Flaneri O'Konor - Nasilni grabe carstvo nebesko

prevod: Aleksandar Đusić

Psihološki, porodični, društveni, a bio bi možda i coming of age roman da nije gostski ili kako se još u kratkoj srpskoj recenziji kaže "zasnovan na mračnim katoličkim temama". Ovo poslednje je sporno osim da ja autorka bila odana katolkinja što ću još razjasniti. A neka mesta na svetu i u ljudskoj duši opsedaju iste, stare priče, kao kob mesta koja onda priziva posebnu vrstu usredsređivanja na toj persistirajućoj patnji generacija. Onda još možemo reći da to mesto progone duhovi prošlosti, a da ljudi nikako ne uspevaju da se otarase svojih demona, te da ih oni progone; drugim rečima patnja generacija postala je iskustvo jezika koje je stvorilo ovakav gotički pristup američkom jugu. 

Zanimljivo je da jedna katolkinja opisuje porodične i društvene fenomene religioznog ludila američkog juga. Ovo je važno reći pošto ovo nikako nije antireligiozni roman, nego ozbiljna i ubedljiva psihološka studija jednog veoma mogućeg porodičnog miljea. U centru priče je Fransis Marion Tarvoter koji sticajem nesrećnih okolnosti gubi u saobraćajnoj nesreći roditelje a onda biva preuzet ili otet na vaspitanje svome dedi-ujaku, religioznom fanatiku. Ali ovo bi bilo upršćeno samo tako reći jer ovo je svojevrsna kritika američkog protestantizma i njegovih raznolikih pokušaja da preuzme Božju reč u svoje ruke. Jug tako tako biva rasadnikom, grotlom verskih tvorevina velikog naboja pa je tako stvarao svoje patrijarhe i herezijarhe i sve one koji su se smatrali izabraniama. Na neki način ovo je kompleks izabranosti koji se pretvorio u porodičnog duha ili duhove celog jednog naroda. Jer njima je svima religija u krvi. Ali neki će doći na opasnu granicu između ludila, koje neizbežno dolazi kao pretnja ovakve jedne kulturne proliferacije, i praznine. Jer ateizam nije opocija, ni za jednog od njih, u stvari. I ovo je polemička oštrica knjige. 

Iako je glavni fokus na Frensisu Tervoteru priča se u koncentričnim krugovima bavi svim članovima porodice povezanih sa jednim ovakvim južnjačkim patrijarhom u dubokim posledicama koje je njegova senka ostavila na njih. Može se reći da su ovde svi troubled souls, mučene, prognane, proklete, posednute duše. I ovde se otvara prostor za gotičku elaboraciju muke i strave kroz koju svi oni prolaze. I ovde dolazi do punog izražaja uspešnost i ubedljivost upotrebljene forme. Jer su svi ti njihovi međuodnosi zaista minuciozno elaborisani. Roman ima sve najbolje osobine američke porodične drame. Nijedan psihološki vektor koji bi bio u pozadini unutrašnjeg i spoljašnjeg diskursa patnje nije propušten da bude ispitan. Zato roman obiluje dijalozima ali se ne zadržava samo na njima. Glavni likovi sebe izražavaju i sebe samoobjašnjavaju, što je veoma važno da bi se čitaocu omogućila tačka objektivizacije posmatranja. Ali prava začaranost kreće u opisu i u religijskom nadnarativu koji proizilazi iz samog opisa (usamljeni patrijarh odgaja dečaka u bespuću gde  svaki kamen zapravo glumi žrtvenik) ilij u tekstu Sv. pisma koji svojom figuracijom tek daje značaj pukim radnjama sadašnjosti. 

Roman takođe obrađuje teme koje su na razmeđu religijske i političke artikulacije (što u Americi često nije jasno razgraničeno) ali i opštije filozofsko-religijske teme kao što je dilema između predodređenosti i samoaktualizacije, čuveni "pursuit for happines" iz američke Konstitucije. Autorka je bila svesna da će svi tragači za mesto pod američkim suncem morati sa se pozabave ovom dominantnom protestantskom temom kojom se bavila i Evropa na sve svoje paradoksalne i manje paradoksalne načine. 

Gotičko je u ovom romanu dosta toga. Želite duhove, dobićete ih! Ili jedna scena u kojoj dominira dete koje propoveda. Jer ako od dece napravite lutku koja govori to zbilja deluje sablasno. Deca su ona koja su na putu te predodređenosti ili samoizgradnje. A glavni fokus romana opet je na jednom dečaku. A njegova muka je sasvim ljudska i opipljiva, mogućnost identifikacije laka, a ivica ponora kojim hodi nešto što je više stvar stvarnosti nego mašte. 

Roman je grozničav od početka do kraja. I glavni element opisa kada se priča o svetosti je vatra. Vatra je povezana sa sukobom. Roman se originalno zove "The violent bear it away". Pošto je to završni deo jednog biblijskog stiha, prevodilac se odlučio za ponuđeni srpski ekvivalent. Stih je iz Mateja 11:12, a u engleskom prevodu glasi:

"From the days of John the Baptist until now, The Kingdom of Heaven suffereth violence and violent bear it away."

A ima i ovakvih delova:

"Jeste li gluvi za Reč Gospodnju? Božja reč je goruća Reč koja će vas plamenom pročistiti, ona pročišćava ljude i decu, kako ljude tako i decu...Spasite se u Božjem ognju ili izgorite u sopstvenom!" (98)

U tekstu ne često, ali na važnim mestima provejava specifični, bizzare, humor. U hororo žanru, ja ga barem, ne pronalazim tako često. Ne samo zbog toga, naravno, prisustvo-odsustvo humora u tekstu mora biti važan konstituent svih pokušaja tumačenja. A treba reći da ova metaforika vatre ima važnu dramaturšku funkcionalizaciju u romanu što je bravurozno izvedeno. Bez ikakve sumnje ta vatra je luceferijanskog karaktera, ona je uzvišena, ali su sve posledice njenih učinaka  u dramaturškom smislu kao i u smislu opsega značenja ovoga roman,  konzekventno izvedene na katolički način. U tom smislu ovaj roman, u najboljem smislu, zaista obrađuje katoličku tematiku. 

