Razmatranje patrijarhalnih vrednosti u nekim pripovetkama Stankovića i Andrića

Nove konfekcijske desničarske ideologije "porodičnih vrednosti", jednako kao i one starije, su najčešće veoma šuplje, a u srpskom slučaju zasnovane  na nekakvom nepostojećem, infantilno-izmaštanom srpskom selu, te vrednostima kakve su navodno postojale u XIX veku, a sada su, je li, izgubljene, izneverene; kao i na izmišljenoj idili porodice centrirane oko "domaćina" kuće kojega okupljena čeljad pokorno sluša i savete mu pridržava. Međutim, važni srpski pisci, poput Stankovića i Andrića, biće da nisu ovo baš tako videli. 

Uzećemo primere nekih priča ali ću radi kasnijih zaključaka odmah utvrditi bitnu stvar vezanu za poetiku Bore Stankovića. Naravno, žalba za mladost. Kod njega, onako kako ga vidim u Koštani, radi se pre svega o doslednom životno-estetskom opredeljenju, slavljenju i obožavanju mladosti, potpunom prijanjaju za prolazno koje je za njega božanstveno, reklo bi se, u jednom antičkom smislu, na način ranih grčkih liričara; meni se čini da svojim svojim osećanjem života najviše nalikuje pesniku Mimnermu. Jer i kod njega je lepota mladosti sve, a starenje gore i od smrti. U tom sveopštem opadanju životnih snaga nema niti smisla niti dostojanstva, jer nema lepote. Ali, ima tuge zbog te neumitnosti. Prolaznost je tragična zato što lepota nestaje. Tako svet doživljava Mitko iz Koštane. Ovo je važno reći upravo zbog priča koje imam u vidu. Stanković nije, dakle, niti socijalni kritičar niti politički pobunjenik, a ipak je upravo zbog toga, rekao bih, onako sasvim bez predumišljaja, dao briljantne opise srbijanske seoske stvarnosti XIX veka; prikaz porodičnog ustrojstva, patrijarhata i naročito uloge žene u svemu tome. Zato treba pravilno razumeti jedno od najvažnijih mesta iz Koštane; Mitko kaže Koštani, na samom kraju kada je patrijaralni poredak zgazio njenu mladost, njen umetnički impuls i je vratio je čergarenju koje je njena sudbina nakon udaje: 

"...To je, Koštana! Pisano! Suđenice ti dosudile...Ete, došli ti, da te vodiv, da se venčaš. Svirke će ti sviriv, pesme će da ti pojev. Svi će da ti se radujev. Mladoženja će te celiva, a ti će plačeš! I prva noć plakanje, druga noć plakanje i cel vek plakanje... 

...Toj je! Zar ja ne znajem šta ide! Ide Koštan, jesen, dom, kuća, brat moj, m'gla i grobje...Toj ide. Tam ću i ja! I, Koštan, k'd čuješ da sam umreja, sluzu da ne pustiš. Niko da me ne žali! Zašto, ja sam samoga sebe, za život moj, živoga ožalija i oplakaja..."

Kao što smo videli, život bez mladosti nije vredan življenja. To se ne vrednuje više, to se samo trpi. A posle se niti spominje. Ali ovo je estetski, hajde da kažemo, radikalni senzualno-umetnički stav. Nema govora da je Bora Stanković dovodio u pitanje poredak u kojemu će Koštana dalje živeti. I onda se možemo pitati zašto onda baš Romkinja, zašto ona da bude ovde u prvom planu, a ne obična devojka iz njegovog društvenog staleža? Pa, upravo zbog toga da bi do krajnosti dramatizovao Mitkovo osećanje života, doveo kontrast do usijanja, između kratkog poleta mladosti i kasnijeg (pr)opadanja. 

U Koštani je on najvio i neke važne motive svojih pripovedaka, jer je posle ženi dao jedan oreol dostojanstva zato što je takva, uronjena u patrijarhalnu ulogu i sasvim zgažena, stoički podnosila sebe i svoje obaveze. I tu se desilo nešto vrlo zanimljivo. Sentimentalna elaboracija je sasvim, iz jednog senzualnog doživljaja života namah postala i socijalna elaboracija položaja srpske žene XIX veka čija je umetnička snaga tim dobila više na snazi što je bila, kako rekoh, sasvim bez bilo kakvog (ideološkog) predumišljaja. Čisto i nevino umetničko oko. Kao u Koštani, doživljajni senzualni i estetski kontrast istrajava i u pričama, ali se polje umetničke ekspertize širi pa tako govorimo i o ženama piščevog društvenog staleža. On je svet doživljavao kakvim ga je doživljavao, ali je usput i primetio mnogo više nego što je čak isprva i mislio da će primetiti. Tako dođosmo do porodičnih vrednosti i žalosnog položaja žene tog doba. Ovo ću skicirati navođenjem primera nekoliko priča.

1. Stojanke bela Vranjanke - Stojanke nije preživela svoju mladost a, njana smrt ima svoju tragičnu veličinu upravo stoga što potvrđuje navedenu  paradigmu da se život posle mladosti i ne može smatrati životom.  Vidimo zgaženu ljubav koja je, istovremeno, i zgažena ljubav. Ona voli u poretku zaoštrenih međuetničkih odnosa, zaljubila se u momka "pogrešne" narodnosti. Ali, opisujući poredak u kome ona voli, shvatićemo da na obe strane vlada isti muški sistem vrednosti. Sve ovo je za autora pre u vezi sa tragičnom neminovnošću, "sudbinom", mračnim silama koje su se zaverile protiv te ljubavi. A ipak, sasvim nenamerno, i kako rekoh upravo zbog toga, dao je istinu o takvom društvenom poretku. Jer deducirajmo dalje: njen život u turskoj kući bio bi podjednako čemeran kao i u srpskoj. Ova priča mi je skrenula pažnju na to koliko se i današnji Srbi, a naročito građanština, stide svojih orijentalnih uticaja. Jer to je vreme kada su žene u Srbiji nosile šalvare, a njihovi muškarci fesove. Pogledajte samo oskudne rečnike turcizama u raznim izdanjima Stankovićevih priča koji ni približno ne pokrivaju sve nama danas nepoznate reči; ne prevode se prosto zato da se ne bi pamtile. To je nacionalno-kulturni vektor.  

2. Uvela ruža - Majstorstvo ove priče je u sižejnom spoju motiva prolaznosti lepote, mladosti i ženske sudbine u datom društvenom poretku. Kao što sam rekao akcenat je uvek na prvom, ali onda briljantno usledi i drugo. Za razliku od prethodne priče ovde jaz nije etnički nego socijalni. Po istom obrascu, imamo ljubav-mladost koja je sve i sve ono posle koje je ništa. Ispostavilo se da je ništa ipak preobraženo u nešto, a to je slika ženskog dostojanstva u neljudskim uslovima patrijarhata i siromaštva.  Bora kao liričar  poentira najsnažnije, jer cela njena sudbina koja je mogla biti drugačija zavisila je od tih trenutaka opijenosti prolećem života. A Bora je postao realista kada je svojim perom bez predumišljaja pokazao zorno da je njena sudbina mogla biti drugačija. Ima dve verzije Uvele ruže i treba pročitati obe da bi se videlo kako Stanković dramaturški briljantno sažima svoje motive. 

 Priče 3. U noći i 4. U vinogradima. Slične su jer je ovde žena prikazana u muškoj psihološkoj mreži odnosa. U obe priče žena radi, ćuti, trpi, tj. živi onaj život posle, a muče je snovi iz prošlosti. Ali ovde se na nju kao kobne senke nadnose likovi njenog muža u prvoj i bivšeg ljubavnika u drugoj priči. I u oba slučaja u pitanju je isti muškocentrični stav. A njena pokornost ili bolje reći pokorenost je savršena!

