E.M. Forster - Put za Indiju

(prevod: Zlatko Crnković) 

Verujem da je najveći deo onoga što treba reći o kolonijalizmu izneto i ispitano na način romana u ovoj knjizi. Najpre je secirano te slojevito prikazano anglo-indijsko društvo, tj. britanski kolonijalni upravitelji i službenici u Indiji. Razmotreno je preslikavanje društvenih obrazaca civilizatora na tlu koje pokušava civilizovati. Pisac je izbegao grešku upotreba crno-belog, polarizacijskog pristupa kulturnim razlikama iako je kolonijalizam težio upravo tome pa su i učinci na socijalnom i psihološkom planu bili slični; a to opet, zato što nacionalizam postoji samo u relaciji sa konstruisanim DRUGIM. Možemo na taj način, skoro pa na način sudeonika, videti kako se i zašto stvarao indijski nacionalizam; a pokušaj da jedan geografski prostor enormne veličine postane nacija možda ne bi uspeo da nije bilo te britanske uprave, jer je indijski potkontinent polivalentni univerzum starih civilizacija, kao i mešavina velikog broja jezika. Forster je pisao u vreme kada još nije bilo toliko aktuelno razgraničenje između islama i hinduizma; to je došlo na dnevni red tek kada su se Britanci povukli.

"Ovdje civilizacija lunja kao duh, obilazi ruševine carstva i ne može se naći u velikim umjetničkim djelima niti u silnim pothvatima nego u gestama što ih činie dobro odgojeni Indijci kad sjednu ili legnu..."

Na početku romana se nudi metafora tog pokušaja snalaženja zapadnjaka u jednom nepoznatom multiverzumu. Kaže se da su Britanci ispleli u svojim indijskim naseljima jednu mrežu puteva i zgrada kojom su pokušali preneti svoje običaje i nametnuti kulturni kod indijskom stanovništvu. Ova metafora nam govori o dve vrste kolonijalne nemogućnosti: jedna je čisto konceptualno-saznajna. Na taj način oni nisu uspeli uopšte ni uhvatiti ni približiti se  stvarnosti koja im se nudila na raspolaganje. Indudi  su bili ulazili u ta naselja te se  prilagođavali njihovim arhitektonskim i pravno-običajnim kodovima, ali se nikako nisu poistovećivali sa njima. Zato što je za njih život bio uvek u pukotinama, praznim prostorima; tek kada iskorače iz te mreže. Ona sama, pak, je uvek na na površini čudesno-nepoznatog, neistraženog, divlje imaginativnog te ga niti menja niti saobražava; iako je britanskim upraviteljima bila neophodna i veoma korisna. Druga nemogućnost je i politički zamajac cele priče kada takva mreža postane ignorantski-opresivna, gde vidimo da "civilizatorski" instrumenti ne daju nikakve ili slabe rezultate. Stvar komplikuje i činjenica raznorodnosti i mnogobrojnih suprotstavljenosti unutar samih indijskih društava koji se slažu samo u tome da im je kolonizator suvišan. 