Gustav Majrink - Golem

                                                            

 

prevod: Luka Račić

Didaktički teozofski roman o napredovanju iz tame u svetlo na putu obogotvorenja tj. sjedinjenja sa božanskim dvojnikom Hermafroditom. Prebogat alegorijom i okultnim simbolima razasutih na sve strane kroz roman tako da njihovo povezivanje nije lako. Može se reći i da je ovo jedna velika mitska alegorija. Ali nema ubdljivu književnu snagu, tj. ono što se dešava u (fantastičnom) narativnom prostor-vremenu ne priliči nečemu što bi se ikako moglo desiti ili se dešava. Narativni elementi koji bi trebalo da se lako uklapaju stoga često imaju karakter prenategnutosti. Ono što likovima oduzima snagu jest to da ne postoje po sebi, tj. daju se isključivo kroz lelujavi opis glavnog junaka između jave i sna. Uprkos tome, pisac svome romanu pokušava nametnuti jedan vrlo komplikovani uzročno-posledični niz događaja, ali ono što priliči mitskoj poemi i slobodi asocijacija, nije lako prikazati kroz roman tako da je uočljiv slabiji rezultat na planu forme. 

Gornje slabosti se nadoknađuju odličnom atmosferom tajnovite, mistične, lavirintske jevrejske praške četvrti te opisima graničnih stanja svesti i prekognicije. Arhitektura te četvrti je neuhvatljiva, lični prostori izukrštani i nedovoljno jasno definisani i profilisani. Sve se stapa jedno u drugo i jedno sa drugim. Tako se sugerišu višestruki planovi stvarnosti u svoj svojoj nestabilnosti što za rezultat ima stalni delirični odnos glavnog junaka prema onome što mu se dešava i u takvim okolnostima prekognicija a ne racionalno postaju jedino merilo percepcije. Jer je svakodnevica prikazana kao svojevrsni neprekidni niz opsena ili košmar što ovu knjigu kvalifikuje u horor književnost. Za igru ovakve vrste ekspresivnosti svi aduti su stavljeni, kako rekosmo, na glavnog aktera Atanazijusa Pernata. On je zapravo jedini glavni lik ovog romana, a svi ostali su sporedni, bilo zato što su deo piščeve ideološke slike potpune nestabilnosti svega postojećeg, bilo stoga zato što nije uspeo da ih učini ubedljivijim. Recimo mitsko-ženski lik Mirjam (ženski duhovni princip ) u jednom trenutku se obraća glavnom junaku putem neke vrste telepatsko-spriritističke seanse. Ženski likovi generalno nemaju svoj unutrašnji strukturni realitet u romanu. Oni su zapravo pripovedne funkcije; kao što su principi telesno-zemaljskog (Angelina) s jedne i žensko-duhovnog (spoemenuta Mirijam). Ipak ovo nije omelo pisca da načini nekoliko bravuroznih sporednih likova čija je jačina upravo u pripovednoj ekonomičnosti, retkosti i efektnosti njihovog nastupa. Tu mislim pre svega na kabalistu Hilela, lutkara Cvaha ali ili crvenokosu Rosinu koja sa spomenutom Angelinom i Mirijam čini trijadu ženskih likova koja je važna za idejnu okosnicu romana. Rosina je prostitutka i kao takva je potpuno uronjena u marginu. Društveno gledano, margina se kod Majrinka poklapa sa najnižim i najmračnijim turobnim svetom opsena; jer gde je Rosina tu su probistveti najgore vrste, ubice, kriminalci, ali i razni nesrećni stvorovi koji nemaju nigde drugog mesta osim na toj margini. Ovo je važno primetiti jer nam omogućava vrednosno pozicioniranje književnog dela na razmeđu između političkih i ideoloških aspekata njegovih značenja. Rosina je, dakle, princip zemaljske požude. Generalno, sablast seksa ne napušta priču od početka do kraja što za roman ovako naglašene okultne motivacije nije neobično. Uz razne druge hororične elemente kao što su nejasne aveti na svakom koraku, tarot ukazanja, zaposednute prostorije, mitskog Golema i Cvahovih luktaka, to sve čini roman uspelim predstavnikom žanra. Zapravo, najuspešniji hororični aspekt ovog romana je fantastična rezultanta koja proističe iz neprekidne derealizacije. Tako u više navrata imate osećaj da ni "stvarni" likovi nisu ništa drugo nego lutke u rukama mračnih sila. 

Treba pohvaliti ovo Orfelinovo izdanje. Čitao sam jedno ranije izdanje na srpskom ovo je na daleko višem nivou urađeno. Najpre imamo novi prevod u kome su se prevodilac i urednik potrudili da nam objasne neka kriptična mesta u tekstu i objasne manje poznate pojmove. Takođe su opremili knjigu izvornim ilustracijama Huga Štajnera koje su od izuzetne važnosti za razumevanje romana, štaviše njegov su neodvojiv deo pošto ga je sam Majrink angažovao za originalno izdanje i naglašavaju ezoterično-idejnu dimenziju romana. Recimo sve njegove ilustracije su prilično mračne i prikazuju stalnu igru između između senki a samo je njegova poslednja ilustracija okupana svetlošću jer se poklapa sa ideološkim podtedstom ovog romana i njegovom kriptičnom idejnom namerom. Mnogo je lakše probiti se i razumeti ovaj roman uz nekakav kritični osvrt pa pohvala i na adresu urednika ove edicije. 

Anora - Sean Baker

 

Na početku mi nije delovalo naročito podsticajno da pogledam ovaj film. Dobro, tagovano kao ljubavni pa komedija pa drama, pa naravno i romansa u opisu. Zlatna palma. Lepo. Međutim posle dvostruke verifikacije i pet oskara Američike filmske akademije, zainteresovao sam se.