5. I kao vrhunac ovakvog društvenog položaja žene, priča Pokojnikova žena. Priča je veoma važna i za proučavanje patrijarhalnih performativa; jer ako se od vas očekuje da igrate neku ulogu, onda se očekuje da je doslovno i bez ostatka igrate. Svi se na toj sceni nešto izigravamo iako svi znamo da je to laž! Ali funkcionalizovana laž. Laž koja u moralnome odelu održava odnose moći u krvno i etnički povezanim grupama. Za nju su vrlina smernosti i krajnje povučenosti a za njega su pravo na reč, probitak i ugled. 

A polje ekspertize se širi pa se glavni kovači Aničine sudbine postaju njena braća. A svet (šira zajednica) je u pozadini da budno motri i kori kad treba. Anica je bukvalno i doslovno patrijarhalnim  porodičnim vrednostima ubijena. 

Od muža, muškog rebra stvorena! Anica je pokojnikova žena. Šta znači ovaj naslov? Ona je nešto od ničega! Ona je ništa! Ona je manje od ničega! Kada joj muž umre, Anica ne sme da priviri na ulicu, muške goste ne prima, jer se ne priliči. Zabrađuje se i glasa ne pušta jer su tako raspuštene žene i udovice generacijama učene da ne vređaju muški pogled. Ide se na groblje svaki dan, nariče se i kuka. Sve je ovo performativ, a čak je i njeno materinstvo gurnuto u nevidljivost; ni ta porodična vrednost je ne može izneti na svetlo dana!

A ipak, iza ugla nalazi se njena moguća sreća. Za čoveka kojeg voli nije bila mogla poći. A on joj se, sukladno svojoj ulozi, ne sme previše približiti ni kao udatoj ženi, ni kao udovici. Konačno, dolazi trenutak njene druge udaje. Ali ovoga puta njeni gospodari su njena braća; pa tako oni i ugovaraju budući brak. Ona se tim razgovorima i pregovorima ne sme ni približiti, a kamo li da je pitana! Muža konačno i bukvalno upoznaje prve bračne noći kada biva brutalno silovana! Ona dalje o ovome ne progovara nikome. Poznato vam je sve ovo!? Štaviše, ona sebe ubeđuje da bez muža nije ništa, a dalji tok priče utvrđuje njen psihološki stav u odnosu pokornosti i poštovanja. Njeno potpuno poistovećivanje sa mizernom ulogom koju ima je praćeno njenim nestajanjem i poništavanjem kao ličnosti.

I sada dolazi dramaturški preokret. Bliži se trenutak kada će Anica postati (makar tragična) ličnost i dobiti oreol stoičkog dostojanstva. Jer, umre joj i taj drugi muž, a od nje se traži još jedna udaja. Sada joj se upravo sugeriše osoba za koju je jednom davno bila htela poći. Međutim, ona je odbila i postala ličnost! 

Zašto baš takav završetak? Zašto je taj završetak briljantan? Zato što je postignuto sižejno majstorstvo u spajanju dve naoko različite teme: prolaznosti lepote i mladosti, jedinog što je Stankoviću kao liričaru bitno, sa empatičnom pronicljivošću pripovedača Stankovića koji se bavio i ženskim sudbinama u onom životu posle. Dakle:

   (1) Paradigma kulta mladalačke lepote koja nosi sav smisao življenja je ispunjena, a
   (2) Anica postaje ličnost. Zašto? Zato što kada prvi put, konačno, dobije mogućnost izbora, ona očituje svoju slobodu da sama utiče na vlastitu sudbinu; dok pisac istovremeno zadržava i koncepciju (1), da život posle mladosti nije vredan življenja. Ova priča je remek-delo. I ne jedino Stankovićevo. 

I konačno, prelazimo na Andrića da bismo videli kako građanština nije ništa bitno promenila u svom shvatanju porodičnih vrednosti. To je, po mom mišljenju, i neko vreme kada nastaju prve naznake ove ideologije bez dubine i vrednosno-istorijskog utemeljenja. 

6. Zlostavljanje. Znamo kako je Andrić uspevao da izvadi čudovište iz čoveka i upakuje ga u odgovarajuću odeću, tj. stavi u društveni kontekst. Za našu svrhu je ovde bitno reći da Andrić više nije nevini posmatrač kao Stanković. Stanković je, zapravo, sve svoje ljude i svoj kraj veoma voleo, o njima sa ljubavlju pisao. A njegovo umetničko oko je, kako rekoh, bez ikakvog predumišljaja videlo upravo to što je videlo i što nam danas služi kao svedočanstvo tog vremena, zbog čega je i svrstan školski u realiste. Međutim, Andrić je unapred jako dobro znao o čemu priča. Lele, lele za porodične vrednosti! Andrićeva raskrinkavanja su svesna, nemilosrdna i umetnički uspešna. Njemu je žena ideal, ali i predmet brige. I jako je dobro poznavao društvene uslove njene egzistencije. 

I opet Anica! Ove dve priče, Stankovićeva Pokojnikova žena i Andrićevo Zlostavljanje, se dopunjuju. Kao da se Andrić ovom pričom direktno nadovezao na Stankovićevu! Sasvim sigurno ga je temeljno iščitao. Ali, kako mogu reći za Aničinog muža, gazda Andriju Zerekovića da je čudovište? Jasno, zato što ga je takvim isterao, iz mirnog okrilja "porodičnih vrednosti", na površinu autor i zato što zauzimam tačku gledišta žrtve, tj. Anice. Inače je gazda Andrija sve o čemu ideologija porodičnih vrednosti mašta: domaćin čovek, ugledan, u društvu cenjen, svi ga poštuju i čak vole. A ipak, on je čudovište! To zna Anica koja živi s njim! Ovde nema fizičkog nasilja. Ovde je ljudski karakter nasilje! A veoma teška reč stavljena u naslov, zlostavljanje, vas upućuje da razmislite o novom kvalitetu građanski ulickanog zla. A ono je Andrićeva omiljena tema i ovde ima dva aspekta: 

(a) unutrašnji. Zlo koje Anica trpi je nevidljivo. Recimo, zamislite da ste posetili ovakav ili sličan par nekada. Milina za oko. Ipak Anica zna šta trpi! Njena beda je nevidljiva a okovanost savršena poput one kod Stankovićeve Anice. 

(b) spoljašnji. Kada Anica pobegne od muža, svi će je osuditi i nadenuti najružnije epitete koji već idu sa građanskim moralom kada ženu treba razapeti i proskribovati. U jednom trenutku, Anica svoju slobodu bekstvom od muža pokušava steći. Sa veoma neizvesnim ishodom; autor nam ne ostavlja mnogo prostora za nadu.

Mukotrpno oslobađanje žene iz okova patrijarhata je tek počelo! 

*Filmska adaptacija koju preporučujem je ona Joakima Marušića iz 1970. godine sa Uglješom Kojadinovićem i Ivom Marjanović u glavnim ulogama (na slici).

Ivo Andrić Gospođica

 

Vidim da su čitaoci sajta Goodreads ovaj roman svrstali u bosansku trilogiju: Na drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Zapravo, ima u tome logike jer ti romani, vremenski isprekidano doduše, čine jedan niz u nečemu što bi bio okvir bosanske istorije ispričane iz srpske perspektive. Po tome, osim pretežno po jeziku, Andrić je nesumnjivo srpski pisac što ovde tek uzgred spominjem u kontekstu raznih kontroverzi koje su se javile oko toga kako on vidi ove ili one "epizode" iz te istorije. Tako su veoma stručni profesori i drugi zvanični i nezvanični agenti srpske nacionalne kulture imali vrlo jednostavan zadatak: odbraniti Andrića od zemerki da pogrešno barata istorijom. Iz više razloga je taj zadatak bio jednostavan. Prvo, primedbe su uglavnom bile promašene. Onda kada ne piše istorijske studije i disertacije, Andrić je izuzetno ubedljiv. Glavno bi se saželo u ovoj tezi: Andrić ne piše obične istorijske romane, nego daje svoju viziju istorije i raznih istorijskih neprilika prostora o kojima piše. Znači da ako se želi obarati mora mu se osporavati umetnička i istorijska ubedljivost; ali on preko prve postiže drugu, a ne obratno. 

