ANTON PAVLOVIČ ČEHOV – DRAMA U LOVU; kratka analiza likova i društva u promeni.

“Čovek je…prah, opsena, pepeo… Pavle Nikolajevič je gubernator, ali i on je pepeo. Njegova stvarna veličina je mašta, dim…treba samo dunuti i njega nema.”

(A. P. Čehov – Razgovor čoveka s psom)

Čehov je odličan dramatičar, svi znamo njegovo pravilo povezanosti i funkcionalnosti motiva u građenju drame („Ako puška visi u zidu...). Ta puška koja ovde funkcioniše na jednom nad-nivou radnje je jedan papagaj, koji ponavlja jednu rečenicu i na neki način je akter priče iako ne direktni. Mislim, kada bi ovo bila drama u onom popisu lica koji ide na početku bi moralo stojati: Papagaj IVAN DEMJANIČ. On ima i svoje ime i prezime, molim lepo!  Obratite pažnju na to što povremeno izriče ali nemojte žuriti sa zaključcima. Za sad na stranu Ivana Demjaniča i stavimo ga u neki klaster „životinje u svetskoj književnosti“ (slobodni ste ako znate dobre primere tog tipa da mi predložite u komentarima). Uspostavimo, dakle, međusobni odnos i strukturu, konstelaciju likova u drami. Ovo što ja sada radim učinio bi svaki reditelj prirodom svoga rezonovanja. Uzgred budi rečeno da li je bilo dramatizacija ovog romana? Začudio bih se da nije.

 Međusobni odnos likova je postavljen kao i u njegovim dramskim formama i čini jednu strukturu koja uspostavlja po mome mišljenju duboko Čehovljevo razumevanje ruskog društva i čak daje jednu anticipaciju Rusije u budućnosti. Da, odem korak dalje: ne samo ruskog  društva. Remek-delo, dakle, a ne jeftina proroštva. Možemo  pozicionirati likove imajući u vidu nekoliko dimenzija : (1) etičko-psihološki, gde uključujemo njihov odnos prema određenim vrednostima što se dalje projektuje na njihove motive (2) njihov društveni položaj i ta vrsta kontekstualizacije, i (3) temeljni problemi samosvojne individue. To je ona individua koju je Čehov primetio kao važnu zato što je u njoj video nešto što nadilazi njegovo vreme, nešto neobično i teško objašnjivo. Mislim da je Čehov bio svestan da će se na jakim ličnostima graditi rusko društvo budućnosti a moja je teza da je tu zagonetku budućnosti video u dva vrlo važna lika: Kamišev, tj. njegov alter-ego Sergej Zinovjev i Olga Nikolajevna. To dvoje su enigma ili ako hoćete vizija. Krenimo redom. Poređajmo ih i postavimo u mreži mogućih značenja, nažalost bez iscrpnih dokazivanja (oslanjanja na tekst), zbog ograničenosti forme koju koristim.

Četiri glavna lika oko kojih se plete drama emocija i strasti su:

Sergej Zinovjev, Olga Nikolajevna,Ivan Jegorič Urbenjin,Grof Karnejev (izostvljam ponekad otečestva, navođenje punih ruskih imena kojih se ne mogu setiti, zaboravio sam popisati ih u neku listu).

Sergej Zinovjev je sudski islednik, on je onaj koji utvrđuje istinu. Sposoban, inteligentan i društveno pozicioniran na osnovu svojih sposobnosti. On je čovek budućnosti. Amoralan. Kada kažem amoralan, nisam rekao nemoralan. On prosto smatra da su moralni reperi stvar koja je u ruci značajnog pojedinca. Makijavelista. Stvaralac.  On utiče na univerzum priče, na tok pravde i ljudske sudbine. Onaj koji je u svojstvu prvog lica, ugaoni kamen priče, projektuje svoj značaj na stvarnost izvan priče. U njemu vidim političko značenje i profetski pogled pisca na novog pojedinca budućnosti. Revolucionar, vođa.   Sergej je ono psihološki-vrednosno novo koje postaje politički značajno . (stavka 1) To je čovek koji nas tek čeka i kojime ćemo se mnogo još baviti u XX a mislim i XXI veku. On nije nužno loš. On je srećna ili nesrećna nužnost svake zajednice. On je proizvod nas samih i naših društvenih potreba. Neodoljiv (šarm, magnetizam).

