,  Đovanijeva soba. Ovde se ne bavi rasnom nego klasnom i seksualno-manjinskom tematikom. Zatim, preveden je njegov roman Druga zemlja i, najskorije, zbirka ogleda Sledeći put vatra. Nadam se da će u bliskoj budućnosti njegova zbirka Going To Meet the Man biti integralno prevedena jer se radi o vrhunskom pripovedačkom biseru američke književnosti. 

 

DRUGO MORE - KLAUDIO MAGRIS

prevela: Snežana Milinković 

Namera mi je reći nešto o glavnim idejama i postupcima ovog romana-novele, počinjući i vraćajući se na (1) lik Enrika Mreuela, ukazujući na njega kao na jedan od modela teme odustajanja evropskog čoveka od modernosti u trenucima dramatičnih istorijskih transformacija;  ukazati kako se to odustajanje preobrazilo u konzervativnu političku poziciju; da ukažem na (2) lirsko-senzualni plan  koji upravlja glavnim stilskim opredeljenjem ove naracije ali i na razne druge slojeve, najpre one  kulturološke koji se tiču razmatranja (3) potpunog iskoraka kompleksnog evropskog polikuturnog modela u nepoznato drugo (metafora drugog mora) ili pak (4) raznoraznih tenzija unutar tog evropskog modela u previranju na prelazu vekova i nemirnom dvadesetom stoleću, osvetljavajući različite pojmovne opozicije unutar kojih se grade idejne komponente ove proze od kojih je jedna od važnijih polaritet more-kontinetnt ili još konkretnije: mediteransko-srednjoevropsko; da zatim ukažem na bogati sloj društvene istorije koji ovu novelu u postupku snažnog pripovedno-lirskog sažimanja čini u konačnici romanom. Ovaj čisto umetnički način zgušnjavanja jezika, simbola, podataka, likova, događaja, poentirao je time da  ovako oživljen period evropske istorije potencira tu  dramu multikulutralnosti na prelazima vekova, ideologija, državnih i drugih političkih struktura.

 

("...U vrtu Hesperida, sesti ispod drveta i svako malo uzbrati zlatnu jabuku puštajući da sunce nestane na još daljem zapadu...")

 

Na izlazu iz Sredozemnog mora stoje Herkulovi stubovi. Tamo prestaju Evropa, njena istorija i mitologija i počinje veliko nepoznato. Drugo more, mare tenebris, noćno more. Tim morem se zaputio Enriko Mreule i potrazi za ostvarenjem svojih mladalačkih ideala vezanih za čiste ideje i neku vrstu praznine u Budinom smislu. On je poznavalac klasičnih jezika, filolog koji razmišlja na starogrčkom ali ipak ne gaji sklonosti prema mitologiji već prema gramatici i misaonoj preciznosti. Ovako počinje roman na način jedne indivudualne istorije koja izrasta iz posvećenosti mladalačkim idealima unutar kružoka gde se raspravljalo o Budi i Platonovim idejama. Postupnim tananim prelazima ovaj način individualne sve više će prelaziti u obrazac velike epske istorije. Lični put vezan je za idealizovanog prijatelja Karla, za spomenute idealističke ideje iako je u samom polazištu jasno da je njegov put neka vrsta otpora poznatom kulturnom modelu u kojem je potekao. On na mare tenebris projektuje svoje prilično nejasne idealističke koncepcije dok njegova iskustva manje-više nose šarm želje za ponovnim rođenjem iz velikog ništa, mada je ova pozicija već motivski veoma ambivalentna. Jer se to isto zaranjanje, uz svu hrabrost koja prati ovaj duh, pokazuje kao žudnja za konačnim begom i odustajanjem. Povratak u materično stanje, naravno, nije moguće i zato se njegova čežnja za ništavilom realizuje u svim mogućim oblicima odustajanja: od svog dela, biografije, emotivnih veza i ljubavi. Njegova praznina postaje tim načinom čisti negativitet a njegov pogled na svet izuzetno reduktivan. On će se naravno, u jednom trenutku, vratiti svojoj rodnoj Istri zato što se Odisej mora vratiti na Itaku, ali će se onda suočiti sa temeljnom dramom od koje je želeo pobeći. U toj rodnoj kolevci nedaća bogovi i dalje vode svoje borbe. I dok ubedljivost Enrikovih ideala sve više intelektualno blede, povratak u vreme sve više otvara ono od čega je želeo pobeći. Tako su svi elementi ove kompleksne životne i misaone strukuture otvorili za čitatelja opoziciju koja nosi ovu naraciju: platonovske ideje nasuprot Homerovog sveta mitova, strasti i politike. Ovo dalje sve više otvara prelaz sa jedne individualne istorije na širi kulturološki plan; od jednog nepokretnog i inertnog ka sve većem broju realnih aktera konkretne istorije; ka porodičnom i političkom. Konačno, u tom drugom ciklusu široki plan radnje se odvija u  stvarnom prostor-vremenu Evrope, viđenoj u njenoj dvostrukoj prirodi i identitetskoj mnoštvenosti koja funkcioniše i kao pojmovna opozicija mediteransko-srednjoevropsko.