Priča se zapliće tako što dve Engleskinje u pratnji domaćih odlaze da istraže Barabarske pećine. U daljini, te pećine se indijskom duhu očituju kao labilna granica između realnog i stvarnog. Indijci zapravo nikada nisu hteli da ih "upoznaju" u zapadnjačkom smislu. Ima ih mnogo, a kada im se približiš na toj vrućini, gde žarko nebo guta svaki detalj geografije i konceptualizacije (percepcije), već su se promenile. Šta se tamo uopšte može uhvatiti za jednog zapadnjaka? Pisac pokušava proniknuti u ovo pitanje tako što najpre prikazuje društvenu strukuturu engleskog stanovništva tamo. Gospođica Kvestid je tipični primer zapadnjačke školsko-kolonijalne zablude. Ona je otišla u prirodu da "upozna Indiju", njeni su nazori zapravo unapred ideološki dati, bez sposobnosti da se otvori iskustveno. Gospođa Mur je sasvim drugačija, oličava ono najbolje u zapadnom univerzalističkom duhu; mogućnost otvorenosti i prihvatanja uz sva ograničenja. Učitelj Filding je britki um bez predrasuda i otvoren za iskustvo, za promenu nazora. Kao sekularni ateista naginje ka tome da potceni duhove lokalne tradicije (što će se kasnije i pokazati kao greška). Konačno Aziz je tip istočnjaka koji je najbliži zapadnoj mogućnosti prihvatanja. Uz jedan broj dodatnih autohtonih likova kao i naseljenih Britanaca, od kojih su neki tipizirani ili naglašeno socijalno-uslovljeni, Forster je raširio društvenu lepezu tako da o krupnoj temi susreta i razmimoilaženja kultura i podneblja piše na način realističnog romana. Kao kada reditelj ispituje mogućnosti glumaca na jednoj konkretno razrađenoj dramskoj pozadini. A da to radi veoma dobro vidi se u tome što njegovi likovi trpe neobične ali ubedljive transformacije u tom susretu; dok će naši pokušaji kao čitalaca iči u pravcu pronicanja u problem šta ih je to promenilo i zašto. Tu zapravo dolazimo do prave dubine ovog romana. To, dakako, nisu samo društveni odnosi među tim konkretnim pojedincima. Zato je meni blizak stav koji je iznesen u pogovoru zagrebačkog izdanja ove knjige (Ivo Vidan) gde se poziva na čuvenog  teoretičara Dejvida Lodža koji je držao Put do Indije simboličkim romanom prerušenim u realistički. Zaista duhovi šetaju ovim romanom mnogo više nego što bi se to ticalo realističkog postupka. 

Pogledajmo tu tezu i na ovaj način. U romanu postoje elementi prvih nazanaka autorefleksije tj. kritike britanskih, ili ako hoćete, opšte-zapadnih pokušaja kulturnog globalizma. Zapravo, preneseno govoreći, svi neoduhovnjački (New age) pokušaji  pomeranja Zapada ka Istoku bili su u pravcu  da se ulazi u te pećine i "čuje" glas mudrosti. A da se onda to što se "čulo" vrati i preproda nazad na Zapad uključujući i celu tu (političku) imaginaciju civilizacijskog drugog. Zapad proučava svoje odjeke u tim pećinama ali, kao i junaci ovoga romana, sve što čuje kada nešto uzvikne ili pita je uvek jedno tupo, nerazumljivo (ili višesmisleno) "(B)uuuuuummmmmm!". Taj zapadnjački pokušaj da se na Istoku tumače arhetipski slogovi nije prestao do današnjeg dana kao ni istrajnost u produciranju vlastitih odjeka.  Ipak, Forsterov stav je jasan i svodi se na gore-spomenutu nemogućnost da se civilizacijski mostovi grade na taj način. Zato se nikada i ne udaljava previše od psihološke elaboracije kulturnih stavova svojih junaka. 

A opet, za Forstera je važan ključ razumevanja ove zavrzlame  kulturno kodiranje i religija. Indusi su generalno bili nefascinirani engleskom kulturom i pravnim dostignućima, ali ključni motivator zapleta u romanu nastupa kada gospođa Esmur ulazi u džamiju, pažljivo, tako što skida cipele i obzirno, sa puno poštovanja se nakloni Azizu. Veoma zbunjen što jedna zapadna dama ukazuje poštovanje njegovoj svetinji, jer je naviknut na zapadnjačku aroganciju, Aziz je pita: "Zašto ste to učinili?" Gospođa Esmur odgovara: "Zato što je ovo Božja kuća" (parafraza). Dakle, jedna pripadnica druge religije (hrišćanske) autentično ispoveda da se i u džamiji nalazi Bog. Ako sad uporedite s ovim sav trud najplemenitije ličnosti ovog romana, ateiste Sirila Fildinga, videćete da je neuporedivo. Gospođa Esmur je jednim činom autentičnog prihvatanja osvojila poverenje čoveka Istoka kako nisu uspele decenije praktičnog britanskog uma. Istok dakle ceni autentičnost.