Tako je junakinja romana Rajka Radaković doživela nemire koji su se desili u Sarajevu nakon sarajevskog atentata 1914. I ovo o čemu dalje pričam je ilustracija za gornji ekskurs.

Andrić je bio nemilosrdan kritičar naravi. Često sam imao utisak da kada gradi svoje likove, iznosi njihove karakterne slabosti na tako razoran način da su se meni te ličnosti činile gotovo defektne; moralno, a time i ljudski nekompletne ili da upotrebim jedan manje korektan izraz, ali koji bi upravo iz ugla ovakvog umetničkog postupka možda bio prikladan: obogaljene! I u tome je, moram reći, ubedljiv, a da to nema nikakve veze sa mržnjom prema ovom ili onom narodu. No, sve to bi bilo tek vešto sa njegove strane da on nije otišao korak dalje u jednoj mnogo ozbiljnijoj i ambicioznijoj književnoj nameri: ta moralno-ljudska oštećenost je u vezi sa problemom zla. Dakle, imamo jedan od najozbiljnijih filozofskih i moralnih problema u igri. Preko svojih karakterinih slabosti i nedostataka oni često (sa)učestvuju u zlu. A opet, znamo da kod Andrića zlo ima i svoju dramaturšku logiku; najpre se nazire, pomalja, pristiže, čini neku štetu i onda se ponovo povlači. Sve ovo bi se moglo lako i obilato dokazivati na primerima ali ne bavimo se sada time.  

Dakle, to je slučaj i sa Rajkom Radaković: ona je (sa)učestvovala u zlu koje je istorijski kontekstualizirano. A opet, teško bi se za nju samu moglo reći da je zla. Ne, ona je gonjena jednom strašću, a ova opet pokrenuta jednom porodičnom traumom.  I ta trauma je uslovljena društveno-istorijski. Ali, sve bi se to moglo dogoditi i u drugačijim (sličnim) društvenim okolnostima. Gotovo. Roman je dostigao univerzalni nivo značenja. Roman je umetnički jak. 

I da dodam jedan lični razlog zašto preporučujem ovaj roman: pa eto, povezuje moj Beograd sa mojim (na neki način) Sarajevom. Zanimljivo je i dojmljivo, kada čitate u romanima, o ulicama u kojima sami živite i šetate kako su izgledale u prošlosti...Uživajte u Andriću. 

Truman Kapote - Sabrane priče

 prevod: Ana Marković i Aleksandar Stefanović

Trumana Kapotea sam prvo "upoznao" preko Harper Li i njenog romana Ubiti pticu rugalicu jer je kao lik, autorkin drug iz detinjstva, bio ušao u priču. Naravno, tu su filmovi Doručak kod Tifanija, 1961. kao i Kapote (Capote, 2005) i Hladnokrvno (In Cold Blod, 1967) opet rađeni prema njegovim romanima. Skoro sam saznao da je za briljantnu i, po mnogima, najbolju verziju filmske adaptacije Džejmsovog romana Okretaj zavrtnja, scenario radio Kapote: The Innocents, 1961. Aha, sad mi je jasno zašto je taj film toliko dobar. Radi se o filmu koji je tagovan kao psihološki horor dok, zapravo, tamo na prvi pogled, nema ničega stravičnog osim perspektive i ugla gledanja što bi moglo da ima veze i sa nekim utiscima koje imam u vezi sa Kapoteovim pričama. 

Ali zaista nisam znao da je ovako dobar pripovedač. Sjajan nastavak čitanja posle Fleneri O'Konor i njenog romana The Violent Bear It Away (prevedeno kao Nasilni grabe carstvo nebesko). Kod Fleneri je takođe horor blizak psihološkim stanjima, ali razliku bih opisao ovako: Fleneri je teatralnija, kod nje je u centru zbivanja govor njenih likova iz koga proizlazi sva priča sa slikama epskog napona i stravom egzistencije. Kapote je liričniji, njegova fantastika je fantastika konkretnih slika, tiša je ali više pomerena ka subjektu, ka centru svesti, znači i pre govora, pre čitalačkog pomišljaja i u tom smislu je, moguće, ta napetost efektnija jer za razliku od govora okreće zavrtanj za jedan krug, te ograničava ironijsku distancu koji je moguća prema svim govornim činovima. 

Ovo je, kako su mi rekli, odličan uvod u celog Kapotea, u sve njegove teme. Fasciniran sam rečenicom. To je onaj najneuhvatljiviji deo kojim vas pisac osvaja. Po čemu bilo koja rečenica ili grupa rečenica ima vrednost van teksta? To odlučuje sam čitalac. Kod Kapotea je svaka kao u kamen uklesana. Može da se pamti sama za sebe. Recimo uzmimo ovu opservaciju iz priče Na stazi za rajski vrt:

"...Groblje nije bilo prijatno i lepo mesto; naprotiv dozlaboga je zastrašujuće: hektari kamena u boji magle, rasutog po visoravni bez hlada, tek ponegde oplemenjenoj sa malo trave. Zbog čistog pogleda na Menhetn, ovo mesto nudilo je gotovo scensku lepotu - horizont Menhetna pomaljao se iza grobova kao kakav ogroman spomenik u čast ove mirne družine, svojih potrošenih i vrlo  bivših građana; ta spektakularna jukstapozicija natera g. Belija, koji je po profesiji bio poreski računovođa i stoga osposobljen da gotovo sadistički uživa u ironiji, da se nasmeje, čak zakikoće - pa ipak, o blagi bože, od tog razmišljanja  podilazila ga je jeza, kvareći mu živahnu šetnju skučenim pošljunčenim stazama groblja..." 

Sinteza ovakvog obuhvata sa dve rečenice, upakovana u hladni opis koji je istovremeno i opservacija glavnog lika sa naznakama celine njegove karakterologije, impliciranom filozofijom naratora i prvim okidačem za razvoj priče, takoreći u jednom pokretu pera, ne, ne preterujem koliko god ja bio fasciniran Kapoteom ovako bih mogao nasumično otvarati njegove priče i tvrditi, skoro bez preterivanja, da su njegove rečenice, sve estetski neoborive. 

No, vratimo se jednom aspektu, ali važnom; nečemu što se tiče više umetničkog postupka nego bogatstva tema i motiva, jer o svakoj priči bi se moglo temeljno esejizirati. Dakle, većina ovih priča ima naročiti kvalitet fantastike u tekstu. Nešto što me prilično dojmilo. Ovo nije fantastika zasnovana na mitskim predstavama (svakako ne kao primarno opravdanje postojanja), niti na jukstapozicioniranju dve ili više pretpostavljenih stvarnosti koje "komuniciraju" putem šifara ili naznaka kao u magičnom realizmu. Ovo je pre fantastika konkretnog, kao niz konkretnih apstrakcija koje Kapote bravurozno izvodi. Recimo da više podseća na fantastični realizam Hulija Kortasara. Ovde nema ni očuđenja, oneobičavanja. Ne možemo utvrditi jasno mesto spoja; u kom to trenutku je svakodnevno prestalo da bude svakodnevno. Junakinja priče Mirjam upoznaje devojčicu za koju tek naknadno postavljate pitanje da li je uopšte stvaran lik. Jer znate da biste onda morali da filozofirate šta je uopšte stvarno. Glavni lik u toj priči koji se sa tom devojčicom "druži" je nesumnjivo stvaran. Vidimo da je po sredi suptilna igra perspektive, da priča ima više šavova, ali ni u jednom trenutku nema napuštanja realnog toka. U ovom našem čitalačkom vaganju (pretpostavljenih) perspektiva se krije fantastično. To svakako stvari vuče na džejmsovsku vodenicu (Okretaj zavrtnja). U priči Drvo noći jedna usamljena žena se izgubi u vozu. Iako veoma atmosferična, priča nije ispričana kao onirični doživljaj nego kao objektivni izveštaj. Naknadno celu stvar možemo da tumačimo i na taj način sna, ali joj nikako ne možemo oduzeti njen dnevni realizam. Dakle, kod Kapotea fantastika pa time i horor su:

(1) u srcu svakodnevnog

(2) zasnovane često na egzistencijalnoj strepnji

(3) psihološki zasnovani. Ali u strukturi izgrađenih likova ne na specijalnim efektima dok postupak naracije sledi nizanje svakodnevnih događaja i konkretnih slika uz intenzivnu poetičnost rečenice i atmosferičnost (južnjačka gotika)

Kapote je najfantastičniji kada se bavi psihološkim lavirintima, recimo u pričama Bezglavi jastreb i Gospodar patnje. Kod njega itekako postoji tajna (mistery) samo je pitanje kako se ta tajna postavlja i narativno opravdava. 

Kapote se itekako bavi društvenim, običajnim, porodičnim i rekosmo psihološkim uslovljenostima svih vrsta. U dobrom delu ovih priča se nazire razorni posmatrač i ironičar: 

"...Brinuo ga je problem ljubavi, ponajviše zato što ga nije smatrao problemom. Pa ipak bio je svestan da nije voljen. To saznanje bilo je kao dodatno srce koje kuca u njemu. Ali, nije bilo nikoga. Možda Ana. Da li ga je Ana volela? 'Oh', rekla je Ana, 'kada je išta bilo onako kako je delovalo? Čas punoglavac, čas žaba. Izgleda kao zlato, ali kada ga staviš na prst, ostavi zeleni krug. Evo, recimo, moj dragi muž: delovao je kao fin čovek, ali ispostavilo se je samo jedan običan podlac. Samo se osvrni, čak i ovde: u onom kaminu ni tamjan ne bi mogao da zapališ, a ona ogledala dodaju prostor, lažu. Ništa, Voltere, nije onakvim kakvim se čini. Božićne jelke su celofan, a sneg samo čips od sapuna. U nama leti nešto što se zove Duša i, kad umreš, nikada nisi mrtav; da, a kada smo živi nikada nismo živi. I ti hoćeš da znaš da li te ja volim? Ne budi tupav Voltere, mi nismo ni prijatelji'..."

(Zatvori i poslednja vrata)

Nemilosrdno seciranje te žabe ispraznosti društva u kome je autor živeo te na njima zasnovanih društvenih uloga i odnosa, i u ovim pričama ima važno mesto. 

A srce ovog autora i briljantnog posmatrača itekako snažno kuca i tu me je Kapote najviše, možda i osvojio. Ja sam ga našao u njegovom svojevrsnom porodičnom ciklusu koji sačinjavaju tri priče: Božićna uspomena, Gost na dan zahvalnosti i Jednog Božića. Tu se vidi srce dečaka koji je odbio poverovati da ne postoji Deda mraz. Tu vidimo ranu patnju koja određuje njegove buduće teme i oblikuje ga kao pisca. 

Kada sve skupa bacim pogled na ove Sabrane priče, ima ih dvadeset, i kada kažem da je svaka briljantna (a nisam ih sve spomenuo) onda ću takođe reći da njegov pripovedački ciklus nije uopšte mali. Ovo su svakako priče koje ću više puta čitati. 

Nepoznati autor, Don Kihot, ulje na platnu Narodni muzej Crne Gore, Cetinje

Malkolm Lauri - Pod Vulkanom (Under the Volcano); prevod: Luko Paljetak

Ako bi mi neko tražio savet da mu od više težih klasika predložim jedan da se „pomuči“, uzeo bih baš ovaj roman. Knjiga je zahtevna, ne baš lako prohodna ali višestruko nagrađuje trud. Ono zbog čega je roman svrstan u klasike: zadire u koru egzistencije, probija led, aktivira moćne teme ljubavi, smrti, smisla individualnog i društvenog postojanja sa snažnim antropološkim podtekstom. Istovremeno ovo je i jedan od najboljih predstavnika tzv. metafizičkih romana, kao što je recimo Sabatov O junacima i grobovima, a to znači da se drama egzistencije susreće, prepliće sa nizom mitskih i mitopoetičkih elaboracija. Zaplet je jednostavan, pripovedanje veoma složeno, često alogičko ali se teme i dimenzije romana otkrivaju stupnjevito-neočekivano, pripovedni zaključci, takođe. Prosto je neverovatno šta se sve otkrilo iza te neverovatne melase, često nepovezanog i razlivenog govora. I neočekivana balada i filozofsko-mistična kao i politička rasprava, i šamansko putovanje i velika refleksija o blizini smrti, kraju sveta ili kraju čovečnosti. Zato ću ovde nabrajanjem, po tezama, spajanjem tačkica skicirati o čemu se ovde radi i zašto je vredno pažnje, tj. čitalačkog napora.

(1)   Perfectamente borracho (savršeno napit) – U stanju pijanosti postoji jedan savršeni trenutak koji se može širiti u složen doživljaj kada napita osoba odjednom savršeno „vidi“, „oseti“, „razume“, trenutak uzvišenosti i preobražaja. Kada alkohol napravi „klik“, traži se još jedan metafizički „klik“. Na neki način ova proširena svest odgovara onome što je niz pisaca tražio u drogama ili alternativnim načinima života da bi postigao prošireno stanje svesti ( to su pokušavali pisci poput Hakslija, bitnika i raznih drugih). Ali za razliku droga koje pojedinca uvode u prolongiranu ekstazu, maniju, furioznu kreativnost, perfectamente borracho je više nalik zenu, doživljaju zbog koga vredi upustiti (upuštati) se u stanja produženog pijanstva, u svojevrsne odiseje pijanosti da bi se došlo do te nagrade i do toga otkrića. Drugim rečima, napijanje nije konzumersko iskustvo instant sreće, nego je ono umetnost za uzvišene duše. Za čitaoca je trop perfectamente borracho važan zbog saživljavanja jer ako pratite tok svesti glavnog junaka, pa još ako vam je simpatičan (a trebalo bi da bude) onda želite da uđete u njegov doživljaj, takoreći da sami budete perfectamente borracho. Naravno to se postiže putem jezika, toka svesti iz kojega proističe vrlo specifičan govor našeg temperamentnog konzula. I tu dolazimo do jednog mogućeg problema koji treba savladati; barem je meni bilo izazovno.

