Vjekoslav Perica - Sveti Petar i Sveti Sava; Sakralni simboli kao metafore povijesnih promena

 

Sećam se, osamdesetih godina je bio još veoma jak ekumenski pokret na tragu II vatikanskog koncila. Bilo je tu mnogo entuzijazma, naročito sa katoličke strane. Iz ove perspektive skoro ništa od toga nije ostalo. Među ostalim o tome se priča i u ovoj knjizi. Naročito je važan način pripovedanja. Ovo je istorija sa stanovišta aktera jer se autor bavio verskim pitanjima u opštini Split a takođe i novinarstvom. Kod njega je veoma dobar ovaj spoj stručnosti i novinarskog talenta da uhvati trenutak; pri tome je još i istoričar, među najboljim poznavaocima verskih prilika u bivšoj Jugoslaviji. Što se tiče čitaoca aktera, nekoga ko je živeo u toj nekadašnjoj državi, imam utisak da sam to parče svog života u navedenom društvenom kontekstu mogao lepo uklopiti u mnogo širi istorijski plan teme. A što se tiče baratanja materijalom i metode, knjiga je na preseku istorije, kulturologije, antropologije, političke analize sa, kako rekoh, izraženim novinarskim darom što joj daje osobinu izuzetno zanimljivog štiva. U knjizi se pripoveda o peripetijama oko gradnje dve crkve u Splitu: Sv. Petra i Sv. Save a preko te priče su prelomljeni srpsko-hrvatski odnosi, odnosi crkava, crkava i države kao i odnosi crkava i političkih strujanja vremena. Upravo taj kulturno-arhitektonski plan priče daje telo pripovedanju, izvodi ga sasvim iz suhoparnosti istorijske analize.

U jednom nominalno ateističkom društvu crkve su bile stavljene u drugi plan, ali daleko od toga da je bilo bilo kakve represije nad vernicima. Osim toga, socijalistička Jugoslavija je bila jedina zemlja iz socijalističkog lagera koja je imala diplomatske odnose s Vatikanom. Ipak, izgraditi katedralu je bio tada poduhvat jer društvene strukture nisu želele dominantne verske simbole na atraktivnim lokacijama i tu počinje "katolički" zaplet. "Pravoslavni" zaplet počinje sa zahtevom da se Crkva Sv. Save po projektu iz predratne kraljevine završi bez ikakvih izmena. Problem je bio u tome što je ona već bila sagrađena na temeljima jedne starije katoličke crkve a sva okolica je bila spomenički zaštićena zbog čega joj je nuđeno da se preseli, tj. ponovo izgradi na drugoj adresi. Međutim, tada počinje srpski nacionalistički pokret osamdesetih godina koji će u sudaru sa hrvatskim nacionalizmom rasturiti tu zajedničku državu u paramparčad. Sama ta isprepletenost temelja jednog kulturnog objekta sa istorijskim tragovima druge religije i naroda oličava teško komplikovan čvor srpsko-hrvatskih odnosa. Sa ove distance gledajući, čini se da su komunisti to rešavali sa mnogo, mnogo takta i strpljenja svesni neuralgičnosti problema. Kada su nacionalisti "preuzeli stvar u svoje ruke" sve je bilo mnog brutalnije. Srpski nacionalistički pokret je istrajavao sa pričom o represiji i gušenju vizantijskog nasleđa, a ova nezavršena crkva postaje ubojito sredstvo propagande koja je pripremala rat. Konačno izgrađena patuljasta katedrala takođe postaje oličenje katoličkog nezadovoljstva tretmanom katolicizma u društvu što će dati povoda megalomanskoj crkvenoj arhitekturi u novoj samostalnoj Hrvatskoj. Upravo ova ravan jedne određene upotrebe simbola u svrhu kulturnog ratovanja čini mi se najzanimljivijim planom knjige. Jer materijalni i spomenički simboli su markeri, obeleživači kulturnih i teritorijalnih pretenzija kao i oslonci novih konstrukata prošlosti i izmišljanja tradicija čemu svedočimo u revidiranim istorijama ova dva naroda. To što su ovi markeri verski čini mogućnom i veoma lakom njihovu upotrebu u sakralizaciji jedne verzije prošlosti koja treba da podupre nove naglašeno etnokonfesionalne, tj. ekskluzivne identitete a novoskrojeni ideološki narativi, sasvim sigurno, biće kočnica pluralizaciji u novostvorenim državama Tome i služe "sveti" politički nadnarativi.

