AMIN MALUF- LEON AFRIKANAC (prevod: Vesna Cakeljić)

"Mesire Đovani-Leone, geograf, pesnik, diplomata na papskom dvoru"

Ovo je priča o El Hasanu ben Muhamedu el Vazanu el Zajatiju, poznatom još i pod imenom El Fasi, a prelaskom u hrišćanstvo stiče još i ime Leon Afrikanac (oko 1483-1550)

Andaluzija (Beled el Andalus) je od početka osmog veka bila područje kojim vladaju i kulturno dominiraju Muslimani. Pa tako narednih sedam vekova. Čini mi se da  se istorijska turbulencija ovog graničnog područja Evrope, Afrike pa dalje morskim putevima do Azije bolje razume kada se naglasi monoteističko matično krilo raznih dominatora tj njihovih kultura. Zamislimo islam koji Evropi preko svojih učenjaka prenosi ono najvrednije iz grčke, tj. klasične tradicije, koje strogo zabranjuje bilo kakvu predstavu vrhovnog bića koje je u hrišćanstvu Trojstvo. Pa onda judaizam koji nadživljava civilizacije, bori se sa Jehovi stranim bogovima da bi potvrdilo sličan princip i konačno  hrišćanstvo koje to jedno božanstvo otkriva u njegovim hipoostazama. Onda vidimo da njihova sličnost nije samo mit o praocu Abrahamu već jedna istinska bliskost koja otkriva unutrašnju, porodičnu tenziju. E, na tu idejnu familijarnu napetost se onda nadovezuje ona istorijska i politička.

Hrišćanski (katolički) dominator nastupa odlučno, tj.brutalno. Ferdinand II Aragonski zauzima 1492. godine Granadu a zatim sa Izabelom Kraljicom Kastilje, pa još potpomognuti Inkvizicijom, sprovodi u delo isterivanja Jevreja. U roku od 4 meseca "dopušteno" im je da napuste Španiju, bez zlata i srebra. To je velika kolektivna trauma jevrejskog naroda. Mada ne znam koliko smo skloni zaboraviti da ih je u stopu pratio muslimanski egzodus. Oni su se imali iseliti u roku od tri godine po principu "učinite im život nesnošljivim". Za to se bila pobrinula Inkvizicija. Mesta za proroka Muhameda tamo više nije bilo! Tu počinje još jedna stara priča: tuga za izgubljenom domovinom, tuga za Alhambrom, Crvenom tvrđavom. Tu zapičinje svoj životni i diplomatski put Leon (Lav) Afrikanac. On svojim  ličnim, porodičnim i diplomatskim avanturama hoda po tim čudnim granicama ubeđenja, bliskosti i razlika nalazeći  se tako među svima njima zavađenim; upućen u visoke političke igre pokušava razrešiti zavrzlame u igri sukobljenih interesa. On im i lično i po svojoj misiji pripada svima. A njegova porodična drama koju neću detaljisati, otkrijte je sami, utapa se u onu veliku političku. To je pojedinac u vrtlogu istorije. S tim što ovaj nije tek podložnik zbivanja. On je njihov akter. I kao takav naš savremenik; ne heroj već onaj koji i živi i deluje kao smrtnik, doduše natprosečni: on je vešt diplomata.

Njegova priča počinje padom Granade i velikim egzodusom. Sa porodicom prelazi u Maroko u Fes, mesto na koje se ovaj svet nikada do kraja neće sviknuti. Uvek će gledati natrag ka Granadi, Sevilji, Kordobi. Kada, kada ćemo se vratiti? Zato ne posmatram njegova putovanja samo kao ličnu avanturu već kao jedan izraz pokušaja svog tog naroda da prokrči sebi put, stvori svoje mesto u turbulentnom stvaranju nove Evrope koje se naziralo. Da nađe svoje punopravno i legitimno mesto u okviru te monoteističke porodice naroda. Njegova putovanja povezuju važne kulturne centre od Granade i Fesa, od Tombuktua preko Kaira, od Aleksandrije do Rima. Ovo nije strogo žanrovski istorijski roman ali daje jedan presek civilizacije tog vremena jer u tom krugu su se dešavale krupne društvene i političke promene, ratovala carstva, pomerali se narodi. Ovo je imaginarana biografija značajne ličnosti, zasnovana na dubokom poznavanju materije o kojoj se piše.