Rekao sam sebi, hajmo na jedan triler o Pepeljuzi. Kao što znate ta bajka je bazična za sve sapunske opere. OK, ovo će biti malo kritičnija varijacija iste, pomislih. Čak i sam početak mi je potvrdio ovu anticipaciju, a zatim počeo da drastično izneverava moja očekivanja. U najpozitivnijem smislu uključujući kraj koji je zaista smislen za razliku od onog priželjkivanog koji imamo u telenovelama, a opet sve to nije bez svoje romantike. Ovo je najviše što mogu reći zadovoljavajući očekivanje da ne dajem spojlere. Idemo dalje na taj način koliko je moguće.

Ona je seksualna radnica (zabavljačica) a on je malo stariji bogati tinejdžer koji se s njom  zabavlja. Ili ćete možda reći ’njome’ što nije sasvim isto. I tako u jednom trenutku ona njemu kaže već sasvim očarana, a to je element romanse koji je izvodi iz sasvim poslovne sfere:

  -Ti si tako zabavan, dok joj on odgovara:

  -Ti si tako zabavna

(eventualna parafraza ne menja smisao)

E sad, kada dođete do kraja filma, tj njegovog zaključka, odgovorite sebi na pitanje ko je ovde u stvari zabavan? Evo ja kažem: isključivo ona! Jer ništa što se tiče novca nije zabavno već vrlo poslovno i ozbiljno. Uključujući izvođačke umetnosti pa i one manje cenjene u seksi klubovima. Ovde već vidite da smo se upustili u detaljnju analizu društvenih fenomena.

Naglašavam da ne dajem ovde samo svoje utiske  nego čitanje (vlastiti sud). Moramo dakle ekstrahovati priču. Obraćamo pažnju na tekst koji izriču akteri i razlučujemo ključne reči koje imaju veze sa idejom. Ovo mi tek omogućava eseijizaciju na planu repcipijenta, gledaoca dakle, a ne filmmakera. Ta ideja se onda povezuje sa načinom na koji je izvedena, odnosno sa vrstom primenjene persuazivnosti, tj. dramaturškim postupkom, glumom i režijom (možete upotrebiti i obrnut redosled) koje sad već mogu razumeti kada sam došao do mosta između reči i slike, tj. narativa i filmske kompozicije. To je dakle podrazumevano kritičko gledanje, a način na koji režija nešto dokazuje (vrsta umetničkog dokaza) može nam naravno prijati ili ne prijati (subjektivni deo suda) a meni je, dakako, prijao.

Ovo je, dakle, film koji pokreće analizu društvenih fenomena zabave, moći i međuljudskih odnosa u jednoj, reklo bi se, samorazumevajućoj društvenoj konstelaciji uloga. U jednom trenutku sam čak pomislio da je ovo klasno-socijalna analiza. Jer gledalac mora na kraju da se postavi iznad pojedinačnosti priče i utvrdi njenu opštost, tj. karakter društvene stvarnosti koja se opisuje. Svojevrsna polemika (intertekstualni nivo) sa telenovelom ovde proizvodi melodramske, tužno-slatke i urnebesno smešne efkete. Ali je zaključak malo drugačiji od onih u sapunskim operama.

Zapravo efektna poenta, jasoća zaključka, upućuje po svemu da bi ovo u idejnom smislu trebalo da bude delo sa snažnom početnom tezom. Da režija nije maestralna! U tom slučaju bismo dobili jedan prosečan ili iznadprosečan uradak, ali bi sve to bilo mnogo prozaičnije. Tako urađeni filmovi su, često, zamarajuće i pretenciozne drame tako da izađete iz sale ubijeni u pojam ozbiljnošću predmeta kojim ste se bavili. A ipak, iako je taj predmet ozbiljan da li ste sasvim ubeđeni? Zapravo ne. Možemo bojiti stvari u crno, možemo ih bojiti u ružičasto (kao u soap operama) a možemo imati i ideološki stav ab initio. Međutim stvar je (u umetnosti generalno) da se ne ide sa ideološkom nego strogo umetničkom argumentacijom. E, onda ste tek dobili snažno delo. Tako da ćete sa ovog filma izaći i pod utiskom i zamišljeni.

Ništa se u ovom filmu ne može predvideti, ili ja bar nisam mogao, a opet sve proizilazi sa takvom umetničkom logikom i efektnošću jedno iz drugog da vam na kraju rasplet deluje kao svojevrsni satori iako ste sve to negde već znali. Bilo bi mi zanimljivo da ovaj film pogledam još jednom, iz drugog ugla, da bih dodatno uživao u režiji. Jer uviđam da ništa nije bez razloga i preterano. Recimo brojnost scena seksa mi se u početku učinila preteranom, ali rasplet, tj. zaključak potvrđuje da nije bilo suviška. Nije bilo ni suviška u dramaturškim rešenjima iz sekvence u sekvencu. A tek gluma koja svojom jačinom daje dubinu društvenoj analizi tipičnih likova koji su svugde oko nas. Snažno!

I da se vratim na početak. Koliko su čisto umetnički dokazi (forma filmskog iskaza) potvrdili ubedljivost ovog filma dokazuju i oskari koje je dobio. Vredi to navesti:

Oskar za režiju (stronglu agree)

Oskar za najbolji film (strongly agree)

Oskar za najbolju montažu (strongly agree)

Oskar za najbolji filmski scenario (strongly agree)

Oskar za najbolju glumicu ( i opet: strongly agree)

Ocena 10

  

Tri kilometra do kraja sveta - Emanuel Parvu

🇷🇴

Odličan iako vrlo mučan film. Kritika porodičnih, tradicionalnih vrednosti i društvenog nasilja. Opisuje se teško zlostavljanje jednog gej tinejdžera u nekoj rumunskoj zabiti i ambijent sveprožimajuće korupcije od dna do vrha. Ono što kao lepak vezuje dve spomenute dimenzije koje se svakako mogu obrađivati (i obrađuju se ) i odvojeno jeste sloj običajnosti, to jest onih čvrsto usađenih obrazaca društvenih i familijarnih veza koje s jedne strane uspostavljaju vlastite zakone a s druge konzerviraju nasilje. Jer korupcija, setimo se, počiva upravo na tim blisko-plemenskim, krvnim, porodičnim, grupno-interesnim i sličnim vezama. Iz toga uvek proizilazi arbitrarani i tribalni moral koji se održava nepisanim pravilima grupe.
Građanski zakon kao jedna apstraktno-univerzalna forma koji važi podjednako ZA SVE direktno svojom "neprirodnošću" izaziva ove plemensko-familijarne nepisane zakone.