"Pojam (sakralnog, duhovnog) centra u modernoj, sekulariziranoj i ideologiziranoj formi nacionalizma mora biti u nacionalnoj državi, po mogućnosti u njenom glavnom gradu. Stoga je poznata metafora "izgubljenog Jeruzalema" kojemu se treba uvijek vraćati (slično Rimu 'u koji vode svi putovi') postala primijenjenom političkom metaforom. Za etno-konfesionalne nacije, a takvima se bavi ova knjiga, historijski spomenici sakralnog karaktera od posebne su važnosti. Oko njih se stvara 'duhovno jedinstvo' preko postojećih državno-političkih i kulturnih granica a onda se nacionalističkim inženjeringom pretvara u državotvorni pokret. U nacionalnim političkim centrima su nacionalne katedrale i sjedišta vrhovnih autoriteta nacionalnih vjerskih institucija koje su za ovakve perverzne nacije neusporedivo važnije od demokratskih institucija poput parlamenta i vrhovnih sudova. Distancirani i dislocirani povijesno-sakralni spomenici povezuju taj teritorij i tu dijasporsku zajednicu s centrom, vjerom, pamćenjem i kulturom ako već nije izvedivo državno-politički ali tu nikad ne reci nikad, prigoda može uvijek iskrsnuti."

(Sv. Petar i Sv. Sava, 188, 189. str)

I prigoda je iskrsnula. U krvavim ratovima letelo je na sve strane, od antifašističkih spemenika preko stotina bogomolja do naših života. A nije moralo biti tako, sasvim izvesno. I to je nešto što je takođe jasno u ovoj knjizi. Ona precizno određuje vektore koji su u određenim trenucima vodili ka dominaciji nacionalističkih ideologija na Balkanu i njihovom omogućavanju da dalje oblikuju naša društva.

Dokaz moralne nelegitimnosti tih ideologija su uvek simbolički i drugi tragovi nasilja koje su koristili i koriste u vremenu sadašnjem. Evo,pre neki dan u Spasovdanskoj litiji postrojavaju se popovi i vojska ispred Novog dvora u Beogradu. Važno je razumeti zašto nam se to desilo a ova knjiga upravo govori o tome. I preporučujem je, kažem opet, zato što se čita kao uzbudljiva priča. Ima ona svoje junake i to pozitivne kao što su nadbiskup splitski Frane Franić ili prota splitski Vojsiav Šešum te govori o njihovim nadama, entuzijazmu, razočaranju i porazu.

Karl Sagan, Kosmos - Zapažanja o upotrebi mitske građe

(prevod: Zoran Živković)

Saganov "Kosmos" je čuveno delo naučno-popularne literature a on sam je bio veliki popularizator nauke. "Sve novine se svakodnevno pune nalazima astrologa ali nijedne ne izveštavaju redovno o novostima koje nam pružaju naučna dostignuća", rekao je, parafraziram, jednom u nekom intervjuu. Danas, pak, relativizacija svih stavova čini da je nauka tek jedan mogući i sasvim zamenjivi izvor znanja. To je stvorilo povoljnu i prećutno prihvaćenu atmosferu u kojoj svako sebi daje za pravo ne samo da smatra o prirodi i društvu što god mu drago nego da takvo smatranje sasvim slobodno i tvrdi, a da zatim svoje tvrđenje smatra em legitimnim em plauzibilnim. Zasuti smo alternativnim teorijama i alteranativnim autoritetima. Ovo je jedan razlog zbog čega je pitanje upotrebe mita u kontekstu naučnih objašnjenja zanimljivo. Kada sam posle dosta godina pročitao ponovo Seganovu knjigu, zaključio sam da je ona izgubila malo od svoje vrednosti. U njoj sam se , čak i uz svoje skromno matematičko znanje, mogao uveriti da je zemlja zaista okrugla i time shavatio da su neke naučne istine nepobitne, dokučive prosečnoj inteligenciji i pogodne da se pretoče u naučno-popularni tekst. Eratosten je, naime, uz pomoć svojih očiju, nogu i nekoliko štapova kojima je merio sunčevu senku, došao do zaključaka koje je saopštio sa nekoliko jednostavnih geometrijskih iskaza, a zatim izračunao obim zemlje. Nedavno sam konsultovao jednu noviju naučno-popularnu knjigu "Rečnik zaljubljenika u nebo i zvezde" (Službeni glasnik, 2016) Trin Ksuan Tuana (Trịnh Xuân Thuận) i utvrdio da najveći deo onoga što je Segan rekao u svojoj knjizi i dalje važi iako su neka saznanja dopunjena i korigovana. U međuvremenu je čovek završio mapiranje Marsa , došlo se do otkrića novih planeta, galaksija itd. 

