Truman Kapote - Sabrane priče

 prevod: Ana Marković i Aleksandar Stefanović

Trumana Kapotea sam prvo "upoznao" preko Harper Li i njenog romana Ubiti pticu rugalicu jer je kao lik, autorkin drug iz detinjstva, bio ušao u priču. Naravno, tu su filmovi Doručak kod Tifanija, 1961. kao i Kapote (Capote, 2005) i Hladnokrvno (In Cold Blod, 1967) opet rađeni prema njegovim romanima. Skoro sam saznao da je za briljantnu i, po mnogima, najbolju verziju filmske adaptacije Džejmsovog romana Okretaj zavrtnja, scenario radio Kapote: The Innocents, 1961. Aha, sad mi je jasno zašto je taj film toliko dobar. Radi se o filmu koji je tagovan kao psihološki horor dok, zapravo, tamo na prvi pogled, nema ničega stravičnog osim perspektive i ugla gledanja što bi moglo da ima veze i sa nekim utiscima koje imam u vezi sa Kapoteovim pričama. 

Ali zaista nisam znao da je ovako dobar pripovedač. Sjajan nastavak čitanja posle Fleneri O'Konor i njenog romana The Violent Bear It Away (prevedeno kao Nasilni grabe carstvo nebesko). Kod Fleneri je takođe horor blizak psihološkim stanjima, ali razliku bih opisao ovako: Fleneri je teatralnija, kod nje je u centru zbivanja govor njenih likova iz koga proizlazi sva priča sa slikama epskog napona i stravom egzistencije. Kapote je liričniji, njegova fantastika je fantastika konkretnih slika, tiša je ali više pomerena ka subjektu, ka centru svesti, znači i pre govora, pre čitalačkog pomišljaja i u tom smislu je, moguće, ta napetost efektnija jer za razliku od govora okreće zavrtanj za jedan krug, te ograničava ironijsku distancu koji je moguća prema svim govornim činovima. 

Ovo je, kako su mi rekli, odličan uvod u celog Kapotea, u sve njegove teme. Fasciniran sam rečenicom. To je onaj najneuhvatljiviji deo kojim vas pisac osvaja. Po čemu bilo koja rečenica ili grupa rečenica ima vrednost van teksta? To odlučuje sam čitalac. Kod Kapotea je svaka kao u kamen uklesana. Može da se pamti sama za sebe. Recimo uzmimo ovu opservaciju iz priče Na stazi za rajski vrt:

"...Groblje nije bilo prijatno i lepo mesto; naprotiv dozlaboga je zastrašujuće: hektari kamena u boji magle, rasutog po visoravni bez hlada, tek ponegde oplemenjenoj sa malo trave. Zbog čistog pogleda na Menhetn, ovo mesto nudilo je gotovo scensku lepotu - horizont Menhetna pomaljao se iza grobova kao kakav ogroman spomenik u čast ove mirne družine, svojih potrošenih i vrlo  bivših građana; ta spektakularna jukstapozicija natera g. Belija, koji je po profesiji bio poreski računovođa i stoga osposobljen da gotovo sadistički uživa u ironiji, da se nasmeje, čak zakikoće - pa ipak, o blagi bože, od tog razmišljanja  podilazila ga je jeza, kvareći mu živahnu šetnju skučenim pošljunčenim stazama groblja..." 

Sinteza ovakvog obuhvata sa dve rečenice, upakovana u hladni opis koji je istovremeno i opservacija glavnog lika sa naznakama celine njegove karakterologije, impliciranom filozofijom naratora i prvim okidačem za razvoj priče, takoreći u jednom pokretu pera, ne, ne preterujem koliko god ja bio fasciniran Kapoteom ovako bih mogao nasumično otvarati njegove priče i tvrditi, skoro bez preterivanja, da su njegove rečenice, sve estetski neoborive. 

