STVARNO I NESTVARNO POSTAJE JEDNO TELO. 111 pesama – Eugenijuš Tkačišin Dicki

prevod: Milica Markić

 

 Za sreću otkrivanja novog pesnika imam zahvaliti emisiji “Čitač” Radio Beograda, tj. gostovanju Milice Markić prevoditeljke sa poljskog koja je predstavila ovu zbirku pesama i pesnika. Mene je odslušana emisija navela da nabavim knjigu a ovde ću podeliti, kao uvod, nekoliko biografskih informacija o pesniku. U ovom slučaju to jeste važno. Veći deo ovoga što iznosim čuo sam u toj radijskoj emisiji od M. Markić. Svojim čitanjem potvrđujem sve pohvale koje ona ima za za njega.

Eugenijuš Dicki jedan je od najpoznatijih savremenih poljskih pesnika. Za svoj rad dobio je sve važnije nacionalne nagrade a i neke međunarodne. Prevođen je na dvadesetak jezika među kojima i na srpski. On je pesnik na granici različitih svetova. Rođen je 1962. godine u jednom mestu na granici Poljske i Ukrajine. Rano detinjstvo obeleženo mu je porodičnom tragedijom. Naime, u Volinjskom pokolju, za vreme nacističke okupacije Poljske (februar 1943 - februar 1945) , ukrajinski nacionalisti ubili su oko 60.000 poljaka. Dicki je imao nesreću da je njegov deda po majci učestvovao u tim zločinima. Nakon završetka rata, Poljaci sprovode odmazdu i masovno proteruju pogranično stanovništvo za Ukrajinu. Majka se vraća 1962. godine u Poljsku a dečak tokom svog odrastanja trpi sav prezir i prikrivenu kao i neprikrivenu mržnju drugih prema njima. Do 15. godine govori specifičnim jezikom pograničja koji je neka mešavina između ukrajinskog i poljskog. Za poljski jezik se opredeljuje zbog svoje poljske bake, druge veoma važne osobe u njegovom životu. Majka je, pak, patila od shizofrenije ali je bila veoma umetnički nadarena i on je uz nju boravio u jednom paralelnom bajkovitom svetu što je dosta uticalo na njegovo potonje pesništvo. “To je bila cena koju sam morao platiti u procesu postajanja pesnikom i tu sam cenu rado platio”. Sve je u okolnostima njegovog odrastanja podeljeno: nacionalna, porodična, verska pripadnost. Tome još dodati i njegov nenormativni seksualni identitet. "U životu nisam video neprihvaćeniju, odbačeniju, izolovaniju i usamljeniju ženu nego što je moja majka…Moja misija kao poljskog pesnika je rehabilitacija moje unijatske majke".

Dickog nisam mogao prihvatiti na prvu pesmu. Međutim, lagano, ulaženjem u njegov unutrašnji svet, ponavljanjem motiva u pesmama, prihvatanjem njegovog ritma, postajao mi je sve bliži i bliži. Prevoditeljka ga nastavlja prevoditi i najavila je nove zbirke. Tome se veoma radujem. Evo mog izbora od šest pesama.

 

(I)          /s jezikom treba oštro/

 

S jezikom treba oštro

takav je kakav je parče

drveta kojim se podupiremo

i prihranjujemo na putu

ali ne uvek srećno

takav je kakav je i nema

ni senke sumnje da je to glina

izmučena dahom Gospoda Boga

i svakog od nas

kad mu daha ponestane

 

(II)        /sve su to neizvesne stvari zemlja/

 

Sve su to neizvesne stvari zemlja

i nebo to su sve neizvesne stvari

kidaj od njih dok još

imaš kud jer taj mrak sadašnji

i taj mrak potonji bolje blagovremeno

da nisi probao dotaći to su dva zbilja

prerazličita sveta u koja ne mešaj

prste ako ćeš da sačuvaš glavu

jer taj mrak sadašnji i taj mrak potonji

stvari su nepojmljive

i neka te ništa s njima ne vezuje sem ako

postoji nešto u šta nisam upućen

 

(III)      Opasnost

 

trgovi su prazni ko novembar

ko ti i ja i stihovi koje vijam

po ovom trgu juče sam uzeo

novac i pobegao od sebe

dovoljan za kratak izlet u Poljsku i

dobru knjigu moju prekjučerašnju

ekstravaganciju ( takoreći umem se

poslužiti starim i pokvarenim instrumentima)

trgovi su prazni ko novembar

i njegovi stari i pokvareni instrumenti

u jendecima mojih ruku i nogu

mogli bi naći konačišta

 

(IV) /prolazio je anđeo pored/

 

prolazio je anđeo pored

moje majke rekao je

nisi ti bolesna

Stefanijo i ućutao je

jer to je bila istina

prolazio sam pored svoje

majke više puta i svaki

put noge su me izdavale

kao da sam o tome da jeste

gadno slagao

nisi ti bolesna

ti nisi govorio sam

i plakao sam jer

istinu niko nije znao

 

(V) Vreoce

 

jesen je već Gospode a ja nemam kuće

kad zađem u okruge pšemislovske

da rijem po sebi i bližnjima

dok mi pričaju bajke ko je koga posekao

sekirom Ukrajinac ili Leh i ko je koga bacio

u bunar kraj kojeg upravo hodim

da rijem u sebi i otkrivam svoje pravo ja

ali prvo se krepim vodom iz tog bunara

verujem porodičnom predanju pijem tu vodu

ko sa vrela crpem sa dna njihovih bajki

o čudovištima sa obe strane ogledala i nisam

bezgrešan otkad pišem na poljskom protiv koga sam

 

 

(VI) /moji prijatelji pišu pesme/

 

moji prijatelji pišu pesme

a voda kraj koje stoje ne čeka

samo reč postoji koja je početak stvaranja

stvari neizrecivih izvor stvari nemih

što protiču pored nas svojim užlebljenim krikom

govore da postoje reči pred kojima se

zatvaramo u neočekivane zagrljaje pesama

i u kojima molimo da nam bude prosto

što ćutimo jer reči protiču pored nas

sopstvenim užlebljenim krikom