(2)   Veliki blokovi nepovezanog govora -  stanje pijanosti, otvara čula, uklanja misaone blokove, rekoncipira odnos uzroka i posledice, oslobađa paradoks (kao i kod zena) dok vam se u jednom trenutku ne otvori saznajno polje. To je stanje maksimalne čulne pobuđenosti, jezik konkretnih slika, veoma plastičan i savršeno nestabilan. Ali to često testira strpljenje (treznog) čitaoca. Takođe pošto je Laurijev jezik zasićen simbolima, ovo često stvara zabunu. U konzulov kadar uleti kolibri i vi pomislite, aha to je to; i već ste i već baratate registrima simboličkih sistema radi dekodiranja da biste najzad shvatili da se slika ponovo razlila i ne vi niste perfectamente borracho! Često kada pričate sa pijanim ljudima imate utisak da vas zafrkavaju. Ali strogo diskurzivno mišljenje u ovom romanu nije na velikoj ceni. Morate se navići na paradoks; ali ćete i pored toga zaključiti da su povremeno delovi teksta prosto blokovi labilno povezanog narativa. Doduše čuo sam predloge, da prilikom čitanja ove knjige nije lose popiti radi sticanja dodatnih uvida ali u vezi sa tim predlogom moram ostati uzdržan. Kakogod, potrebno je ovu seriju razlivenih slika  čitati koliko je god moguće više koncentrisano jer, ni za čitaoca neće izostati perfectamente borracho dostignuća. Sasvim sigurno! Ali to nije sve, čak ni najvažnije.  Jer:

(3)   Složeni misaoni i mistični registri glavnog junaka – u prvom delu romana pratimo pokušaje glavnog junaka, bivšeg konzula u Meksiku, Džefri Fermina da sredi svoje emotivno i opšte stanje tako što će smanjiti ili prestati sa konzumacijom alkohola. On to, slutite, ne može i tek ovlaš pokušava. Ipak, uspeva da održi nekakvu čudnu, rekli bismo i sasvim poremećenu ravnotežu do jednog određenog trenutka: dok ne počne da pije Meskal. Meskal je specifično meksičko piće koje se dobija od agave i ima svojstvo da stvara halucinantne i košmarne vizije. Nepogrešivi nagoveštaj da je alkoholizam način da se u ovom romanu govori o nečemu mnogo ozbiljnijem doći će sasvim sigurno čitaocu kada počne ta, nazvaću je, ad inferno faza. Jer pakao u ovom romanu, sasvim sugurno, nije samo snoviđenje nekog ludog pijanca već izvesnost bilo kako da je shvatate: (a) kao fenomen društvenog srozavanja, narastajućeg antisemitizma i fašizma, (b) kao svojevrsnu filozofiju istorije koja govori o dekadenciji i kraju sveta, kao (c) viziju propasti, lamentaciju o ekstremnoj egzistencijalnoj nesigurnosti i  ljudskoj lomljivosti jer se radnja romana odvija podno dva velika vulkana: Popokatepetla i Iztakiuatla gde sve što živi može biti zatrpano svakog trena ili možda zato što se (d) radnja romana odvija na Dan mrtvih ( Dia de muertos) ili možda (e) što će čitaocu osloboditi dalje mitopoetske prostore domišljanja ka raznim metafizičkim i spekulativno-mističnim koncepcijama. Zato je potrebno radi razumevanja idejne celine romana uhvatiti:

(4)   Svetonazor glavnog junaka i mistično-filozofska podloga romana -  Trezno postavljeni svet u kome se zatekao konzul nikako ne valja niti uživa bilo kakvo pravo da postoji u njegovim vrednosnim koordinatama. Reklo bi se na prvi pogled da je neki radikalni nihilista ali nije ba`tako. Zato što su te ideje u osnovi religijske: od potpune nepostojanosti sveta iz hinduskih legendi do izopačenog sveta koju je stvorio uvrnuti, poludeli, zabludeli bog, koji stvara pogrešno,  a iz takvih pobuda je i egzistencija suludi ringišpil bez smisla. I u jednoj važnoj sceni idući nasumice od mesta do mesta konzul nailazi na jedan takav karusel pa metaforu ringišpila (jedna od najstarijih religijskih ideja točka) pretvara u ekstendiranu sliku sulude egzistencije rečima:

Ogromni stroj tobogana, prazan, što ipak punom brzinom juri iznad njegove glave u ovom mrtvom dijelu sajmišta, podsećeao je na nekog ogromnog zlog duha koji vrišti u svome samotnom paklu, grčeći udove, udarajući zrak nalik na mlatove brodskih točkova...Konzul je kao ona jadna luda koja je na svijet donijela svjetlo, visio naglavačke nad svijetom...

Ta luda koja stvara svet se diskretno ali lajtmotivski ponavlja u romanu kao i perfectamente borracho trenutak kada ugleda natpis u parku:

¿Le gusta este jardín
¿Que es suyo?
¡Evite que sus hijos los destruyan!

 (Sviđa vam se ova bašta/Je li vaša?/Postarajte se da je vaše potomstvo ne uništi!)

Bašta je naravno ovaj naš svet na ivici uništenja. Lajtmotiv nosi spektar političkih, egzistencijalnih ali i religijskih konotacija. Bašta upućuje i na legendu o izgonu iz raja. A konzul na sve to gleda kao poznavalac Kabale tako da se njegova slika sveta zasniva na doktrinarnim postavkama tog tipa. On je sledbenik renesansnih filozofa kabalista. U tekstu se i nabrajaju svi ti njegovi uzori. Kakogod, Lauri nije napisao roman s tezom, tj. nije napisan kao tendenciozna parabola nego uvek ostaje na terenu doživljaja aktera i iz njihove unutrašnje psihološke logike kao i precizne dramaturgije (uprkos razlivenom narativu) stvara egzistencijalnu dramu nekoliko ljudi čiji se životi prepliću (konzul, njegova supruga Ivon i njegov brat Hju) kao i egzistencijalnu dramu čitavog sveta u osvit fašizma i II svetskog rata; što znači da su dokazi u potpunosti umetnički, a ne ideološki iako ne umanjuju ideološke implikacije takvog doživljaja sveta. Konačno

(5)   Alkoholizam je složena metafora „otvaranja vrata“ – to jest mističnog sagledavanja stvarnosti a perfectamente borracho za kojim se stalno traga je vrsta uvida i težnje za ostvarenjem kvintesencije putem putem mističnog procesa gde prosvetljena svest projektuje stvarno biće sveta. Laurijev čisto umetnički uspeh ovde je što je tako postavljenu problematiku otkrivanja vizije bitka sasvim preneo na dramatruršku ravan te tako izbegao dubioznu zaglavljenost u konceptu bez priče. Prostor ideja u romanesknoj formi se čini ubedljivim tek kao prostor akcije. Dakle, konzulov problem je što je se on potpuno poistovetio ili upleo sebe u nesreću celog sveta. Ovo je, svakako, Laurijev dosta uspešan pokušaj da stvori reprezentativnog junaka svetske boli ili fin de siècle, to jest da stvori utisak kako taj junak ne rešava samo neke svoje probleme već kao da i svekoliko čovečanstvo traži rešenje. I svi drugi njegovi problemi dati su dramaturški ubedljivo: uvid je suviše jak, konzul se zaglavio u svom paklu; ali da se na tome ostalo imali bismo tek mračni kraj romana što bi bilo logično ali ne i previše originalno. Ali se otišlo dalje od toga. Konzul mora proći kroz taj pakao na način Odiseja, rekli bismo, on ga mora dobro fundirati i ispitati. I sledsvteno,  tamo gde bi smo dobili kraj bez & sa dobro poznatom poentom dobijamo novi početak i pravi smisao konzulovog (anti)herojstva. Počinje ad inferno faza na način kako sam već izložio.