Međutim, u ovoj knjizi me zanima upotreba mitske građe i u smislu formalne koncepcije, jer svako poglavlje počinje jednim brojem navoda uglavnom mitološkog teksta; a i u sadržajno-strukturnom budući da je mit mogući plan reflektovanja najrazličitijih tema pa i onih koji se tiču neba i Kosmosa. Zapravo mit se, po pravilu, bavi krupnim temama; ili bolje reći uvodi svaku pa i beznačajnu stvar na kosmogonijski nivo značenja.  To otvara i problem odnosa mita i istine koje je, uz ostalo, i književno pitanje; dok sama upotreba mita u naučno-popularnom tekstu govori da se ovde želi pisati o nauci na način književnosti; što je po sebi zanimljivo. Umesto da izvodim zaključak o konačnoj književnoj vrednosti ove knjige, ustvrdiću da je obilata upotreba mitske građe opravdala svoju svrhu i pokušati da to tvrđenje koliko mogu i potkrepim. 

Zanimaju me određena svojstva mita kojim on uvlači nauku u književnost i šire u kulturu. To se najbolje može videti na primerima upotrebljene mitske građe. Na primer, u uvodu u 3. poglavlje ("Saglasje svetova") daje se i ovaj citat:

"Sve dobro i zlo što dolaze čoveku i drugim stvorovima dolaze mu kroz Sedam i Dvanaest. Dvanaest Znakova Zodijaka, kao što Vera kaže, jesu dvanaest zapovednika na strani svetlosti; a za sedam planeta je rečeno da su sedam zapovednika na strani tmine. Sedam planeta tlači sve što je stvoreno, izlažući ga smrti i svakojakom zlu: jer dvanaest znakova Zodijaka i sedam planeta kuju usud sveta." 

(Menok i Ksart, poznozaratustranska knjiga; navedeno u Karl Segan, Kosmos, 46)

U gorenjem smislu ta svojstva koja se vide već na ovom primeru su:

- Veličanstveni uvod - Sva problematika univerzuma izmešta se iz obične (profane) u svetu ravan. Ton indicira automatsku promenu kursa. Odmah nam se daje do znanja da je stvarnost modifikovana jednim nad-tekstom; ili drugačije rečeno ona se legitimiše književnošću; značenjski povezanim nizovima koji nisu nužno onakvi kakvi bi bili da ih iščitavamo u sferi slučajnih (arbitrarnih) povezivanja, u sferi  običnog (profanog).

- Priča i dramaturški potencijal - Ono što mit ima reći o istinama sveta i univerzuma uvek se strukturiše kao priča; što opet znači da naučna istina mora biti legitimisana književnom istinom; ili: ono što želimo da nas pouči književnost tražimo i na nebesima. U religioznom smislu, priroda je knjiga. Ovde u dve rečenice imamo maksimalni dramaturški naboj; dva opozitna principa, rođenje, smrt, borba, sudbina (što je drugi naziv za priču podložnu de/kodiranju), određeni principi delovanja (numinozna aritmetika)...Ali ovo je i okvr za ceo jedan mitski ciklus što znači da se:

- Priča otvara (biva nedovršena, dozvoljava različite intervencije) radi trajnog delovanja u određenoj kulturi. Ovde je na mestu razlikovanje stupnja kulture pre i posle uvođenja pisma. Nakon što je priča zabeležena ona je smeštena u jedan kodni sistem koji određuje i ograničava njenu dalju izmenu što znači da se istovremeno:

- Priča i zatvara - To znači da je ona u jednom smislu neograničena za doradu ali se nužno zatvara u okvire jednog pogleda na svet, jedne doktrine, jedne kosmogonije. Ovo je veoma značajno za odnos mita i nauke. Priča može skoro bezgranično da se modifikuje ali ne može biti niti potvrđena niti opovrgnuta jer bi je to degradiralo sa terena svetog na teren profanog i tako obesmislilo. Što znači da je mit uvek i 

- Predmet verovanja i uverenja; deo određenog doktrinarnog , religijskog ili magijskog sistema. U gornjem primeru brojevi nemaju nikakve veze sa bilo kakvom matematičko-naučnom preciznošću ili sa bilo kakvim realnim poretkom; brojevi su ovde principi emanacije, veličine mističnog reda koje su sposobna generisati različite odnose i međudejstva u koordinatnom sistemu priče. Priča pak želi da preosmisli svet izvan priče ili da ga uključi u sebe. Zapravo, sa stanovišta mita ne postoji ništa izvan njega samog. A radi njegovog jačanja, preosmišljavanja i održavanja potrebna je:

- Aktivna (umetnička) imaginacija - Ovo zahteva umetnički talenat. Gornja priča se može ispričati na neograničeni broj načina, ali samo umetnik može učiniti da određene verzije budu ubedljive (održive). Uz to se radi i o velikom broju mogućih interpretacija za šta se traže školovani interpretatori; ako govorimo o nekom verskom sistemu onda su to egzegete koje se osposobljavaju u centrima religiozne misli u kom slučaju govorimo o tomovima i tomovima tumačenja svetih knjiga. I to čini priču održivom ili trajnom u jednom sistemu kulturnih kodova: 

- Mit je tu da bi tu i ostao - Mit se opire osporavnjima logičko-činjenične prirode; on svoju održivost gradi na svojoj unutrašnjoj strukturi.. Princip održivosti mitskog narativa sa čisto književno-tehničke strane se može lepo ilustrovati u primeru veličanstvenog Manovog romana "Josif i njegova braća". On je maksimalno iskoristio mitski obrazac; što znači da je do krajnjih granica upotrebio, čak rastegao princip mitske otvorenosti, a da nije prešao svetu granicu njegove unutrašnje strukture. Za ovakvu upotrebu biblijskog mita teolozi su imali svašta da prigovore ali autoru zapravo nisu mogli ništa jer je faktički mit dobio na snazi iako su znatno proširene mogućnosti njegove interpretacije. 

- Mit uvek uspostavlja celinu; ili književno-tehnički govoreći on vraća svako "iskakanje" realnosti koju tumači u okvire mita. Ovo ima višestruke implikacije. Kada naučnik utvrdi neku činjenicu on ne zna odmah šta bi s njom; negde je arhivira a zatim pokušava da je uvrsti u odgovarajući frame (okvir), najčešće privremeno, da bi se sprovele dalje provere; on je nužno vođen naučnom metodologijom. Kada mit naiđe na činjenicu, ili na nekakvu empirijsku kategoriju on je odmah prihvata u svoj sistem i određuje joj mesto u tom sistemu. Ovo opet može imati dalekosežne posledice ako se prisetimo mitova popularne kulture, političkih mitova i mitologija, sredstava javnog opštenja i propagande te raznoraznih političko-ideoloških funkcionalizacija mitskih narativa. Što je sve u vezi sa njegovom ulogom

- Da uspostavi psihičku ravnotežu;  suočeni sa nepreglednim mnoštvom činjenica, fragmenata stvarnosti, ljudi traže mogućnost da taj haos smeste u nekakav logički poredak; potrebno im je objašnjenje; zato su skloni verovanjima a ne proveravanjima. Ipak,  sama ta potreba za ravnotežom i integracijom je u temeljima funkcionisanja zdrave ličnosti. Zato se mitovima bavi i humanistika, a različiti teoretičari i psiholozi su ih tumačili da bi jedinku integrisali u smislenu celinu sveta u kojoj obitava.  Mit je ubedljiv zato što on uvek dozvoljava mogućnost

- individualnog učitavanja i učešća; uostalom, najčešće čitamo književnost ne zato da bismo razmatrali apstraktne pojmove i ideologeme nego da bismo nešto naučili o pojedincu (sebi samom) u okvirima zamršenog sveta u kome živimo. Takođe,

