SLIKAR PROLAZNOG SVETA - KAZUO IŠIGURO

Već sam naslov romana nameće problem onoga što se zove društvena promena, kao i umetnika u društvu, estetsko-političkih pitanja i postavlja tako visoko svoju poetičku lestvicu. Radi se o bolnoj modernizaciji Japana i poraženom imperijalizmu, o prekretnicama. Mi na Balkanu imamo to prokletstvo i možda književnu sreću da živimo nekoliko istorijskih života a za naše potomke se valjda nadamo da će živeti samo jedan. Ovaj roman možemo čitati kao tvrdo odbijanjanje stava da je moguća estetika bez politike. Izlaskom iz već ko zna kog izmišljenog raja smo stvarali vrtove civilizacije i mnogo prljali ruke. Odrecitujte sebi neki haiku a zatim odmah pomislite na japansku intervenciju u Mandžuriji.

To je pozicija glavnog junaka našeg romana. On je bio značajan umetnik a takođe bio  u vezi sa japanskim imperijalnim programom. Majstorstvo romana je za formalističko tumačenje književne veštine. Prvo lice, kreće se kroz svoje SADA asocirajući dotadašnji život a opet to sada je neuralgično mesto na kome se prošlost prelama kako se već prelamaju naše lične i društvene istorije. Ništa patetično veliko, on je otac koji voli svoje ćerke ali su njihovi odnosi napeti; porodična tenzija. Kada nas tzv. objektivni pripovedač pozove u svoju zemlju, naivno sebi predstavljamo da smo dobili nekakav pasoš da upoznamo zemlju i ljude. Ovakvim Išigurovim postupkom, naprotiv, kao da smo pozvani u dom jedne osobe te prinuđeni da se saživimo sa njegovom pričom i osećanjem sveta; ili smo ušli u neki sasvim povlašćeni teatar jednog života i osobenog umetničkog duha; tu smo da slušamo njegove misli ali nema nikoga drugog u publici, tapšaćemo sami, sudićemo sami. Umesto velike istorijske pozornice objektivnog, sveznajućeg pripovedača, ovaj  subjektivni sled događaja, osobno putovanje kome prisustvujete za rezultat ima posebnu vrstu saživljavanja, vi ste već u koži drugog čoveka. Nema unapred pripremljenih odgovora.

Ovaj roman je fiktivna biografija jednog značajnog a opet izmišljenog umetnika. Biografija koja je sve vreme i boravak u sadašnjosti. Ne priliči japanskom duhu da  zaboravljaju na SADA, na konkretni trenutak. A konkretne su posledice naših izbora, one su nas formirale, učinile od fragmenata našeg pojavljivanja na određenim mestima u prošlosti tkivo koje je objedinilo ta tri vremena. Taj pokušaj sinteze koji je drugo ime za put do formirane, zrele, u ovom slučaju i umetničke ličnosti je jedino moguće opravdanje našeg umetnika naratora. Ono što se u ovom romanu dokazuje je njegov umetnički integritet. Postoje ključne tačke koje su ga učinile značajnim umetnikom, a to su pokušaj da se u jednom trenutku izađe iz mase, nekonformizam, verovanje da se može više od uslovljenog okvira, kao i preduzimanje strašnog RIZIKA da se krene svojim vlastitim putem. Na drugoj strani su konformizam, osrednjost, pretvornost. Išigurov junak je preduzeo taj rizik. Zbog toga mu može biti oprošten prezir kojim zasipa svoje manje darovite kolege. Ali naš junak ima i veliku mračnu tajnu. Ona je u srcu ove pripovesti, mada dugo izmiče jer i pripovedanje nije dato u veštačkom linearnom obrascu. Strogi čitalac će, kakogod, glavnom junaku priznati umetnički i ljudski integritet, ono što se teško postiže a često nas je još teže ubediti da uopšte postoji.

Ali nas glavni junak neće prevesti na drugu ideološku stranu. I to je vrlina ovog romana. Vaše političko-estetske postavke ostaće iste kakve su bile na početku čitanja. Izoštrićete samo veštinu suđenja (sečenja). Poetički kontrapunkt na kome se gradi umetničko-politički univerzum romana je svet prolazne lepote, trenutak kome su Japanci toliko skloni, s jedne, i večnost, kao cilj, sa druge strane. Prolazna je trešnja u cvatu, ali i kvartovi za uživanje osvetljeni blagom, titravom, promenljivom svetlošću. Večnost  je pak japanska imperijalna ideja, obogotvorena nacija i njena "istorijska" misija. Taj japanski imperijalizam je, kao što znamo, poražen. Ipak, završni pogled na Japan ostaviće vas možda u nedoumici koja ideja lepote zapravo živi. Naš slikar, gledajući nebodere novog Japana, možda nema toliko razloga da bude nezadovoljan. Ta arhitektura koja dere nebo, taj svet oštrih ivica, svetlost bez prigušenja, imaju nešto vrlo zajedničko sa njegovim opredeljenjem za večnost iako Japan više nikada neće biti imperijalna sila. S druge strane, ako ste bliži meni po senzibilitetu i težite onoj blagoj svetlosti lampiona, znaćete da takvi kvartovi starog Japana i dalje postoje. Umiru i rađaju se iznova.