 

("...Potom počinje da pretresa konjugacije i deklinacije, ali se uzdržava od bilo kakvog istorijskog ili estetskog komentara, nikada ni reči o Ahilovom plaču ili Odisejevom žalu za dalekom domovinom...")

 

U Argentini, Enrika očarava nebo tog drugog sveta ali užasava njegovo obilje, njegova naivna, divlja šarolikost i osebujnost. Kao da je svaka stvar jedini primerak svoje vrste, i još tako čudna. Ono drvo nije u stvari drvo već "prastara aždaja možda stvarnija od kulta Device". U njegovom starom svetu takve slike bi bile sasvim sigurno metafore, ali ovde su sve stvari jedinstvene u svojoj osobitosti, ne ulaze u bilo kakav poredak ili gramatiku. Koliko li se to razlikuje od toga kakav je poredak stvari u austrijskoj gimnaziji u kojoj je učio da se valja skupljati i svoditi mere? Jer, za Enrika civilizacija je ipak u vezi sa umanjivanjem, svođenjem na pravu meru; za njega je priroda bez vrtlarstva besmislena, a ono je pak veština obrezivanja. Međutim, ako je već tako, našli smo unutrašnji, reklo bi se kulturno-psihološki, razlog zašto je Enrikov stav čist negativitet. Jer iz prezira prema svojoj civilizaciji, nije prihvatio ni jednu drugu.

 

("...Ali, drugačije nije moguće, reči mogu samo da budu eho drugih reči, ne i života. A njegov je belzbojan poput vode, ipak ponekad se mora biti i u društvu...")

 

Gore rečeno je jasan pokazatelj unutrašnje zakonomernosti Enrikovog negativiteta, njegove otvorenosti ka zamiranju i smrti a ne životu. Ali ne i jedini. Potrebno je dosta se baviti Enrikom i rešiti misteriju njegovog idealizma jer je od velike važnosti za smisao celog romana. Da Enrikov idealizam prelazi u čisto ništavilo dokazuju (1) likovi koji ga objašnjavaju i kao da su jedna velika kompenzacija njegovog ličnog negativiteta. Drugim rečima, to su likovi na kojima ostaje svet i koji,  sa izuzetkom Karla koji je takođe reprezent odustajanja, održavaju njegov vitalizam. Predlažem čitatelju da se sam uveri tokom čitanja na sledećim primerima:

 

-Vidulič, to je zapdnjak koji plovi na mare tenebris. Primer vitalizma, hedonizma, i kreativni princip iznošenja priče iz samog subjekta. On nameće praznini lični mit. On je pozitivni aspekt Enrikovog nihilizma.