- Mit uspostavlja utvrdivi poredak i hijerarhiju vrednosti; kada pročitate gornji citat, "Menok i Ksart" odmah pomislite da uz ovo ide nekakvo (versko-) pravno tumačenje ili kodeks; dakle, brojevi gore su dati u ritmičkom nizu radi uspostavljanja tona ritualnosti (sedam, dvanaest, dvanaest, sedam, sedam, dvanaest) i nemaju veze sa činjeničnom sferom već su magijski principi (emaniraju značenje/a). Ali je jasno da će ih, vrlo lako, učeni interpreta povezati sa normativno-moralnom sferom. Ovo je drugi aspekt mitskih sistema, nasuprot, ili komplementarno, principu njihove imaginativne ekspanzije. Da bi učinio jasnijim na šta mislim pozvao bih se na istoričarku religije Karen Armstrong koja u svom kapitalnom delu "Istorija Boga" govori o Bogu mistika i Bogu filozofa; sasvim primenjivo na religijsko-mitsku problematiku generalno. I konačno mitovi su:

- Ciklični, priča nema početka ni kraja a vreme nije linearno nego se zatvra, kruži, ponavlja se. U ovoj cikličnosti stiče se mogućnost individualnog obrasca te su i sami nebeski entiteti (stvarni i izmišljeni) svojevrsne indivudue. Primer za to iz Seganovog teksta

"Svaka ljudska kultura radovala se činjenici da u prirodi postoje ciklusi. Ali kako su ti ciklusi mogli nastati, razmišljalo se, ako nisu plod volje bogova? Osim toga, kad već postoje ciklusi u godinama ljudi, zar ih onda ne bi trebalo biti i u eonima bogova? Hinduistička religija jedina je među velikim svetskim verama posvećena zamisli da i sam Kosmos podleže ogromnom, u stvari beskrajnom broju umiranja i ponovnih rađanja. To je jedina religija čije se vremenske razmere poklapaju, nema sumnje slučajno, sa vremenskim razmerama moderne naučne kosmologije. Njeni ciklusi kreću se u rasponu od običnog dana i noći do dana i noći Brame, koji iznose 8.64 milijardi godina, što nadmaša starost Zemlje ili Sunca i dostiže približno polovinu vremena proteklog od Velikog praska. A postoje znatno veće vremenske razmere."

        (Karl Segan, Kosmos, 242)

Dakle, sa stanovišta književnog ili književno-popularnog teksta se postavlja pitanje šta autor takve jedne knjige želi postići upotrebom mitološke građe jer ovde je priča sredstvo a naučno mišljenje cilj. Karl Segan je svakako bio svestan ovog problema o čemu svedoči i spisak literature koju navodi. Radi se o tenziji između mitske potrebe za uboličavnjem i naučne potrebe za istinom.  Da bih to ilustrovao pozivam se na upotrebljeni citat iz jedn Njutnove knjige:

  "Reći nam da je svaka vrsta stvari obdarena nekim naročitim okultnim svojstvima, kojim dela i tvori vidljiva dejstva, isto je kao i ne reći nam ništa; ali izvesti dva ili tri opšta načela kretanja iz pojava, a potom nam objasniti kako i činovi svih telesnih stvari slede iz tih ispoljivih načela, tek bi to bio uistinu veliki korak napred."

     (Optika, Isak Njutn, navedeno u Karl Segan, Kosmos, 46)

Isak Njutn može biti primerom te dvostruke uloge ili afiniteta koji naučni duh ispoljava prema problemu naučne istine. Svaki naučnik mora imati aktivnu imaginaciju, gore spomenutu kao veoma značajnu mitotvornu karakteristiku. Bez te imaginacije nema prodora u nauci. Ali, naučnik zatim mora obaviti takva ograničenja i razmeštaj u okvirima razmatranja koji se razlikuju od onog koje zahteva mit (logika mitske priče). Drugim rečima, on je vođen naučnom metodologijom a ta metodologija, pak, je predmet stalnog preispitivanja i usavršavanja. Gornji iskaz je proizvod jednog takvog metodološkog uma. Sad nas manje zanima činjenica što se od njegovog vremena naučni pristup uveliko menjao i (samo)preispitivao u svojoj epistemološkoj bazi. Bitno je utvrditi ovu granicu između imaginacije i težnje ka naučnoj istini. Sam Njutn je imao veliko teološko znanje i bio trenirani biblijski egzegeta. Njegovo veliko interesovanje pre nego što se bacio na teren nauke bilo je preispitivanje (osporavanje) hrišćanske doktrine trojstva na temu čega je proučio more teološke literature. 