Olga Nikolajevna devojka sa ambicijom uspona na društvenoj lestvici, psihološki zahtevna za analizu. Onima koji vole Jungovu psihologiju bih preporučio da se bave njenom personom i odnosom sa drugim delovima ličnosti. Neuhvatljiva. Amoralna, u gornjem značenju, neodoljiva, šarm (magnetizam). Ona će biti savremena uspešna žena. Misli da teži ka ljubavi, ali zapravo teži plemstvu. Pošto nema ideju nekakvog duhovnog plemstva, ono što ona želi je moć. Erotika i moć su u vezi, zar ne? Barem u društvenom kontekstu. Savršeno se slaže sa Sergejem. Ona krči put ka svojoj budućnosti. To je njena karakteristika. 

Dakle, Sergej i Olga su akteri koji su uočeni kao novi vrednosno-psihološki tip jake individue. Oni će uticati na mnoge. To nisu ljudi sa kojima se slažemo ili ne slažemo. Na njih se pada. Tom šarmu teško je odoleti.  Čehov je, verovatno,  razmišljao i o snažnim silama sudbine kada ih je stvarao. Jer je i njihov uticaj na sve čega se dotaknu sudbinski.

 Ivan Jegorič Urbenjin – . Upotrebljen pa šutnut. Na zaposlenju kod moćnih gospodara. To bi bili svi koji danas pripadaju nekakvoj srednjoj klasi. Najamnik koji se uvažava. Igrač prosečnog kalibra, igračka sudbine. Sušta suprotnost Zinovjevu koji je kontrolor sudbine svoje i drugih. Naivan, nesnađen, častan.

Grof Aleksej Karnajev – moralni imbecil. Izrazito negativan lik. Neki bi rekli dekadentno ponašanje. Ovde nije reč o tome. On oličava jedan društveno-parazitski sloj opadajućeg plemstva u Rusiji, njihov bedno-isprazan život naslade. Njega je sudbina gurnula da odigra svoju ulogu u kojoj će upropastiti sebe ali pre toga druge. Igračka sudbine.

Važni epizodni likovi:

Grof Pšehocki – donekle stereotipiziran prikaz poljskog plemića. Znamo za ne baš lake odnose između Rusa i Poljaka tokom istorije. Ipak, izvanredno postavljen u društvenu mrežu priče. Potreban nam je „suštinski drugi“, potrebna nam je druga nacionalnost i vera da bi nijansirali društvo. Osoba koja je u igri da preuzme moć.  Kontrolor svoje sudbine.

Pavle Ivanovič – čovek koji živi od svog rada, produhovljen, malo staromodan, pošten, gaji svoje ideale, nosi se sa životom, ima duha.

Nadežda Nikolajevna-ideali, zanos, dobrota, toplina. Ona sa Pavlom Ivanovičem čini ono dobro što vidimo u Rusima ili ljudima generalno, njihove vrline su autentične. Te vrline ih i održavaju uprkos svemu. Izvan su glavnog toka i donekle ih to spasava iako ne mogu biti u potpunosti pošteđeni od sudbine.