-Karlo, čist i plemenito intoniran reprezent odustajanja. U tom smislu potvrđuje Enrikov negativitet. Sam ovaj lik se daje indirektnim upućivanjem na prošlost. Nije akter. Funkcioniše kao ideja i sećanje; na ravni jednog ličnog Platona, Bude ili Šopenhauera u Enrikovoj koncepciji svođenja.

-Enrikeov brat Karlo, ostaje veran austrijskom caru i učestvuje u Velikom ratu. Ovde skrećem pažnju da postoji prezasićenost imenima. Recimo Karla (verenica), Karlo (prijatelj), Karlo (brat). Ovo otežava čitanje koje je kao gusto poetsko tkanje već prilično zahtevno. Za potrebe analize morao sam obratiti pažnju ali bih savetovao čitatelju da se ne opterećuje previše imenima.

-Profesor Rikard fon Šubert Soldern je naučnik koji se odrekao akademske karijere da bi predavao u malom gimnazijskom mestu. Kao primer samoispunjenja bez slave, njegovo odustajanje je pozitivno dok Enrikov lik određuje negativno.

-Ali u vitalističkom smislu  Enrikov idealizam potpuno negira Bjađo Marin. "Bjazeto voli vodu što pada i teret koji se spušta, život što teče prepun žudnje i žeđi, neprestano se preobražavajući i raspršujući; on je pesnik kadar da vidi boga samo u čulnim i konačnim stvarima koje uvek postaju nešto drugo, amfore za piće ili usta za ljubljenje, nezasiti idoli, večiti idoli njihovog opijajućeg iščezavanja."

 

("...Samo robovi naklapaju o pravima, ko je slobodan ima dužnosti...Valja se držati pravilnika koji uči odricanju, brižljivo ga se držati...")

 

Dakle, Enrikeov idealizam je prazan i prelazi u čisto ništavilo. Sa stanovišta životne snage i kreativnosti on je potpuno negiran. Tokom romana je i studiozno izvedena njegova nesposobnost da ostvaruje punoću emotivnih odnosa. Skrećem pažnju na Linu koja ga voli mučeničkom ljubavlju, i koju će on, paradoksalno,  naterati u beg, ovoga puta u alkohol, jer je kraj njega sama i nesrećna. Ali i druge implikacije u razvoju Enrikeovog lika negiraju njegov idealizam, pre svega one političke. Jer nema životne filozofije koja ne bi bila istovremeno i politička. Tako se on sve više počinje pretvarati u sitničara i filistra. Jer: "...Ponovo čita Budu, govore iz poslednjih dana kada se uzvišeni izdiže iznad poslednjih granica opažanja do iščezavanja opažajnog; čita i Opšti pravilnik za vođenje napoličarskih poslova u oblasti Istre i običnom olovkom označava one stavke koje ga najviše zanimaju. Čl. 7, nadničar ne sme da za treća lica obavlja poslove pomoću stoke sa imanja [Sic!]..." [dalje sledi podroban opis svega onoga što nadničar ne može ne sme, ograničava se ili mu se brani]

 

Tako je Enriko prešao u jednu konzervativnu političku poziciju. Sopstvenik koji prezire svoj posed,  ali ipak niščima duhom ne treba omogućiti previše dobara. Njegov idealizam degenerisao je u sitničarstvo i filistarstvo. Ovo će biti od važnosti za krupniji plan istorijskog trenutka u kome se zatekao i omogućiti dramatiku priče. Sam Enrike, nije neko ko sebi nešto uskraćuje. On je pre neko ko prezire. To je pre zamiranje i otupelost nego samomučenje. Ovo je od važnosti jer kao predominantni i jedini istaknuti lik mora biti tumačen kao stanje evropskog duha, kao kulturni simptom ili trend. Sledstveno tome, on ne reprezentuje nikavo stanje dekadencije već krize imaginacije evropskog čoveka.

 

("...U Patagoniji i na moru suočavao se sa opsanostima, ali ne ovako. Svet se sručio na njega, pričaju pipkajući te i hvataju za ruku, ali ovo i boli, mnogo boli...")