Dakle, Karl Segan je pišući svoju monumentalnu književno-popularnu knjigu upotrebio veliku količinu mitske građe da bi joj dao određeno mesto u istoriji ljudskog saznanja. Mitovi su bili velika predosećanja činjenica, vesnici naučno utvrdivog poretka sveta, a njihova težnja ka uspostavljanju celine je usmeravala spekulaciju i empirijsku praksu u određenom pravcu. Ali ono što je glavni kvalitet Seganovog tretmana ovog problema je njihova društvena dinamika, političko-društvena uslovljenost, kao što je to uostalom i dan-danas. Svi ovi činioci u svojoj istorijskoj kompleksnosti dati su, naričito u sedmom poglavlju knjige ("Kičma noći") kao i objašnjenje epistemološkog prodora do kojeg dolazi u istoriji ljudske misli.  Protonauka je bila u potpunosti deo religije, u vlasti svešteničkog staleža...A onda se desilo buđenje u Joniji i drugim grčkim kolonijama. Pri tome ovde nije naglasak na verovanju kao takvom nego o kultu, tačnije državnom kultu i teokratijama staroga sveta. Jer ključna stvar je da se ovo desilo baš u Grčkoj a ne u drugim drevnim centrima: 

"Ali zašto Jonija, zašto ti skromni i pastoralni predeli, ta daleka ostrva i zatoni istočnog Sredozemlja? Zašto se cela stvar nije odigrala u velikim gradovima Indije ili Egipta, Vavilona, Kine ili Srednje Amerike? Astronomska tradicija u Kini stara je hiljadama godina; tamo su pronađeni hartija i štamparstvo, rakete, časovnici, svila, porcelan i brodovlje kadro da plovi okeanima. Neki istoričari samtraju da je, uprkos svemu tome, kinesko društvo bilo odveć tradicionalno i da je nerado primalo novotarije. Zašto ne Indija, čija je kulturea bila izuzetno bogata i matematički nadarena? Prema mišljenju izvesnih istoričara, sputavala ju je kruta opčinjenost zamišlju o neizmerno staroj Vaseljeni, osuđenoj na beskrajne cikluse rađanja i umiranja, o dušama i svetovima u kojima se ništa suštinski novo nikada ne može zbiti. Zašto ne društvo Maja ili Asteka, koji su bili vični astronomiji i očarani, kao i pripadnici indijske kulture, velikim brojevima? Stvar je bila u tome, kažu istoričari, što su im nedostajali nadarenost ili podsticaj za mehaničke izume. Maje i Asteci nisu pronašli - izuzev kod dečjih igračaka - čak ni točak."

        (Karl Segan, Kosmos, 164)

Društveno-istorijski faktori koji su doveli do rađanja naučnog duha u Joniji bili su po Seganu:

- Ostrvska kultura koja podstiče raznovrsnost uključujući raznovrsnost političkih sistema. Nije bilo koncentracije moći na jednom mestu koja bi forsirala društvenu i intelektualnu jednoobraznost na svim ostrvima.

- Jonjani su se nalazili na raskršću civilizacija a ne u nekom od njihovih središta. Sretanje i sudar različitih kultura; interakcija kulture Egipta i Mesopotamije i uticaja iz drugih velikih centara. 

-  Širenje pismenosti. Pismo i njegova upotreba prestaje da se upotrebljava isključivo u magijsko-kultne svrhe, tj. bivati monopolom svešteničkog staleža. Feničanski alfabet koji je bio prilagođen grčkim potrebama postao je opšte dobro. 

- Trgovački stalež i njihov promet podsticao je razvoj tehnologije.

- Postalo je moguće slobodno istraživanje. 

- Istraživanja počinju bivati rukovođena praktičnim umom i potrebama. I zaista, kad pogledate Eratostenove opite koji su rezultirali jasnim saznanjem da je zemlja okrugla i utvrđivanjem obima zemlje, to nije bio spekulativno-kultni napor nego nešto što je iziskivalo mnogo fičičke aktivnosti, pešačenja od mesta do mesta, praktičnu upotrebu čula i instrumenata. 