Vidim tri vrlo povezana ali jasno razbirljiva sinergetska nivoa: lična avantura, intimna priča jednog čoveka, njegove ljubavi, prijatelji, i porodica; zatim to je freska koju posmatramo kretanjem kroz prostor i vreme, jedan maestralni malufovski vremeplov; i treći nivo povezan sa tim je esejistički, jer ko čita ovu knjigu prisetiće se, možda, i Malufove studije “Krstaški ratovi u očima Arapa” te njegove eruditne upućenosti u događaje i pojave o kojima piše. To je važno naglasiti, prepoznati, pogotovo što ovaj nivo nije previse naglašen. On podupire prva dva: ličnu avanturu i živu fresku na fonu te avanture. To otprilike ide ovako. Sticajem zamršenih okolnosti Leon biva  proteran iz Fesa u koji je već izbegao, putuje Afrikom. Na tom putu on piše  “Opis Afrike”, delo koje je bilo i ostalo značajan uvid u tamošnje grčke i rimske tragove. On  pronalazi i ispisuje to klasično nasleđe u Africi. Ovaj spis je do danas ostao veoma važan izvor naših znanja o toj civilizaciji. Dolazi do Tombuktua, važnog raskršća puteva. To je jedno važno i vrlo slabo istraženo mesto sa brojnim pisanim tragovima, raznoraznim spisima još iz tog klasičnog vremena. O tamošnjim artefaktima se sve do skora mnogo pisalo ali se čini da je mnogo toga propalo upravo u naše vreme jer, koliko sam obavešten, teroristička grupa Boko haram je tamo skoro izvršila neviđena uništavanja. Kako god, taj Leonov “Opis Afrike” u Malufovoj transpoziciji čitaćete uz snažan osećaj očuđenja, kao jedan afrički lavirint zadivljenosti, zbunjenosti i mnogih saznanja. A svojim uvidima podseća na bistrinu zapažanja jednog Herodota. I on svedoči o načinu razmišljanja i opažanja sveta tadašnjih učenih ljudi koji nije mnogo udaljen od našeg, samo što oni nisu rasopolagali kvantumom znanja koji mi trenutno imamo. Odatle Leon ide ka Egiptu i tamo svedoči burnim događajima vezanim za mamelučka osvajanja i stradanje stanovništva.  Ovde ponovo započinje krug poniženja poznat još iz Granade. Surovi Selim I brutalno pokorava tamošnje stanovništvo; dobićemo jednu sliku otpora i i nešto što se najviše približava arhetipu heroja: velikog Tumanbega poraženog tragičnog junaka koji prelazi u legendu. U nekom gusarskom prepadu Leona otimaju i isporučuju Papi Leonu X i tamo Hasan prelazi u hrišćanstvo i počinje raditi za papsku državu.

Kada smo sve ovo rekli dodajmo da je Maluf pisac koji ovde nije uronjen u mistične tokove nekakve istorijske sudbine, već on  proniče u političke zavrzlame svoga vremena i tu traži ključeve kojim odgoneta istoriju. On ima na umu stanovništvo, narod koji je prepušten na milost i nemilost osvajačima sa zapada i sa istoka. Dok ga gone Portugalci i Španci ka istoku tamo ih dočekuje krvavi Selim I. Nemaju vodstva koje bi ih štitilo, samo legendarnog Tumanbega. Slika- freska koju daje o svemu tome deluje nepristrasno. Videćete kakve je zločine vršio Selim ali i kakve su zločine činili Evropljani  jedni drugima! U vreme kada je Leon prešao u Rim počinje drama Luterove pobune i pratećih seljačkih ustanaka. U jednom trenutku razjareni protestanti će provaliti u Rim i dobićete ovakav opis (poglavlje Godina landsknehta):

“Hoće li  mi iko verovati na reč da su  razdragani landsknehti silovali opatice na crkvenim oltarima pa ih potom davili? Hoće li mi iko verovati da su samostani razarani, a monasi bičevima prisiljavani da se skinu, gaze po krstu i govore da obožavaju prokletog Satanu, da su se starim rukopisima iz biblioteka ložile ogromne vatre radosnice oko kojih su igrali pijani vojnici, da nijedno svetilište, nijedna palata, nijedna kuća nije bila pošteđena pljačke, da je pobijeno osam hiljada građana, najviše siromašnih, dok su bogate uzimali za taoce zbog plaćanja otkupnine.”

A šta se dešava negde približno u to vreme  sa Sulejmanom Veličanstvenim? On je već osvojio Beograd; Mohačka bitka će se desiti 1526. To je vreme  kada je Leon već na papskom dvoru.  Glavna priča kaže: to je vreme kada se Turci kreću ka Beču; mi jačamo Antemurales christianitatis, branimo evropsko hrišćanstvo. Tako je to zaista izgledalo spolja, ali Maluf priča i malo drugačiju priču koja zaseca u političku diplomatiju tog vremena. Leonova uloga je bila da se stvori neka vrsta saveza između Rima, u ovom slučaju Pape i Osmanske Turske jer se veći deo Evrope osećao ugroženim od strane Karla V i Svetog Rimskog Carstva. Govori se o imperijalcima koji nadiru sa svih strana. Sv. Stolica oseća potrebu da sačuva ravnotežu snaga a time i svoj značaj u evropskoj konstelaciji moći. Ona je u takozvanoj Svetoj ligi ( kralj Fransoa, papa, Vojovda od Milana i Venecija) Karlovim imperijalnim težnjama treba se suprotstavi,tj. svim sredstvima i uspostaviti dobre odnose sa Turskom.