 

(6)   Spajanje velikih egzistencijalnih blokova – Često romani sa mističnim idejama zaglave u nekoj vrsti solipsizma. OK, taj delirijum je deo stanja svesti ili je nekakva fantastična elaboracija (nadgradnja) ili je uz pomoć magijskog realizma vrlo dobro ukotvljena u svakodnevicu koja onda začuđujue i zbunjuje. Ali ne može tako unedogled da bi tekst bio ubedljiv. Ovde, naprotiv, imamo jedan potpuno “trezni” delirijum, objektivizaciju stvarnosti prevazilaženjem privida putem mistične metafore alkoholizma. Ali ma koliko su religijske ideje moćne, tek je priča ono što ubeđuje, kako sam već rekao, a priča dobija ubedljivost tek kada izađe iz glave, prevaziđe subjektivni delirijum i dramatski sebe potvrdi & uporedi sa iskustvima drugih. I to je u ovom romanu odlično rešeno. Iako narativ pretežno prati konzula Džefri Fermina, perpsektiva iz koje se govori se menja. Nosioci perspektive naracije su i nosioci samih egzistencijalnih blokova priče pri čemu se ta dva ne povezuju direktno. Znači, ako se priča iz perspektive Ivone, konzulove žene, njena priča se ne otkriva (poentira) sasvim njenom subjektivnom perspektivom nego se poput mozaika sklapa na neočekivanim mestima. Zato je ovaj roman u potpunosti modernistički. Likovi su Žak Larijel (konzulov prijatelj, novinar), Ivona (konzulova supruga) i Hju (konzulov brat). Hjuova priča čini skoro zaseban i prilično izdvojen blok dok su Žakova i Ivonina sasvim izukrštane. I kao što sam rekao, tu je Lauri maestralan; i pored upadanja u razliveni narativ, najjači je tamo gde je upravo potreban da bude, kao romansijer. Kod Laurijevih junaka, naročito Fermina, postoji taj povišeni afektivitet koji kao da je uvek na granici patetike, ali je nikada ne prelazi. Štaviše on dobija svoj emotivni crescendo paralalno sa dramaturškom ubedljivošću. Recimo emotivni odnos Džeka Fermina i njegove supruge Ivone su veoma zapetljani i skoro do kraja romana nisam mogao proniknuti jasno o čemu se tu uistinu radi, sve dok se ta dva egzistencijalna bloka, Džekov i Ivonin, nisu briljantno spojili.
I ovaj egzistencijalni aspekt je od ključne važnosti za značenje romana. Naime, ovo nije roman o uspehu. Naprotiv ovo je priča o nekoliko autsajdera. Jer svi su oni zaglavljeni u svom položaju u svetu i ne žele se u njega vratiti. Sve što pokušavaju prilično uzaludno je da se vrate jedni drugima. Priča o Hjuu uz još neke bitne aspekte romana uvodi snažnu političku dimenziju je i snažna

(7)   Politička rasprava – Priča o Hjuu je poslužila da se ispitaju horizonti utopije što kroz njegov životopis, što kroz političku debatu sa bratom. Hju je učesnik špasnkog građanskog rata sa nesmanjenim utopističkim žarom iako sklon autodestruktivnim nagonima. Konzul Džefri Fermin, naprotiv, je potpuno otrežnjen svojim pijanstvom i njegovu sliku sveta sasvim boje vizije tragične propasti. U njihovom međuodnosu rekao bih da je Lauri pod priličnim uticajem Dostojevskog. To je rasprava o idejama ali i potpuni scan aktuelnog političkog trenutka. Mnogo toga je tu rečeno i o fašizmu i o antisemitizmu, a u Meksiku tog vremena jačaju fašističke falange kao što je Union militar. Konzulov politički doživljaj sveta je takođe makabristički, a karnevalske spodobe postaju politički motivatori radnje. Ima uvek nešto kostimsko – prerušavajuće u političarima, pogotovo u suludim vremenima, a i ovo naše je, reklo bi se, takvo. Političke figure same sebe odevaju u svoje kostime ali ne uviđaju uvek makabrističku pozadinu svog angažmana; dok mi nismo uvek sasvim sigurni ko pokreće te lutke i daje im moć govora. Da, ovo je i rasprava o političkom govoru.

(8)   Pripovedne celine unutar razbarušenog pripovedanja – Nešto o tome sam rekao. Roman je uspeo zato što je te celine ili potencijalne celine spojio upravo tako kako je spojio. Lauri je bio i nadareni stvaralac kraćih formi. Koliko je meni poznato, one nisu prevođene na hrvatski & srpski jezik sa jednim važnim izuzetkom: Pakleni kamen (Gradac, 2000) -Lunar Caustic. Ova novela mi deluje kao pripovedačko- egzistencijalni blok koji je trebalo da posluži u pisanju romana koji bi bio nastavak romana Pod vulkanom. Tema je ista, ponovo alkoholizam i nekoliko pojedinaca koji su nasukani u ludilu sveta; i ponovo paradoks: moderno društvo i savremenost trpe kritiku, autsajderi su junaci plemenitog duha, a ludnica je oaza u svemu tome. Pod vulkanom upriličuje pakao, dok je taj drugi roman trebalo da upriliči čistilište; a iz koncepcije novele, ako je tretiramo kao fragment, vidimo da je bio zamišljen u istom egzistencijalnom ključu koju bi pisac, verovatno, ponovo mitopoetski nadgradio.

(9)   Katoličke reference i drugi religijski, mitološki i politički slojevi – Radnja se odvija tokom jednog dana u Meksiku podno vulkana na Dan svih svetih (Sollemnitas omnium sanctrorum) 1. novembra i ne treba ga brkati sa Danom veštica koji pada dan ranije, 31. oktobra. Uprkos tome, skoro da nema katoličkih značenja uključenih u narativnu simboliku. Nešto drugo je po sredi. Uzima se običajni, karnevalski deo tog blagdana kada se u Meksiku sećaju svojih predaka i odlaze na groblje. Ovo je Lauriju poslužilo da stvori snažne slike koje uvode jedno drugo, za njega mnogo važnije značenje, tj. najdublji religijski, animistički sloj. Zapravo prebacuje Dan veštica na Svisvete, da bi izmešao svet živih i svet duhova u arhajskom poimanju tih koncepata. Konzul prolazi u svom deliričnom transu kroz pakao koji se tog dana otvara ka zemlji. Raznorazni duhovi slobodno šetaju. Tu ima i elemenata šamanističkih putovanja kroz druge svetove, a Lauri je odličan poznavalac raznoraznih svetskih mitologija i htonskih kultova.
A uverljivosti tih slika doprinosi i  nešto veoma realno: aktuelni politički trenutak u kome slobodno šetaju fašistički falangisti u osvit Drugog svetskog rata; s tim što, po meni, ovo daleko nadilazi konkretni trenutak i govori o makabrističkim dimenzijama zla koje se kriju u političkim manipulacijama svih vremena, a vrlo očito i danas. I tu, takođe, vidim romanesknu vrlinu, da se teme jednog, u velikoj meri, gotskog pa i „metafizičkog“ romana, na ovako jasan način otvore realno-istorijskoj i političkoj dimenziji egzistencije.
Ipak, katolička referencijalnost je i pored svega toga bitna. Ovo se postiže ponavljanjem, kao vešt lajtmotiv. Usred pakla konzul čuje pitanje: 

- ¿Quiere usted la salvación de Mexico ¿Quiere usted que Cristo sea nuestro Rey?
- Ne

Da ne bude zabune, pitanje se kasnije ponavlja još jednom:

- ¿Quiere usted la salvación de Mexico ¿Quiere usted que Cristo sea nuestro Rey?
-Ne

Čitalac ovde može poći za divergentnim asocijacijama: (a) ovo je vrlo blisko situaciji isleđivanja, pa može upućivati na inkviziciju ili klerofašizam. Međutim pronašli smo ovde konkternu katoličko-ritualnu asocijaciju (b). Naime situacija pakla u kojoj se konzul nalazi je i situacija bliske, preteće smrti i u tom slučaju sveštenik će pozvati grešnika na pokajanje radi spasa duše. Spasenje se odbija na dva očigledna plana
- kolektivnom (¿Quiere usted la salvación de Mexico?) i
- ličnom (¿Quiere usted que Cristo sea nuestro Rey?) zato što u ovom ključu, Hrist Kralj mora biti i spasilac.
Ovde dakle, imamo sasvim neposredno odbacivanje hrišćanskog pogleda na svet generalno, ne samo kao političke ideologije.