Sam Forster je, očigledno, bio naklonjeniji islamu nego hinduizmu. Uspeva da nađe smisao i dubinu u 99 imena Božjih kod muslimana dok mu se hinduistička divlja imaginacija i proliferacija božanstava i običaja čine sasvim dalekim i nerazumljivim. Musliman Aziz, se pak najviše nudi razumevanju zapadnog čoveka. Međutim i on će se odaljavati kako neprijateljstva između Engleza i autohtonog stanovništva budu jačala. Bog se približava i ponovo udaljava. Što se više očituje  nacionalizam, čini se da ga je sve manje. Onaj englseki, arogantno-civilizatorski imperijalni stav je tamo uvek postojao, ali i taj novi indijski nacionalizam koji se rodio sa njihovim oslobodilačkim težnjama udaljiće Boga iz ove priče.

Forster nikada ne napušta sasvim realistički ključ što će biti važno i u finišu romana. Kulturom uslovljene granice se povremeno labave ali se ne dokidaju pogotovo što su praćene geografskim nepremostivim razlikama. Iako je verno predstavio društvene strukture Zapada i Istoka, Forster ih u romanu nikada ne konceptualizira izvana, niti ideologizira. Priča ide od subjekta do subjekta, momentum je uvek unutrašnji. Radnja proističe iz likova, a likovi, opet, ovim svojim svojstvom primarnog motivatora priče sebe opravdavaju i dobijaju neospornu ubedljivost. Ako ih podelimo na glavne i sporedne, onda možemo reći da su svi glavni maestralno dati (Gospođa Esmur, Aziz, Siril Filding, gospođa Kvestid), Tako se dobija umetnički efekat prvog reda: Pisac priča priču tako što poznaje svoje likove. Likovi tako postaju stvarni, a umetnik na taj način svedoči da poznaje stvarnost. Pri tome znamo da je Forster putovao po svetu i nikada uzaludno. Istina tog putovanja je i ovaj roman. 

Nejtan Hil - Vodenduh

Raznovrsna, a opet prilično dobro komponovana celina. Mora se priznati da ovakav široki prozni zahvat u smislu vremenske dimenzije, gradnje likova, i savremenih društveno-kulturnih momenata koji otključavaju značenje egzistencije likova, održavaju kod čitatelja jednu vrstu detektivske budnosti.  Iako varira neke mitske motive kao što su kućni duh i vodenduh proza je u realističkom ključu, dok mitski element služi da se fokusiraju egzistencijalni momenti ključnih aktera i njihovo značenje; a to su pre svega Samjuel i njegova majka Fej. Ti momenti ukazuju o greškama koje većina nas, nažalost, mora načiniti u životu kako bi iz njega nešto naučila. A duh vremena (iako nerado koristim ovu frazu) čini sve da nam u tome pomogne; da načinimo greške. 

Žanrovski, ovo je pre svega priča o odrastanju komnbinovana sa nekom vrstom društvenog romana koji se razornom kritikom obraća našem vremenu, od druge dekade XX veka sa uznapredovalom ekonomskom i političkom krizom na zapadu. Treća dekada XX veka je te probleme samo produbila. I lajtmotiv kompozicije modernog romana koji u spomenutom egzistencijalnom ključu dobija na značaju je povezivanje fragmenata, zaturenih označitelja koji treba da upute na razrešenje lične krize likova i drešenje porodičnih čvorova njihove prošlosti. Tražimo dakle nedostajući tekst. Bilo bukvalno (glavni akter čita pismo svog prijatelja), bilo kao dramaturški podsticaj radnje. Davno izgubljena majka se javlja svome sinu koji je u životnom ćorsokaku: realnu stvarnost je zamenio virtuelnom. Vreme provodi igrajući na internetu složene video igre dok stvarnost preti da mu se obruši na glavu. Kako bi bilo kamo nastavio mora rešiti misteriju nestanka svoje majke. I mora se vratiti u prošlost.