A ovaj film je jedno mučno, ali neophodno suočavanje sa tim zlom koje je bukvalno svugde oko nas. Pri tome, setimo se Laure Koveši i da su Rumuni počeli da se bore sa tim problemom. To svetlo na kraju tunela se nazire u ovom filmu. A gde smo mi ovde u Srbiji na tom putu? Rekao bih ni blizu početka! Gledačete u ovom filmu ne rumunsku unutrašnjost nego svoju vlastitu zemlju shvatajući koliko će tek teška, mukotrpna i dugačka biti naša borba sa korupcijom.

Film je bio u zvaničnoj selekciji kanskog festivala prošle godine. Preporučujem da se pogleda film dok je u bioskopima.

MIHAEL MARTENS – U POŽARU SVETOVA – Ivo Andrić, jedan evropski život

Konačno smo dobili jednu prilično obuhvatnu biografiju srpskog i jugoslovenskog nobelovca, napisanu studiozno i sa veoma mnogo simpatije. Redovno mi je potrebno da se udaljim od dnevnopolitičko-kulturnih prilika raspalog jugoslovenskog prostora da bih se motivisao za povratak svojim domaćim piscima; da bih se piscem bavio zbog književnosti a ne političkih upotreba istog u lokalnim sredinama. Zbog ovakvih upotreba se verovatno može naći i razlog zašto jedna nepristrasna, čisto književna i u zadati istorijsko-politički period dobro situirana Andrićeva biografija skoro da nije mogla biti doskora napisana. Jer književno-biografski žanr, naprosto, podrazumeva vladanje materijom društveno-istorijskih procesa u kojima opisivani pisac stvara bez političke zainteresovanosti biografa ili njegovog zastupanja određene kulturne politike, pogotovo ako je ova poslednja do guše uvaljana u spomenute procese. Drugim rečima, da bi se voleo Andrić pisac, trebalo bi maksimalno smanjiti diskurse o Andriću. Zato valja reći nešto o tim diskursima. 

Počektkom devedesetih godina, jedan budući srpski ratni zločinac okružen svojim brojnim ideolozima i ratnim propagandistima, u kontekstu započetog razvaljivanja jugoslovenske države, lobira na zapadu jednog ideologizovanog Andrića koji treba da radii za njihovu stvar. Tako se do u beskraj selektivno citira i pamfletski razglaba njegova pripovetka „Pismo iz 1920 godine“. Da li ideološka zaslepljenost zaista limitira elementarno razumevanje književnog teksta zanimljivo je pitanje, tek oni su u tome imali uspeha. Od Andrića su napravili Proroka nesreće koji je zacementirao Bosnu kao zemlju mržnje i takav Andrić najzad počinje da se „percipira“ i u stranoj javnosti. Vodeći novinari i intelektualci sveta počinju da izvlače krajnje sumnjive zaključke „citirajući“ Andrića, uključujući i jednog Roberta Kaplana i njegove „Balkanske duhove“. Tako je srpski nacionalizam dao veliki doprinos novom bumu tzv. balkanističkog diskursa koji je devedesetih bio osobito na ceni i u zemlji i van nje od svih zainteresiranih za rasturanje Jugoslavije. A ovo je imalo i drugu lošu posledicu jer je od Andrića odbilo i muslimanski, tj. bošnjački etnički korpus koji je trpeći nesklonost svojih intelektualaca prema Andriću, sada zaista morao poverovati u „Andrića monstruma“ koji valjda ništa u životu drugo nije bio radio nego smišljao njima zlo. 

A šta je to što bošnjački (nacionalistički) intelektualci zameraju Andriću? Obrni-okreni, ništa od toga ne može da naudi Andriću kao piscu iako se pokušava. Najpre to je njegova, po mom mišljenju, katastrofalna doktorska disertacija, koja počiva na principima danas sasvim prevaziđenog evropocentričnog i orijentalističkog (u smislu Edvarda Saida) pristupa i diskursa. Za taj zadatak on nije imao potrebna znanja niti motivacije. Kao ateistu, islam ga nije interesovao, niti turske, arapske studije ili bilo šta tome slično. Kada to danas čitate, objektivno, jedva da bi moglo proći kao maturski rad. Ipak, kada god mu bošnjački intelektualci žele oduzeti spisateljsku vrednost, pozivaju se na taj doktorat. Sam Andrić je relativizovao kasnije vrednost tog svog spisa. Takođe, ovo nije bio u pravom smislu naučni rad. Bio mu je potreban da bi zadržao mesto u diplomatskoj službi. U njegovu odbranu se može reći da barem taj rad nije ukrao, prekopirao, kao što se danas radi,  nego ga je sam sastavio zarad jednog, u biti, legitimnog cilja profesionalnog napredovanja. Verovatno mu je kao piscu imponovalo da se o njemu misli kao o nekome ko Bosnu poznaje, ali biće da mu je u tom istom smislu taj spis više naškodio nego što mu je pomogao. 

Drugi razlog zašto ga bošnjački nacionalistički intelektualci ne podnose je malo ozbiljniji, ali takođe nema previše veze sa književnošću. Naime, 1935. godine Andrić je imao visoku funkciju rukovodioca Političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije. Radilo se, naime o (prisilnom) iseljavanju, pazite sad formulaciju, „Turaka i drugih muslimana“ iz Jugoslavije u Tursku (Martens, 112) Andrić izveštava i depešira o razgovorima koji se zvanično i nezvanično o tome vode između dve strane. Meni je, pak, u ovoj epizodi bila naročito zanimljiva izuzetna zainteresovanost turske strane, tj. da stanovništvo koje je navodno nekada štitila, sada iz svoje bivše provincije iseljava. Valjda je i tada, kao i danas, Turska bila u naglašenoj ljubavi sa Srbijom. Ili treba pitati bošnjačku stranu šta o tome misli? Kako god nema veze sa Andrićevom književnošću. A što se tiče ovih „drugih muslimana“, pronađeni su Andrićevi interni izveštaji kada je bio ministar u Stojadinovićevoj vladi, a ticali su se eventualne podele Albanije (ili su barem lakoverni srpski ministri mislili da su subjekti nekakve podele ) koji su implicirali i određeni demografski inženjering. I opet naravno to se uzima Andriću na teret kao književniku. Zapravo će ovo biti posao za istoričare da istražuju dokumente i raspetljavaju prošlost, ali opet: skoro sam siguran da to neće naneti mnogo štete Andrićevoj književnosti. 