(10)                      Jezik i prevodi – engleski tekst je impregniran španskim. Razumljivo da je onda tako moralo biti i u prevodima. Ali kako se koristi taj španski? Pa na isti način kako u srpskom i hrvatskom koristimo engleski; mnoštvo stranih reči i izraza koristimo slobodno i mešamo sa maternjim (na užas leksičkih dušobrižnika!). Ali koristimo ga sa punom svešću o značenju tih stranih reči. Pošto je engleski jezik još uvek Lingua franca, mi svesno dozvoljavamo kulturni uticaj ovog jezika na svoje svakodnevno izražavanje. U Laurijevom romanu, upravo tako su pomešani engleski i španski. S jednim dodatnim efektom: španski dobija ulogu Lingua franca onostranosti. Meni je poznavanje španskog uveliko povećalo razumevanje i uživanje u tekstu. Stoga je krajnje neobično, da u srpskom Nolitovom prevodu iz 1966. godine (prevod: Branko Vučićević) ovaj španski nije uopšte prevođen. To je, očigledno,  shvaćeno kao element egzotizacije i atmosfere na kome se ne treba zadržavati. Time su oduzeli romanu bitnu dimenziju njegovog značenja.
Ja sam počeo roman čitati u hrvatskom prevodu, ali zbog mestimično teških delova, nemajući engleski original,  prešao sam u jednom trenutku na srpski. Ali sam se vrlo brzo vrati na hrvatski. Daljim poređenjem nekih teških mesta, zaključio sam da je u hrvatskom prevodu to mnogo bolje rešeno; uzgred , tamo su španske reči i izrazi su skrupulozno prevedeni. Zato preporučujem hrvatski prevod Luke Paljetka.

(11)                   Književni uticaji i filmska adaptacija romana – Verovatno su studije napisane i biće napisane o svim antropološko-religijskim i filozofskim uticajima na Malkolma Laurija. Na hvale vredan način autor, kao Borhes ili Eko, navodi sve svoje uticaje u svom romanu. Kabalistički se mogu naći u samom tekstu, a ovde navodim one implicitnije navedene ili uopšte nenavedene: Sofokle,  Luis de Leon, Džon Banjan, Kristofer Marlou, Ben Džonson, Herman Melvil, Džozef Konrad, Edgar Alan Po, Džek London, Tolstoj, Dostojevski, Čehov, Persi Biš Šeli, Žan Kokto, Bodler, Gete...
Po ovom romanu Džon Hjuston je snimio odličan film istog naslova Under the Volcano iz 1984. godine sa Albertom Finijem i Džeklin Biset.

(12)                   Zaključak: zašto čitati ovaj roman – Lauri se borio sa alkoholizmom kao i njegov junak Džefri Fermin. Verujem da je dobrim delom ovaj roman i pisan u napitom stanju što ga čini, mestimično, previše razbarušenim i teškim za čitanje. Uprkos tome, način na koji je napisan, izuzetno liričan jezik, način na koji zaobilazi žanrovske klišee, kao i način na koji  podređuje ideološki spektar umetničkom zadatku; neverovatna potentnost višestrukog poentiranja koja proizilazi direktno iz dramaturško-umetničkih rešenja i gde se izneveravaju čitalačka očekivanja, čine ovaj roman remek-delom. Što znači da, barm što se mene tiče, on postaje višestruki standard za poređenje. Od pisaca klasika, radi poređenja postupaka, treba ga imati u vidu kad god čitamo književnost koja uključuje gotske teme, sa Foknerom, sa značajnim hispanoameričkim romanima koji uvode fantastični realizam kao i sa svim budućim ambicioznijim pokušajima ovog tipa. Naveo sam Sabata kao primer, a posle ovog romana preporučujem čitanje Huana Rulfa i njegovog čuvenog romana Pedro Paramo. I konačno: od toga sve počinje, na to se i vraća, večni motiv i jedna od poslednjih rečenica ovog Laurijevog romana:

No se puede vivir sin amar

(Bez ljubavi se ne može živeti)

*U aranžiranju teksta sam koristio svoje fotografije sa Izložbe o smrti i posmrtnim običajima Etnografskog muzeja u Beogradu pre nekoliko godina. Slike iz filma Under the volcano Džona Hjustona kao i slika autora i za Mezcal, uzete su sa interneta.

 

Flaneri O'Konor - Nasilni grabe carstvo nebesko

prevod: Aleksandar Đusić

Psihološki, porodični, društveni, a bio bi možda i coming of age roman da nije gostski ili kako se još u kratkoj srpskoj recenziji kaže "zasnovan na mračnim katoličkim temama". Ovo poslednje je sporno osim da ja autorka bila odana katolkinja što ću još razjasniti. A neka mesta na svetu i u ljudskoj duši opsedaju iste, stare priče, kao kob mesta koja onda priziva posebnu vrstu usredsređivanja na toj persistirajućoj patnji generacija. Onda još možemo reći da to mesto progone duhovi prošlosti, a da ljudi nikako ne uspevaju da se otarase svojih demona, te da ih oni progone; drugim rečima patnja generacija postala je iskustvo jezika koje je stvorilo ovakav gotički pristup američkom jugu. 

Zanimljivo je da jedna katolkinja opisuje porodične i društvene fenomene religioznog ludila američkog juga. Ovo je važno reći pošto ovo nikako nije antireligiozni roman, nego ozbiljna i ubedljiva psihološka studija jednog veoma mogućeg porodičnog miljea. U centru priče je Fransis Marion Tarvoter koji sticajem nesrećnih okolnosti gubi u saobraćajnoj nesreći roditelje a onda biva preuzet ili otet na vaspitanje svome dedi-ujaku, religioznom fanatiku. Ali ovo bi bilo upršćeno samo tako reći jer ovo je svojevrsna kritika američkog protestantizma i njegovih raznolikih pokušaja da preuzme Božju reč u svoje ruke. Jug tako tako biva rasadnikom, grotlom verskih tvorevina velikog naboja pa je tako stvarao svoje patrijarhe i herezijarhe i sve one koji su se smatrali izabraniama. Na neki način ovo je kompleks izabranosti koji se pretvorio u porodičnog duha ili duhove celog jednog naroda. Jer njima je svima religija u krvi. Ali neki će doći na opasnu granicu između ludila, koje neizbežno dolazi kao pretnja ovakve jedne kulturne proliferacije, i praznine. Jer ateizam nije opocija, ni za jednog od njih, u stvari. I ovo je polemička oštrica knjige. 

Iako je glavni fokus na Frensisu Tervoteru priča se u koncentričnim krugovima bavi svim članovima porodice povezanih sa jednim ovakvim južnjačkim patrijarhom u dubokim posledicama koje je njegova senka ostavila na njih. Može se reći da su ovde svi troubled souls, mučene, prognane, proklete, posednute duše. I ovde se otvara prostor za gotičku elaboraciju muke i strave kroz koju svi oni prolaze. I ovde dolazi do punog izražaja uspešnost i ubedljivost upotrebljene forme. Jer su svi ti njihovi međuodnosi zaista minuciozno elaborisani. Roman ima sve najbolje osobine američke porodične drame. Nijedan psihološki vektor koji bi bio u pozadini unutrašnjeg i spoljašnjeg diskursa patnje nije propušten da bude ispitan. Zato roman obiluje dijalozima ali se ne zadržava samo na njima. Glavni likovi sebe izražavaju i sebe samoobjašnjavaju, što je veoma važno da bi se čitaocu omogućila tačka objektivizacije posmatranja. Ali prava začaranost kreće u opisu i u religijskom nadnarativu koji proizilazi iz samog opisa (usamljeni patrijarh odgaja dečaka u bespuću gde  svaki kamen zapravo glumi žrtvenik) ilij u tekstu Sv. pisma koji svojom figuracijom tek daje značaj pukim radnjama sadašnjosti. 