 

Bilo je nužno usredsrediti se na Enrikeov lik u ovom romanu, zbog čega ću samo preleteti preko još nekih slojeva koje sam spomenuo na početku. Dakle, tenzija između Evrope i njenog nepoznatog drugog reprezentovana u negiranju i odustajanju evropskog čoveka (Enrike) premešta se na plan realnih zbivanja unutarevropske istorije (4) pa tako i mitovi, a to znači strasti, ponovo postaju njegova nevoljna stvarnost. Aktualizovane su i druge opozicije od kojih je najznačajnija ona mediteransko-srednjoevropsko. U tekstu se tako kaže: “…Trst i Istra su ostavili žaoku žala u srcu Austrijanaca, želju za begom od tegobnog dunavskog kontinenta i dolaskom na slobodno more...". Zatim tu je narativna tenzija na polovima slovensko-neslovensko, a imamo i eho žala za nestankom višenacionalnih država. Magris je poštovalac Jozefa Rota koji u svome romanu "Radecki marš" upravo o tome govori. Tamni srednjoevropski ton dat je pričom o sudbinama jevrejskog, najznačajnijeg, dela njegovih prijatelja. Karlo, Enrikeov idealizovani alterego, izvršio je samoubistvo, iako  mnogo pre nego što je to učinio, na primer, Štafan Cvajg. Poslednji se ne spominje u romanu ali se nekako spontano asocira.  Ostali su dopali logora. A prava  se prava drama odvijala i na samom  Jadranu gde se spominje činjenica izgona 300.000 jugoslovenskih Italijana i jedna još zanimljivija seoba kada je oko 2000 italijanskih komunista došlo u Jugoslaviju. Priča o  Toju iz Monfalkonea je jedna takva o sudbinama "malih", "običnih" ljudi. Ta priča o bezdomstvu i traganju za domovinom, vidimo, ponovo je aktuelna i u naše vreme.  

 

("...i samo oko, i ono stari filolog, manično prevodi nevidljive frekvencije talasa u svetla iboje...")

 

Ono što se Enriku mora priznati, u svom njegovom neubedljivom idealizmu, jest izraziti estetizam doživljaja i ceo jedan senzibilitet koji nosi  ovu prozu i koji lako ponese čitatelja. To je i razlog zbog čega mi ne možemo doživljavati Enrikea kao sasvim negativni lik, jer preuzimamo, barem u čitateljskom prepuštanju, njegov lirsko-senzualni osećaj. Ovo je i glavno obeležje stila (2) ovog romana-novele. Enrike, zapravo, u svom idealističkom pokušaju dostizanja apstraktnog, teži da sve reči, "koje mogu biti tek eho drugih reči", pretvori u čiste elemente i boje. Tekst je dat u trećem licu, s naglašenom lirizacijom,  a pripovedni tok, uglavnom, fokalizovan na Enrikov doživljaj. Recimo to bi išlo ovako:

 

"...Spušta se na obalu među crvenkaste stene, bos i nogavica zavrnutih do iznad kolena, talas ga s vremena na vreme potpuno preplavi, prijatno je na koži osetiti košulju kako se suši na toplom vetru. Obala je crna, kamenje i pesak od uglja; taj mrak svetluca u talasima koji se povlače. Dostojanstvo svake tmine, Homer kaže da su vode okeana crne. Na drugom mestu obala je pak crvena, produženo i zgusnuto veče..."

 

Ovako se opisuje mare tenebris, kao "mastilo koje udara u mastionici" da bi se zatim te boje izmenile kada se Enrike vrati Mediteranu i Jadranu.  

 

Sve u svemu, ovo je roman visokog artističkog dometa koji propituje naše šaroliko evropsko iskustvo, susretanje bliskih i različitih svetova i spada u niz značajnijih romana koji želi progovoriti o krizi čoveka 20. veka u turbulentim istorijskim promenama.