Vidim da su čitaoci sajta Goodreads ovaj roman svrstali u bosansku trilogiju: Na drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Zapravo, ima u tome logike jer ti romani, vremenski isprekidano doduše, čine jedan niz u nečemu što bi bio okvir bosanske istorije ispričane iz srpske perspektive. Po tome, osim pretežno po jeziku, Andrić je nesumnjivo srpski pisac što ovde tek uzgred spominjem u kontekstu raznih kontroverzi koje su se javile oko toga kako on vidi ove ili one "epizode" iz te istorije. Tako su veoma stručni profesori i drugi zvanični i nezvanični agenti srpske nacionalne kulture imali vrlo jednostavan zadatak: odbraniti Andrića od zemerki da pogrešno barata istorijom. Iz više razloga je taj zadatak bio jednostavan. Prvo, primedbe su uglavnom bile promašene. Onda kada ne piše istorijske studije i disertacije, Andrić je izuzetno ubedljiv. Glavno bi se saželo u ovoj tezi: Andrić ne piše obične istorijske romane, nego daje svoju viziju istorije i raznih istorijskih neprilika prostora o kojima piše. Znači da ako se želi obarati mora mu se osporavati umetnička i istorijska ubedljivost; ali on preko prve postiže drugu, a ne obratno.
Tako je junakinja romana Rajka Radaković doživela nemire koji su se desili u Sarajevu nakon sarajevskog atentata 1914. I ovo o čemu dalje pričam je ilustracija za gornji ekskurs.
Andrić je bio nemilosrdan kritičar naravi. Često sam imao utisak da kada gradi svoje likove, iznosi njihove karakterne slabosti na tako razoran način da su se meni te ličnosti činile gotovo defektne; moralno, a time i ljudski nekompletne ili da upotrebim jedan manje korektan izraz, ali koji bi upravo iz ugla ovakvog umetničkog postupka možda bio prikladan: obogaljene! I u tome je, moram reći, ubedljiv, a da to nema nikakve veze sa mržnjom prema ovom ili onom narodu. No, sve to bi bilo tek vešto sa njegove strane da on nije otišao korak dalje u jednoj mnogo ozbiljnijoj i ambicioznijoj književnoj nameri: ta moralno-ljudska oštećenost je u vezi sa problemom zla. Dakle, imamo jedan od najozbiljnijih filozofskih i moralnih problema u igri. Preko svojih karakterinih slabosti i nedostataka oni često (sa)učestvuju u zlu. A opet, znamo da kod Andrića zlo ima i svoju dramaturšku logiku; najpre se nazire, pomalja, pristiže, čini neku štetu i onda se ponovo povlači. Sve ovo bi se moglo lako i obilato dokazivati na primerima ali ne bavimo se sada time.
Dakle, to je slučaj i sa Rajkom Radaković: ona je (sa)učestvovala u zlu koje je istorijski kontekstualizirano. A opet, teško bi se za nju samu moglo reći da je zla. Ne, ona je gonjena jednom strašću, a ova opet pokrenuta jednom porodičnom traumom. I ta trauma je uslovljena društveno-istorijski. Ali, sve bi se to moglo dogoditi i u drugačijim (sličnim) društvenim okolnostima. Gotovo. Roman je dostigao univerzalni nivo značenja. Roman je umetnički jak.
I da dodam jedan lični razlog zašto preporučujem ovaj roman: pa eto, povezuje moj Beograd sa mojim (na neki način) Sarajevom. Zanimljivo je i dojmljivo, kada čitate u romanima, o ulicama u kojima sami živite i šetate kako su izgledale u prošlosti...Uživajte u Andriću.
