ADAM ZAGAJEVSKI – TRENUTAK

 

U romanskoj crkvi okruglo kamenje,

koje je glačalo toliko molitvi

I toliko pokoljenja pokorno je ćutalo,

a senke u apsidi spavale su

u zimskim bundama kao slepi miševi.

Izašli smo napolje. Sijalo je bledo sunce,

Tiho je zujala muzika koja je dopirala

iz nekog auta, dve sojke

pažljivo su nas gledale, nas ljude,

u vazduhu visili su končići čežnje.

Kako je drzak sadašnji trenutak,

dopušta sebi lakomisleno postojanje

kraj starog hrama

koji je već tako umoran

I u očekivanju sledećih miliona godina,

budućih ratova, geoloških epoha,

primirja, kongresa, promene klime -

taj trenutak - šta je? - uostalom, samo je

komarac, mušica, zrnce prašine, delić daha,

a ipak svuda se razbaškario,

dospeo do unutrašnjih bojažljivih trava,

živi u stabljikama, u genima

i u zenicama naših očiju.

Taj trenutak, smrtan kao ti i ja,

Pun nerazumevanja, lude,

Bezgranične radosti, kao da zna

Nešto što mi ne znamo.

(prev. Biserka Rajčić)