No, vratimo se jednom aspektu, ali važnom; nečemu što se tiče više umetničkog postupka nego bogatstva tema i motiva, jer o svakoj priči bi se moglo temeljno esejizirati. Dakle, većina ovih priča ima naročiti kvalitet fantastike u tekstu. Nešto što me prilično dojmilo. Ovo nije fantastika zasnovana na mitskim predstavama (svakako ne kao primarno opravdanje postojanja), niti na jukstapozicioniranju dve ili više pretpostavljenih stvarnosti koje "komuniciraju" putem šifara ili naznaka kao u magičnom realizmu. Ovo je pre fantastika konkretnog, kao niz konkretnih apstrakcija koje Kapote bravurozno izvodi. Recimo da više podseća na fantastični realizam Hulija Kortasara. Ovde nema ni očuđenja, oneobičavanja. Ne možemo utvrditi jasno mesto spoja; u kom to trenutku je svakodnevno prestalo da bude svakodnevno. Junakinja priče Mirjam upoznaje devojčicu za koju tek naknadno postavljate pitanje da li je uopšte stvaran lik. Jer znate da biste onda morali da filozofirate šta je uopšte stvarno. Glavni lik u toj priči koji se sa tom devojčicom "druži" je nesumnjivo stvaran. Vidimo da je po sredi suptilna igra perspektive, da priča ima više šavova, ali ni u jednom trenutku nema napuštanja realnog toka. U ovom našem čitalačkom vaganju (pretpostavljenih) perspektiva se krije fantastično. To svakako stvari vuče na džejmsovsku vodenicu (Okretaj zavrtnja). U priči Drvo noći jedna usamljena žena se izgubi u vozu. Iako veoma atmosferična, priča nije ispričana kao onirični doživljaj nego kao objektivni izveštaj. Naknadno celu stvar možemo da tumačimo i na taj način sna, ali joj nikako ne možemo oduzeti njen dnevni realizam. Dakle, kod Kapotea fantastika pa time i horor su:

(1) u srcu svakodnevnog

(2) zasnovane često na egzistencijalnoj strepnji

(3) psihološki zasnovani. Ali u strukturi izgrađenih likova ne na specijalnim efektima dok postupak naracije sledi nizanje svakodnevnih događaja i konkretnih slika uz intenzivnu poetičnost rečenice i atmosferičnost (južnjačka gotika)

Kapote je najfantastičniji kada se bavi psihološkim lavirintima, recimo u pričama Bezglavi jastreb i Gospodar patnje. Kod njega itekako postoji tajna (mistery) samo je pitanje kako se ta tajna postavlja i narativno opravdava. 

Kapote se itekako bavi društvenim, običajnim, porodičnim i rekosmo psihološkim uslovljenostima svih vrsta. U dobrom delu ovih priča se nazire razorni posmatrač i ironičar: 

"...Brinuo ga je problem ljubavi, ponajviše zato što ga nije smatrao problemom. Pa ipak bio je svestan da nije voljen. To saznanje bilo je kao dodatno srce koje kuca u njemu. Ali, nije bilo nikoga. Možda Ana. Da li ga je Ana volela? 'Oh', rekla je Ana, 'kada je išta bilo onako kako je delovalo? Čas punoglavac, čas žaba. Izgleda kao zlato, ali kada ga staviš na prst, ostavi zeleni krug. Evo, recimo, moj dragi muž: delovao je kao fin čovek, ali ispostavilo se je samo jedan običan podlac. Samo se osvrni, čak i ovde: u onom kaminu ni tamjan ne bi mogao da zapališ, a ona ogledala dodaju prostor, lažu. Ništa, Voltere, nije onakvim kakvim se čini. Božićne jelke su celofan, a sneg samo čips od sapuna. U nama leti nešto što se zove Duša i, kad umreš, nikada nisi mrtav; da, a kada smo živi nikada nismo živi. I ti hoćeš da znaš da li te ja volim? Ne budi tupav Voltere, mi nismo ni prijatelji'..."

(Zatvori i poslednja vrata)

Nemilosrdno seciranje te žabe ispraznosti društva u kome je autor živeo te na njima zasnovanih društvenih uloga i odnosa, i u ovim pričama ima važno mesto. 

A srce ovog autora i briljantnog posmatrača itekako snažno kuca i tu me je Kapote najviše, možda i osvojio. Ja sam ga našao u njegovom svojevrsnom porodičnom ciklusu koji sačinjavaju tri priče: Božićna uspomena, Gost na dan zahvalnosti i Jednog Božića. Tu se vidi srce dečaka koji je odbio poverovati da ne postoji Deda mraz. Tu vidimo ranu patnju koja određuje njegove buduće teme i oblikuje ga kao pisca. 

Kada sve skupa bacim pogled na ove Sabrane priče, ima ih dvadeset, i kada kažem da je svaka briljantna (a nisam ih sve spomenuo) onda ću takođe reći da njegov pripovedački ciklus nije uopšte mali. Ovo su svakako priče koje ću više puta čitati.