Čehov je psiholog-anatom. Njegove karakterizacije su veoma ubedljive. Ovi likovi stupaju u jedan veoma složen emotivni i društveni međuodnos. Ima tu mnogo čežnje, bola i suza. Ono što je meni ovde veoma zanimljivo jest da se prikazuje društvo u kretanju, promeni (tranziciji). Kada osetite promene u kojima ti likovi žive, lako ćete se sa njima saživeti jer i mi živimo stalno u nekim promenama. Čehov, dakle, govori o ovome: Jedan sloj ljudi sa svojim navikama i duševnim ustrojstvom će morati da nestane jer nastupa novo vreme. Plemstvo je u opadanju. Na pomolu su novi društveno-politički odnosi. Traži se novi tip ličnosti. Sa potonjim istorijskim iskustvom reći ćemo ovako: Karnajeva će u novoj društvenoj konstelaciji zameniti Pšehocki. Akteri novog vremena biće Olga i Sergej. Svesno ovo razmatram kao krimi istorijsku parabolu a ne običnu krimi priču. Biće tu smrti i borbe među akterima. Ali šta nas i pisca humanistu zanima? Pa tzv. običan pojedinac, naravno! Zamislite sebe u takvoj jednoj situaciji. Neko vas baci na tu pozornicu, što teško zamisliti nije, jer svi već jesmo  na nekoj sceni, rekosmo ne mnogo različitoj. Kako biste odigrali? E to je pitanje na koje odgovor uopšte nije jednostavan. To je misaoni eksperiment, svrha ovog remek-dela: da vas baci u tu vrstu razmišljanja. Podeliću sa vama svoju introspekciju, svoja strahovanja. Bojim se da bih prošao kao Urbenjev. Kažem, bojim se! Likovi poput Olge i Sergeja me privlače. Nisam imun na njihov šarm. Ali obratite pažnju: ako nisam ustrojen kao oni, ako ne znam da igram na njihovom nivou, neizbežno sam gubitnik ili, u boljem slučaju, igrač slabijeg kalibra. Jer ovde se uvode iracionalne komponente vladanja drugima: šarm, magnetizam, manipulacija. Ja se Sergeju pomalo divim, i to će pre biti slabost nego prednost. Sa našim intimnim i političkim sklonostima, potpuno smo uronjeni u tu problematiku dan danas. Čitanje tako postaje vrlo ličan doživljaj. Zato što se borimo za svoje mesto pod suncem, u konkretnim društvima u kojima živimo. Ne radi se o tome čemu intrinsički naginjemo, nego kakvim uticajima smo skloni i kako smo projektovali svoje ideale na društvenoj sceni. Podložni smo određenim činiocima, vektorima. Ovo je drama koja se bavi našim životima a ne apstraktnim razmatranjima. U tom dramsko-dinamičnom smislu ja upotrebljavam termin sudbina. Ukoliko pronađete da ste jak igrač poput Olge, jedino što treba da pazite jest da ne prođete kao ona, to jest da se pravilno postavite u odnosu na druge jake igrače. Protivteža, u  vrednosnom smislu, mada slaba, jer nije jak vektor zbivanja predstavlja istrajnost vrline u ljudima poput Pavla Ivaniča i Nadežde Nikolajevne. Oni crpu iz sebe samih, imaju duševnu  snagu i integritet, bez težnje za moći. Rizikuju da budu ponekad smešni i nisu imuni na sudbinu. Sedam pravednika na kojima počiva svet treba tražiti među takvim ljudima.  Na kraju bih, kad već spomenuh krimi žanr rekao da ova priča veoma podseća, u smislu originalnog ugla gledanja i raspleta, na jedan roman Agate Kristi. Ne mogu vam reći koji je to roman jer bih spojlovao čitanje.

Zaključak: Konstelacija likova u ovom Čehovljevom romanu teži da opiše jedno društvo u promeni. Čehovljeva genijalnost, ili jedan od atributa ovog remek-dela je baš u tome što je on uspeo da svojim psihološko-umetničkim okom uhvati te  promene pa je tako izlučio nove tipove ličnosti koji će biti agensi nadolazećeg vremena. On, možda, nije znao tačno kakvo će to vreme biti ali ga je predosetio po sposobnosti psihološkog pronicanja i dobrog uvida u  društvo čiji je deo bio. Volim da kompariram, pa ako bi me pitali koji bi roman trebalo čitati u paru sa ovim, onda bi to bili „Zli dusi“ Fjodora Mihailoviča.