Zato ovde govorim o Seganovoj upotrebi mitske građe jer želim istaći opšti epistemološki stav koji on zauzima upotrebljavajući množinu izvoda iz mitološke i religijske literature. Takođe ga cenim što je zorno pokazao da su obrasci mišljenja, makar i kada su u sferi mistične spekulacije uvek povezani sa društvenim činiocima. U smislu književne upotrebe smatram da je kontrastirajući ove različite narative omogućio čitaocu da sam izvede implikacije o tipovima refleksije i teksta koji mu se nude za analizu. 

Ali važno je reći: to nikako ne znači da je došlo do prevlasti racionalne misli u istoriji ljudskih društava. Racionalna i mitska svest su nastavile uporedo postojati i na različite načine podsticati teorijsku misao u narednim stolećima, do dana današnjeg. Ovu protivrečnost i sukob autor uočava još kod pitagorejaca kada je, nakon svih blistavih matematičkih prodora, ova religijska grupa pokušala da zatvori (zaštiti) svoje doktrinarne postavke. Ali tada je došlo i do prvih uočljivih pokazatelja slabosti zatvorenih misaonih sistema. 

"Gajeći naklonost prema celim brojevima, pitagorejci su verovali da se sve stvari mogu izvesti iz njih, a svakako svi ostali brojevi. Kriza u ovom učenju usledila je kada su ustanovili da je kvadratni koren iz dva (količnik dijagonale i osnovice kvadrata) iracionalan, odnosno da se √2 ne može potpuno izraziti kao količnik bilo koja dva broja, ma koliko oni veliki bili. Ima ironije u činjenici da su do ovog otkrića...došli pomoću Pitagorine teoreme. 'Iracionalno' je prvobitno značilo samo to da se dati broj ne može izvesti kao racio ('količnik' - prim.prev). Za pitagorejce je odavde proishodila jedna zastrašujuća posledica, nagoveštaj da im je pogled na svet možda nerazložan, što danas predstavlja drugo značenje reči 'iracionalan'. Umesto da obnaroduju ove važne matematičke nalaze, pitagorejci su prikrili otkriće o √2 i o dodekaedru. Spoljni svet o tome nije smeo doznati ništa. Čak i danas postoje naučnici koji se protive popularizaciji nauke: sveta znanja valja zadržati unutar kulta neokaljana javnim razumevanjem."

        (Karl Segan, Kosmos, 174)

Zaista, preterivalo se u tvrdnjama da su Grci bili isključo racionalistički orijentisani u načinu mišljenja. Bili su jednako skloni iracionalizmu kao bilo koji drugi narod bilo kada. Ono što je, međutim, važno jest to da je u Joniji trasiran put racionalne misli koji se zasniva na posmatranju, logičkom postupku, argumentovanom dokazu, a Karl Poper će u XX veku uz sve to dodati i kriterij osporivosti svih hipotetičkih i teorijskih postavki. Što se tiče grčkog iracionalizma, radi antropoloških i književnoteorijskih uvida je nazaobilazna studija E. R. Dodsa, Grci i iracionalno, prevedena kod nas (Službeni glasnik, 2005).

Karl Segan je bio astrofizičar i ne treba naglašavati da je svo znanje iz ove oblasti držao u malom prstu, ali je vladao i materijom književno-antropološke prirode i onom koja se tiče epistemologije; navodim samo nekoliko autora iz njegovog spiska literature, na engleskom jeziku kako su i navedeni: Feynman, R. P. Leighton R. B. i Sands, M. "The Feynman Lectures on Physics, Joseph Campbell, "The Mythic image", Murray Gilbert, "Five Stages of Greek Religion", Russel Bertrand, "A history of western Philosophy", Schrodinger Erwin, "Nature and the Greek", Lucretius, "Tha Nature of the Universe", Johan Huizinga, "Dutch Civilization in the Seventeenth Century",  Finley, M. I. "Ancient slavery and modern ideology".

*kombinovana slika gore: Karl Sagan stoji pored modela Vojadžera 2 i Bernardo Stroci, Eratosten poučava svog učenika u Aleksandrijskoj biblioteci.