Ovo je sve bila dinamična freska. Ništa nisam rekao o ličnoj i porodičnoj drami glavnog junaka. To će biti sjajna priča za onoga ko se odluči na čitanje ovoga romana. Zbog ograničenosti ove forme samo kratko o likovima: generalno oni funkcionišu kao mostovi ka epohama i prostorima. Leonov prijatelj Harun postaće tip novog osavremenjenog turskog osmanskog pogleda na svet, priča o njemu ide od intimnog prijatelja do diplomatskog saveznika. Hans kojeg će Leon upoznati u Rimu postaće mogući izlaz ka pomirenju između katolika i protestanata. Tu je, zatim, lik Leonovog oca kao i odličan prikaz razvojnog odnosa otac-sin. Leonova majka i ostali ženski likovi svi od reda prate faze Afrikančevih putovanja i avantura. Preko ženskih likova se, zapravo, ostvaruje njegova dublja, organska veza sa narodima  i kulturama. Upoznajete živopisnu Jevrejku Saru ili šarenu Saru, a zatim Salmu, Fatimu, Majram, Vardu, Hibu, Nur, Madalenu...

Sve u svemu ovo je, rekoh, imaginarna biografija jedne istorijske ličnosti, građena velikim delom kao avanturistički roman čija je pozadina prava freska zasnovana na poznavanju izvora te epohe, suzdržanog esejističkog prizvuka. Namera je bila da se čitalac razonodi i dosta nauči kroz priču a ne istorijsku raspravu. Vrlo uspešno.

A ko je Leon? Pa ovde nećete naći na ličnu dramu konverzije. Leon je išao u susret verama i narodima. Ulazio je s njima u duboke lične odnose. Leon je tu negde, kod svakog od njih pomalo naš. On je čovek koji ublažava, rastvara te etničke, političke i religijske granice i identitete.

“Šarajući pogledom unaokolo, džavni sekretar [ovde epizodni lik, janjičar] opazi koptsku ikonu i krst na zidu. Nasmeši se češkajući se zbunjeno po glavi. Imao je valjane razloge za znatiželju: Magrebljanin, odeven po egipatski, oženjen Čerkeskinjom, udovicom otomanskog emira, a dom uredio kao neki hrišćanin! Taman sam hteo da ispričam kako mi je ta kuća dopala ali on me preduhitri:

‘Pogled na ove predmete me ne vređa. Ja sam istina musliman milošću Božjom, ali rođen sam kao hrišćanin, i kršten sam kao i sultan, kao i svi mameluci’”.

Sam Leon konvertira iz islama u hrišćanstvo ali ostaje vezan poreklom i intimnim osećanjem za islam, religiju svojih  roditelja:

“Od dolaska u Rim često sam patio od nesanice, a posle nekog vremena sam i odgonetnuo šta sate čini tako bremenitim: ni lišenost slobode, ni odsustvo žene nije mi tako teško padalo kao odsustvo mujezina. Nikada dotad nisam živeo tako, iz nedelje u nedelju, u gradu kojim ne odjekuje poziv na molitvu, poziv što određuje vreme, ispunjava prostor, smiruje ljude i zidove.”

“Tmina,  hladnoća, nesanica, očajanje, tišina...kako ne bih potonuo  u ludilo, povratih staru naviku da se molim, pet puta dnevno, Bogu svoga detinjstva.”

“I opet me, sine moj, nosi ovo more, svedok svih mojih lutanja, a koje sada tebe sprovodi ka tvom prvom izgnanstvu. U Rimu si bio ‘sin Afrikanca’; u Africi ćeš biti ‘sin Rumija’ [muslimanska oznaka za hriščane kod španskih i magrepskih muslimana]. Gde god budeš, neki će hteti da čačkaju po tvojoj koži i tvojim molitvama. Čuvaj se laskanja njihovim nagonima, sine, čuvaj se poginjanja pred mnoštvom! Musliman, Jevrejin ili hrišćanin, moraće te uzeti takvog kakav jesi, ili će te izgubiti. Kada ti se duh ljudski učini preuskim, reci sebi da je božja zemlja široka, i široke su ruke Njegove i srce Njegovo. Nikada ne oklevaj da odeš daleko, preko svih mora, preko svih granica, svih domovina, svih verovanja.”

Svim navedenim citatima izričem još jednu  važnu stvar. Ono što Maluf ima jest besprekorna rečenica, pedantan, muzikalan stil. U njegovoj prozi se zaista uživa.