Kada  jedan diplomata uđe u Bosnu na putu za Travnik i kaže sebi nešto tipa, „ovde prestaje Evropa“ to je stav osobe ulazi u nešto, ne zna šta će je snaći, koja ide  hoćeš-nećeš u opasnu misiju; u književnom smislu je nagoveštaj neizvesnog zapleta i poetska šifra za oneobičavanje. Zaista, tu je za mene čitatelja Travničke hronike počeo jedan svet na granici stvarnosti i ta šifra mi je bila itekako potrebna da uđem u njegov roman. Kada se Andrićevi veziri u njegovoj hronici menjaju, kada se menja gustina i karakter perioda o kojima se priča, to je kao da se opet i iznova pitate da li ste se iz sna probudili u javu ili obratno; da li iz sna prelazite u košmar; to je svojevrsna egzistencijalizacija strepnje; dramaturški učinkovita u njegovim romanima-mozaicima priča i sudbina. A kada pređe na karakterizaciju, tu je možda ponajviše realističan. Da li je to nekome problem? Da li pisac treba da podešava svoje likove iz ideoloških razloga? Martens je lepo primetio u svojoj knjizi, da je sav taj istorijski dekor, samo neophodna distanca da se priča o ljudima kakvi su danas, kakvi su uvek bili; i tu je Andrić bio nemilosrdni kritičar. A opet, Martens pravilno poentira da to nema veze sa verom i etnicitetom, nego sa pozicijom moći te da je Andrić nemilosrdan prema moćnicima. 

Andrićeva Bosna, zaista nije veselo mesto, ali to je njegova Bosna. Kao takva ona ima ili nema određenu umetničko-imaginativnu snagu. A kada govorimo o imaginaciji samo posredno govorimo o činjenicama. Pisac ne sme da zapinje previše o činjenice, pa je tako Andrić temeljno proučavao istorijske izvore, ali šta je bio njegov cilj? Da napiše roman ili istorijsku studiju? Kakav je karakter istinitosti u prvom, a kakav u drugom slučaju? A možete se jednostavno praviti ludi kao da tu nema razlike. Jer iako dobar čitatelj zna odgovor, ideološki komesar koji želi upotrebiti Andrića kao navodnog nacionalnog žreca, neće imati obzira prema navedenoj distinkciji. Zato mi do Martensa nismo skoro ni imali pravih, iscrpnih biografija o Andriću. Čast izuzecima, poput Miroslava Karaulca i njegove odlične knjige „Rani Andrić“. Jer nacionalizmu su potrebne hagiografije a ne biografije. 

I sad, vraćajući se na diskurse o Andriću, zapitajmo se zašto srpski nacionalizam pokazuje toliku nervozu sve u šesnaest dokazujući, sasvim nepotrebno, da je Andrić srpski pisac? Kada je to, valjda, nesporno!? Čovek se takvim izjasnio: srpskim piscem. Odgovori koje nudim su sledeći. Najpre, Andrić je etnički Hrvat; ali ne lezi vraže, ni to nije najgora stvar nego što je on iz tog svog gnezda crpeo važne motive za svoje priče. On najitimnije poznaje upravo hrvatsku Bosnu, i pripovetke o franjevcima su među njegovimm najjačim i najupselijim književnim radovima. Proučavao je franjevačke letopise, sa njima sa družio, a i tokom života ostao je u kontaktu sa njima u Beogradu. Hajd sad zavirite u dušu svakog srpskog nacionaliste. Je li srećan zbog toga? Pa nije! Je li to voda ili vino? Jel baš da je čisto srpsko? Pa nije! Je l kvari prosek? Kvari!  Hajde ako mora, ali da se previše ne spominje! Malo vadi na stvari što je prešao na ekavicu.

Međutim, druga mnogo ozbiljnija kost u grlu njima je Andrićevo jugoslovenstvo. Naime, Andrić je bio iskreni, sasvim autentični zastupnik jugoslovenske ideje. Hajd, prošlo im je ono Pismo, tj. njihovo tumačenje istog, al opet mu dođe prava nevolja! Pri tome nisu svi srećni ni sa tim njegovim jugoslovenstvom, naročito u Hrvatskoj; ali ono je van svake sumnje! Bilo dok je bio unitarni Jugosloven pod Aleksandrom, ili onaj Titov, bio je to odano i iskreno. Kako sad to uklopiti sa ulogom koju su mu dodelili: žrec raspada Bosne, ili Jugoslavije ( dva imena za istu stvar)? Ne uklapa se ama nikako! Da bi on njih podržao u etničkom čišćenju Bosne? Ne dolazi u obzir, iako su prodali tu ideju plitkoumnim zapadnim političarima!  Na stranu što kod njega nema nikakvih stabilnih nacionalnih identiteta; kao na paljanskom poslužavniku za državnu rekompoziciju. U „Omer Paši Latasu“, na primer, govori se o nečemu sasvim suprotnom: o neformiranim, difuznim, izgubljenim, ali nikako o bilo kakvim stabilnim identitetima, pa niti onim političkim. 