Roman takođe obrađuje teme koje su na razmeđu religijske i političke artikulacije (što u Americi često nije jasno razgraničeno) ali i opštije filozofsko-religijske teme kao što je dilema između predodređenosti i samoaktualizacije, čuveni "pursuit for happines" iz američke Konstitucije. Autorka je bila svesna da će svi tragači za mesto pod američkim suncem morati sa se pozabave ovom dominantnom protestantskom temom kojom se bavila i Evropa na sve svoje paradoksalne i manje paradoksalne načine. 

Gotičko je u ovom romanu dosta toga. Želite duhove, dobićete ih! Ili jedna scena u kojoj dominira dete koje propoveda. Jer ako od dece napravite lutku koja govori to zbilja deluje sablasno. Deca su ona koja su na putu te predodređenosti ili samoizgradnje. A glavni fokus romana opet je na jednom dečaku. A njegova muka je sasvim ljudska i opipljiva, mogućnost identifikacije laka, a ivica ponora kojim hodi nešto što je više stvar stvarnosti nego mašte. 

Roman je grozničav od početka do kraja. I glavni element opisa kada se priča o svetosti je vatra. Vatra je povezana sa sukobom. Roman se originalno zove "The violent bear it away". Pošto je to završni deo jednog biblijskog stiha, prevodilac se odlučio za ponuđeni srpski ekvivalent. Stih je iz Mateja 11:12, a u engleskom prevodu glasi:

"From the days of John the Baptist until now, The Kingdom of Heaven suffereth violence and violent bear it away."

A ima i ovakvih delova:

"Jeste li gluvi za Reč Gospodnju? Božja reč je goruća Reč koja će vas plamenom pročistiti, ona pročišćava ljude i decu, kako ljude tako i decu...Spasite se u Božjem ognju ili izgorite u sopstvenom!" (98)

U tekstu ne često, ali na važnim mestima provejava specifični, bizzare, humor. U hororo žanru, ja ga barem, ne pronalazim tako često. Ne samo zbog toga, naravno, prisustvo-odsustvo humora u tekstu mora biti važan konstituent svih pokušaja tumačenja. A treba reći da ova metaforika vatre ima važnu dramaturšku funkcionalizaciju u romanu što je bravurozno izvedeno. Bez ikakve sumnje ta vatra je luceferijanskog karaktera, ona je uzvišena, ali su sve posledice njenih učinaka  u dramaturškom smislu kao i u smislu opsega značenja ovoga roman,  konzekventno izvedene na katolički način. U tom smislu ovaj roman, u najboljem smislu, zaista obrađuje katoličku tematiku. 

Gustav Majrink - Golem

                                                            

 

prevod: Luka Račić

Didaktički teozofski roman o napredovanju iz tame u svetlo na putu obogotvorenja tj. sjedinjenja sa božanskim dvojnikom Hermafroditom. Prebogat alegorijom i okultnim simbolima razasutih na sve strane kroz roman tako da njihovo povezivanje nije lako. Može se reći i da je ovo jedna velika mitska alegorija. Ali nema ubdljivu književnu snagu, tj. ono što se dešava u (fantastičnom) narativnom prostor-vremenu ne priliči nečemu što bi se ikako moglo desiti ili se dešava. Narativni elementi koji bi trebalo da se lako uklapaju stoga često imaju karakter prenategnutosti. Ono što likovima oduzima snagu jest to da ne postoje po sebi, tj. daju se isključivo kroz lelujavi opis glavnog junaka između jave i sna. Uprkos tome, pisac svome romanu pokušava nametnuti jedan vrlo komplikovani uzročno-posledični niz događaja, ali ono što priliči mitskoj poemi i slobodi asocijacija, nije lako prikazati kroz roman tako da je uočljiv slabiji rezultat na planu forme. 

Gornje slabosti se nadoknađuju odličnom atmosferom tajnovite, mistične, lavirintske jevrejske praške četvrti te opisima graničnih stanja svesti i prekognicije. Arhitektura te četvrti je neuhvatljiva, lični prostori izukrštani i nedovoljno jasno definisani i profilisani. Sve se stapa jedno u drugo i jedno sa drugim. Tako se sugerišu višestruki planovi stvarnosti u svoj svojoj nestabilnosti što za rezultat ima stalni delirični odnos glavnog junaka prema onome što mu se dešava i u takvim okolnostima prekognicija a ne racionalno postaju jedino merilo percepcije. Jer je svakodnevica prikazana kao svojevrsni neprekidni niz opsena ili košmar što ovu knjigu kvalifikuje u horor književnost. Za igru ovakve vrste ekspresivnosti svi aduti su stavljeni, kako rekosmo, na glavnog aktera Atanazijusa Pernata. On je zapravo jedini glavni lik ovog romana, a svi ostali su sporedni, bilo zato što su deo piščeve ideološke slike potpune nestabilnosti svega postojećeg, bilo stoga zato što nije uspeo da ih učini ubedljivijim. Recimo mitsko-ženski lik Mirjam (ženski duhovni princip ) u jednom trenutku se obraća glavnom junaku putem neke vrste telepatsko-spriritističke seanse. Ženski likovi generalno nemaju svoj unutrašnji strukturni realitet u romanu. Oni su zapravo pripovedne funkcije; kao što su principi telesno-zemaljskog (Angelina) s jedne i žensko-duhovnog (spoemenuta Mirijam). Ipak ovo nije omelo pisca da načini nekoliko bravuroznih sporednih likova čija je jačina upravo u pripovednoj ekonomičnosti, retkosti i efektnosti njihovog nastupa. Tu mislim pre svega na kabalistu Hilela, lutkara Cvaha ali ili crvenokosu Rosinu koja sa spomenutom Angelinom i Mirijam čini trijadu ženskih likova koja je važna za idejnu okosnicu romana. Rosina je prostitutka i kao takva je potpuno uronjena u marginu. Društveno gledano, margina se kod Majrinka poklapa sa najnižim i najmračnijim turobnim svetom opsena; jer gde je Rosina tu su probistveti najgore vrste, ubice, kriminalci, ali i razni nesrećni stvorovi koji nemaju nigde drugog mesta osim na toj margini. Ovo je važno primetiti jer nam omogućava vrednosno pozicioniranje književnog dela na razmeđu između političkih i ideoloških aspekata njegovih značenja. Rosina je, dakle, princip zemaljske požude. Generalno, sablast seksa ne napušta priču od početka do kraja što za roman ovako naglašene okultne motivacije nije neobično. Uz razne druge hororične elemente kao što su nejasne aveti na svakom koraku, tarot ukazanja, zaposednute prostorije, mitskog Golema i Cvahovih luktaka, to sve čini roman uspelim predstavnikom žanra. Zapravo, najuspešniji hororični aspekt ovog romana je fantastična rezultanta koja proističe iz neprekidne derealizacije. Tako u više navrata imate osećaj da ni "stvarni" likovi nisu ništa drugo nego lutke u rukama mračnih sila. 

Treba pohvaliti ovo Orfelinovo izdanje. Čitao sam jedno ranije izdanje na srpskom ovo je na daleko višem nivou urađeno. Najpre imamo novi prevod u kome su se prevodilac i urednik potrudili da nam objasne neka kriptična mesta u tekstu i objasne manje poznate pojmove. Takođe su opremili knjigu izvornim ilustracijama Huga Štajnera koje su od izuzetne važnosti za razumevanje romana, štaviše njegov su neodvojiv deo pošto ga je sam Majrink angažovao za originalno izdanje i naglašavaju ezoterično-idejnu dimenziju romana. Recimo sve njegove ilustracije su prilično mračne i prikazuju stalnu igru između između senki a samo je njegova poslednja ilustracija okupana svetlošću jer se poklapa sa ideološkim podtedstom ovog romana i njegovom kriptičnom idejnom namerom. Mnogo je lakše probiti se i razumeti ovaj roman uz nekakav kritični osvrt pa pohvala i na adresu urednika ove edicije.