I čitatelj se tako vraća u višestruku prošlost likova, glavnog junaka Samjuela i njegove majke Fej. Svi oni koji vole romaneskno-psihološke elaboracije likova biće prilično zadovoljni. Pisac se dosta hrabro uhvatio sa problemima odrastanja, seksualnih tabua i zlostavljanja. Problemi se otkrivaju postupno, veoma vešto. I dobro su povezani sa političkim momentima romana.

 Govoreći o poslednjem, ne tako davna erupcija radikalnog levičarskog nezadovoljstva u pokretu Occupy Wall Street povezuje se sa događajima iz 1968. godine prošlog veka u Americi. Eto i saznajnog dobitka za čitatelja. Ova godina je veoma važna. I na toj relaciji 1968-2011 reflektuju se svi promašaji liberalne misli u Americi ali i šire. Videćete da je pisac dobro  osetio nastupajući trampizam (roman je originalno objavljen 2016. godine) i secirao njegovu društvenu psihologiju kao i masovnu proizvodnju interpretacija bez činjenica kao opšte mesto virtuelizacije politilke koja je odgovorna za ovu duhovnu krizu svetskih razmera; dok se talas ovog potresa kod nas u Srbiji već više od deceniju očituje na način ogoljene lične političke diktature. I sve to iako smo dobro zagrizli u 21. vek! A jedna od najvažnijih osobinja romana kao vrste jest da olakša razumevanje vremena sadašnjeg. 

Ali važno je istaći da u ovoj političkoj analizi ni levičari-liberali nisu dobro prošli. U oba slučaja, pravac desno ili pravac levo, problemi se rešavaju elaboracijom glavnih i sporednih likova. Zato je ovo roman a ne teorijska rasprava jer se apstraktne ideje spuštaju na nivo međuljudskih ali i egzistencijalno-političkih odnosa. Znate ono, od vašeg šefa na poslu zavisi vam egzistencija! Uslovljeni ste ne samo svojom sentimentalnom istorijom, već mnogo više politički. Gde je veza između ta dva? Na takva pitanja je pozvan odgovarati genaralno roman kao književna vrsta. I kako ništa nije potpuno novo prepoznaćete tu rusku temu zlih duha koji će isplivati iz 1968. u 2011. godinu. Dva su moguća odgovora na ovo: jedan je već spomenuti metafizički: Nihil novo sub soli; a drugi istorijsko-sociološki: da li mi i dan-danas, ustvari, proživljavamo teške posledice poraza iz 1968. godine?

Druga, moguće dosta lična književna asocijacija, koju sam imao jeste Voov roman (Evelyn Waugh) Povratak u Brajdshed. Zato što ovde imate problem emotivnog trougla. Glavni junak Samjuel, njegov najbolji prijatelj iz detinjstva Bišop i Bišopova sestra Betani. I problem tog trougla rešava se kroz čitav roman. Mogu se kladiti da je i sam pisac bio svestan ove veze. 

Dakle, sve u svemu, imamo posla sa jednom dosta dobro organizovanom strukturom. Šavovi nisu preterano vidljivi imajući u vidu veoma složenu vremensko-narativnu kompoziciju. Pojedini delovi ili poglavlja bi mogli proći da ih izvadite kao samostalnu priču. Tu je i veština da se dramaturški poentira u detalju radnje iako ne uvek i u njenoj idejnoj konkretizaciji. Često mi je falila jača, svrhovitija rečenica na kraju pojedinačnog poglavlja. Psihološki odnosi među likovima su u načelu dobro rešeni, mada ne uvek i savršeno. Pošto je ovde važan aspekt romana porodično-psihološka zavrzlama, čitatelj će odlučiti da li je zadovoljan kako je razrešen na kraju odnos između Fej i njenog oca. Ovo je  po meni slabije urađeno.  

Sve u svemu, pošto je ovo romaneskni prvenac mladog pisca,  ocena magna cum laude.