Pogotovo ovo sa Titom ih dovodi do besa. „Ne, nije istina da je Andrić bio titoista!“ Pa sad titoista, hm...možda ne bih ja to baš tako rekao, ali bio je odan Titu. Međutim, smešno koliko se srde oko toga jer se radi o nečemu sasvim drugom po mom mišljenju. Andrić je imao jednu vrlinu rekao bih gotovo austrijske lojalnosti i besprekornosti u službi. On je bio čovek-poverenik koga bi svaka diplomatska služba na svetu samo poželeti mogla. Ta njegova odanost je bila pomešana sa druge dve vrline: savesnošću i samopregornošću. A vernost Titu je imala veze sa dve stvari: njegovom budućom karijerom kao pisca (inače danas ne bismo imali nobelovca) i Jugoslavijom. Nije bio siguran da će ga nove vlasti prihvatiti, ali je aktivno radio na tome. To se u Martensovoj knjizi veoma lepo vidi. Iznenada u Sokobanji 1942.god bejaše otkrio „neverovatnu duševnu bliskost“ sa Markom Ristićem , glavnim čovekom za kulturu među srpskim komunistima, pa se onda više od te novootkrivene „srodne duše“ nije više mogao odvojiti. Ali, zapravo, ne verujem da je bilo kome previše verovao pa ni Ristiću. Zato se pripremao najozbiljnije tamo gde je najjači: u svojoj književnosti. Sva tri njegova majstorska romana bila su spremana za 1945. godinu. To je svakako bilo tempirano! Znao je da će njegovi romani biti odmah prihvaćeni kao veliki, i da će ga oni najviše štititi. U to vreme negde je napisana i njegova ’najcrvenija’ priča „Zeka“. Naravno, nigde se on nije banalno nikom preporučivao, ali je jasno da je tom pričom stvorio mali spomenik beogradskim komunističkim ilegalcima i narugao graždanstvu kome je i sam pripadao.  Ali jednako kao što nije pravio kompromise sa svojom književnošću, tako nije ni sa Jugoslavijom. U tu svrhu imao je pred sobom moralno opravdanje za lojalnost Titu. 

Za Andrića se neosporno može reći da nije pravio kompromise u pogledu temeljnih političkih ubeđenja i svoje književnosti. Što se ovoga prvog tiče, Martens pravilno primećuje, i to temeljno dokazuje, da on nije bio čovek ispred svog vremena nego upravo čovek svog vremena. Sa svim predrasudama i greškama svoga doba. Ali to ga i dalje nije sprečilo da bude veliki pisac.  Zato nema potrebe lickati previše njegovu biografiju. Kompromisi koje je pravio pokazali su se srećnim za njegovu književnost, a to mu je verovatno i bio cilj. Jer tu je zaista najmanje popuštao. A da bi se uživalo u toj književnosti treba biti marljiv i strpljiv čitatelj, pažljiv u odabiru kritičkih referenci o njegovoj književnosti i iznad svega izbegavati sve nacionalističke diskurse o Andriću. 

M.R. Džejms - Zazviždi i ja ću ti doći (Orfelin izdavaštvo)

 

Fantastično često uvodi prirodu kao veliki prostor imaginacije, a horor osobito, bilo preko naročitih entiteta strave koji su u igri ili putem opsežne mistifikacije njenih "tajni". Predmet inspiracije crpi u religiji tj. raznoraznim htonskim kultovima,  filozofijama prirode onako kako su one ostvaljale traga u školskim izučavanjima ili kao deo (ne)specifičnih društenih pokreta. Sve ovo se može detektovati u imaginacijama prirodnog u ovoj vrsti književnosti što može biti poseban vrlo neiscrpan predmet istraživanja. I onda kada cenimo priču po sebi, njenu unutrašnju strukturu - a to jeste najvažnije za književni sud - moramo uvek detektovati izvore njene motivacije. Opet, priroda kao takva očituje se u detalju i kao celina. Detalj se odnosi na pojedine entitete, pokretače horor priče (vampiri, duhovi, vukodlaci) a celina govori o svojevrsnoj mitotvornoj shemi, pozajmljenom ili za tu svrhu utvrđenom (pseudo)religijskom izvoru koji ima svrhu konsolidacije opšte strukture sveta koji se projektuje (fantastika ne oponaša ona zamišlja realitet) tj. metanivoa koji bi bio poluga čitalačkog uživaljavanja. I naravno, za one poput mene koje zanima tenzija koja nastaje na polju priroda-kultura reći će mnogoštošta o kolektivnoj drami civilizovanja, odvajanja od majčinske prirodne utrobe. U Džejmsovom slučaju nešto u vezi sa time bilo bi u sledećem:

- Njegovi entiteti strave su opet svojevrsne zveri i tu opažam nešto novo u odnosu na one pisce koji su meni iz ove oblasti poznati (Le Fanu, Stoker, Dojl, Džejms, Stivenson). Standardnu prikazu duha kao pojave u belom  prvi put u pričama nalazim upravo kod njega. Istovremeno je razradio morfologiju zverolike prikaze: to su sada čudnovati kosturi, kandže, likovi leševa kakvi su bili u momentu smrti. Oni su delimično živi, poluživi, a sumnjivu ontološku egzistenciju nadoknađuju svojom utvarom koja uteruje jezu u kosti; navode na krivi put: u smrt, patnju i pogibao. Uvodi takođe elemente odvratnog kao deo horor žanra. Tu su raznorazni insekti itd. Čini se ovom čitaocu da na ovaj način horor priča gubi mnogo od svoje ekonomičnosti.

- Priroda kao celina funkcioniše po nekom tipu ravnoteže. Čitalac horora možda ne traži kao u bajci da dobro pobedi zlo i to verovatno najčešće i nije slučaj, ali traži da sazna pravilo uravnotežavanja zato što je priroda uvek samoregulatorna. Ovo ćete kod Džejmsa uočiti u motivu osvete: npr. mrtva zlostavljana deca se post mortem svete svome mučitelju (Izgubljena srca) ili kada se žena stradala zbog veštičarenja takođe sveti tako što se ovaploti u jednom drvetu (Jasen). Zamislite sada i taj pol kultura-priroda i na koji način se upravo preko ove paradigme pisci fantastičnog mogu poigravati sa nečistom savešću čovečanstva. Ovo bi bile neke karakteristike prirode kao celine kod Džejmsa.

Što se tiče ideološko-mitološkog nadnivoa kod Džejmsa skoro da ga nema. Najpre, on upotrebljava uočene okultno-magijske prakse od kojih pravi priču. Ono što pokreće takve prakse nije ratio koji spada u domen kulture nego strast, zla volja, nagon koje god vrste (pri čemu smo opet sasvim u domenu prirode)  Recimo u priči "Čaranje runama" jedna zla osoba podmeće drugoj zao natpis sa ciljem da joj naudi. Ova druga shvata u kakvu je opasnost zapala pa smišlja način kako da mu doskoči. Svojevrsni magijski triler. A svetonazor je makar indirektno oslonjen na hrišćanstvo. Jer u hrišćanstvu je uvek aktuelna opozicija hrišćanstvo - paganizam, tako da su sve nestandardne zle prakse u svojoj suštini kod Džejmsa paganske i na taj način je hrišćanski nazor afirmisan iako posredno. Ipak Le Fanu koji je sasvim po strani stavio hrišćanstvo pisao je bolje, strukturno jezgrovitije i unutar sebe logičnije priče. 

Neke Džejmsove priče su prosto prekomplikovane. Recimo u priči Rezidencija u Vestminsteru izmišlja pravu malu kvazi-sagu da bi objasnio određeni broj čudnih događaja. Cela stvar postaje narativno neekonomična i za čitatelja zamorna, gomilaju se imena a sklonost prenaglašenoj deskripciji i ambijentaciji u ovom slučaju sasvim zamagljuje poentu. U nekim slučajevima teži klišeu. Recimo, koristeći tenziju između prirode i kulture, mrtvi ostaci prethodnih kultura bivaju zaposednuti nečistim silama. Na nekom groblju, ili u napuštenom zamku neko traži nekakvo blago koje uzto prisvaja, a onda horda kojekakvih zverolikih čudovišta, duhova i tsl. jure prestupnika da im vrati to što im je uzeto. Takve su priče Blago opata Tomasa i Opomena za radoznale. U ovoj poslednjoj nesrećnika čak jure da mu uzmu dušu čime je implicitno potvrđen hrišćanski kulturni koncept uz gore spomenuto načelo uravnotežavanja. 

Dve najbolje priče, i po meni antologijske,  su Broj 18 i Zazviždi, ja ću ti doći, momče. U prvoj imate jednu hotelsku sobu sa brojem 13 za koju se tvrdi da ne postoji ali je hotelski posetioci povremeno ipak uočavaju zajedno sa njenim sablasnim stanarima. U obe priče se postiže efekat nadrealne strave. U ovoj drugoj se koristi motiv prizivanja: paganski natpis i zviždaljka. Zviždaljka je pak metafora za pagansku praksu inkantacija, prizivanja vražjih entiteta. Tako pisac uspeva da stvori jednu jezivu nadstvarnost nalik opasnom prirodnom poremećaju i tom prilikom uspešno kombinuje veći broj košmarnih slika a da ne sklizne u iteraciju, preopširnost uz relativno efektan završetak. 

Sve u svemu ove priče su nejednakog kvaliteta za ovog čitatelja ali možete naići na nekoliko zaista dobrih. 

Dejmon Galgut - Arktičko leto (biografski roman o E.M. Forsteru) (2) Lično-emotivna komponenta Forsterovih susretanja sa kulturama

*srpski prevod: Aleksandar Milajić

 "Zabeleške o prijateljstvu ostaju zapisane u srcu"

Možda bi priča o Forsteru mogla glasiti i: kako sam preko Indije došao do svog pravog odredišta, a to je Aleksandrija. Forsterovo prijateljstvo sa Kavafijem bilo je čisto intelektualno; Pesnik se držao prema njemu na distanci ali ga je uputio u tu aleksandrijsku najdublju tajnu pa je tako nastala i knjiga o Aleksandriji:

"...Shvatio je da su se on i pesnik otisnuli u slične poduhvate. Video je svoju knjigu kao vaskrsavanje, vraćanje groblja u život. A Kavafi je u svom radu u neku ruku činio isto. Poniranjem u mitove i drevnu istoriju, vrludanjem modernim ulicama, i njegove pesme su prošivale između stare, izgubljene Aleksandrije i ove prisutne, strastvene, savremene, u kojoj on živi. Prošlost je takoreći doslovno disala kroz njegove reči.

Ali Kavafi je ipak živeo tu. A šta je toliko snažno privlačilo Morgana? Egipat mu se u početku nije naročito sviđao. Kad je razmislio o tome, zaključio je da je posredi bilo upravo to što  Aleksandrija deluje kao celina za sebe - gotovo zasebna država - potpuno odvojena od svog okruženja. A najdublje ga je pogodilo što je ona mešanac nastao ukrštanjem rasa, kopiljenjem različitih uticaja, običaja i nasleđa. Bio je naučio da ne veruje čistoći, ili bar ideji o čistoći, jer tako nešto ne postoji u stvarnosti. Svako je nekakva mešavina, istorija je papazjanija, ljudi su hibridi..." (ibidem, 218)

U svojoj knjizi o Aleksandriji Forster je studiozno izneo istorijski i kulturno-povesni sažetak ovog grada. Čistoća i jasnost njegovih zaključaka ukazuju na dubinu razumevanja koja je išla nesumnjivo preko množine iščitanih i raspoloživih izvora kao i preko ličnog druženja sa Kavafijem. To jednako važi i za njegovo glavno delo Put u Indiju. Dok su Soba s pogledom i Hauardov kraj  rezultat njegovog izvanrednog poznavanja prilika i naravi (post)viktorijanske Engleske, Put u Indiju je bio istinski izazov, koji ga je koliko odvojio od dosadnog kulturnog stereotipa  toliko i angažovao na najdubljiim nivoima osećanja. To je verovatno i razlog zašto je toliko dugo nastajala: od početne ideje do uobličenja prošlo je oko dvanaest-trinaest godina. A Galgutov roman nastaje kao romaneskna elaboracija jedne studije senzibiliteta.

Forsterova priča sa Indijom i islamskom kulturom išla je preko njegovog učenika i prijatelja Masuda, a priča sa Egiptom i Aleksandrijom preko Mohameda. On se o kulturama nije obrazovao na školski način. Zato i u njegovom romanu Put u Indiju toliko polemiše sa oveštalim predstavama školskog pristupa upoznavanja sveta i ljudi. Gospođica Kvestid dolazi sa sveskom u ruci, ali tek kada prođe kroz duži proces patnje i samosuočavanja u bolnom dodiru sa ljudima, postaje obrazovano biće. Kad god je išao u Indiju, Forster je želeo da upozna Masuda, za njim je jurio s kraja na kraj sveta. Masud, ljubav koja nije bila uzvraćena i sva dramatika u vezi sa tim, u pozadini su Forsterovog otkrivanja islama i indije. A pošto je bio pravnik i praktični duh, Masud mu je bio od pomoći u sagledavanju i upoređivanju kultruno-društvenih prilika u Britaniji i kolonijama. I bio je model za lik Aziza u romanu Put u Indiju. A negde u to vreme javlja se i ostvaruje njegova ideja za roman Moris.

Forster je lako pisao romane koji su se ticali prilika u njegovoj zemlji i tu je ispoljio zavidno poznavanje naravi svojih zemljaka (Soba s pogledom, Hauardov kraj). Zato mu je poznavanje sa Edvardom Karpenterom, socijalističkim pesnikom koji je bio gajio lično prijatejstvo sa Voltom Vitmenom i bio jedan od osnivača laburističke partije dalo odlučan podsticaj da napiše Morisa. Karpenter je sa svojim partnerom živeo na jednom imanju u Engleskoj gde je pokušavao ostvariti alternativni način života utemeljen na socijalističkim principima. Moris postaje na taj način, iako objavljen tek nakon Forsterova smrti, drugi deo te domaće kulturne priče. Dok je Forsterov odnos prema domaćoj kulturi bio dobroćudno-ironičan u Sobi s pogledom, u stvarnom životu ga je ona nervirala i podsticala na beg. Karpenterove ideje su bile vrsta srećnog stvaralačkog bekstva. Istopolna ljubav je bila veoma supresirana u to vreme, a iako su razni Forsterovi prijatelji i kolege delili iste sklonosti, o tome se komuniciralo posredstvom vrlo specifičnog spektra kodova i limitirane emotivne ekspresije. I njegovim prijateljima i njemu je ta kultura duboko ušla pod kožu. Iako su je u suštini prezirali, svi su oni bili prilično tvrdi viktorijanci. I tek je Karpenter nagovestio promenu u tom smislu. A nije slučajno da Galgut u moto svog romana uzima rečenicu iz jednog intervjua koji je Forster dao mnogo godina kasnije: "Orgije su tako važne, a čovek o njima ništa ne zna". Da bi naglasio ovu poentu, Galgut uvodi jedan važan sporedni lik i posebno poglavlje naziva po njemu: Sirajt.  A Samo je prijateljstvo s Karpenterom moglo omogućiti Forsteru da homofilnu tematiku izbaci sa margine i napiše jedan roman sa srećnim krajem. 

Edvard Karpenter (1894), Rodžer Fraj (1866-1934)

Međutim, kada je o toj kulturi sve rečeno što se imalo reći (iako za Forsterovog života neće biti objavljeno) ostalo je da se apsolvira onaj teži deo vezan za putovanja. Ako je Karpenter bio srećno razrešenje jedne dileme, kako se rešiti stare viktorijanske dame i postići slobodnije društvo na domaćem terenu, Kavafi je bio naredna i teža stanica spoznavanja ljubavi. I ako je Karpenter predstavljao vedrinu socijalne utopije koja za ljude njegovog kova i nije bila toliko nedostižna, Kavafi je idejno bio vezan za dileme mističnog erosa. A Forster je bukvalno učio u Aleksandriji ono što je Veliki pesnik opevao. Mohamed je bila njegova druga velika i samo delimično uzvraćena ljubav; u vreme kada je živeo svoj kulturni san, Aleksandriju koja nestaje i obnavlja se istovremeno u imaginaciji. Način na koji je ta ljubav u Galgutovom romanu opisana, kao i okolnost gde se dešava daje joj izgled možda najdublje i najsadržajnije u Forsterovom životu. Svaka reč koja se odnosi na Mohameda odiže snagom proživljenog. I nečega veoma, veoma bolnog... 

U takvoj situaciji dešava se njegovo drugo putovanje u Indiju. Ono je bilo svojevrsni "silazak u pakao". Svaki pokušaj da tamo nešto uradi na emotivno-erotskom planu bio je potpuni neuspeh. Ne samo zbog Mohameda. Opet je počelo da ga tišti vrelo indijsko sunce, sve je bilo bezobzirno i bezobrazno ogoljeno, sve je bilo očigledno i neuhvatljivo, indijska maya, nedokučivo. Indija nudi raspad svake logike, uključujući i one ljubavne, kao međufazu spoznavanja sveta. Ali za Forstera to nikako nije moglo biti rešenje. U Galgutovom romanu se opisuju odnosi sa momkom pod imenom Kanaj i ta veza je bila opeterećena stvarnošću kastinskih odnosa tamo. Kao da je Kanaj za belog Britanca kao i za gomilu svojih sunarodnika mogao biti samo rob. "Kanaj je rob u duši, to je strašno", razmišlja otprilike Forster. Shvatio je da kastinska rigidnost društvenih odnosa ne može biti samerljiva sa bilo čime na zapadu. To je samo u njemu pojačalo kompleks koji je prema Indiji delio sa svojim zemljacima, a u erosu je otkrio jednog mračnog i dotada nepoznatog sebe za kojeg nije ni slutio da će ga naći. Rešenje je bilo samo jedno: potražiti Mesuda koji je bio njegova veza sa realnošću,  reći zbogom Indiji, vratiti se kući; ostati u kontaktu sa Mohamedom i patiti njegove brige. 

I tek kada se vratio kući, kada je uspostavio distancu prema Indiji rodilo se rešenje za njegov najveći roman. On je dao svoju istinu o Indiji a Galgutov roman govori koliko su takve istine moguće samo ako su istovremeno duboko lično proživljene.  

E.M. Forster i Mohammed el-Adl, Aleksandria, oko 1917, The New York Review