Religija i identitet na Kosovu - Ger Dejzings

prevod: Slobodanka Glišić i Slavica Miletić

Svašta sam naučio iz ove knjige o temi o kojoj sam mislio da se manje-više sve zna. Znači  da je to područje na kome žive Srbi, Albanci, Turci i još neke manjine; prvi praktikuju pravoslavlje, ostali uglavnom islam; da prve dve grupe grupe polažu pravo na teritoriju; da su u upotrebi raznorazni istorijsko-politički narativi koji potrkepljuju jednu u suštini binarnu podelu. Nažalost sve više stanje na Kosovu postaje upravo takvo jer je to samoispunjavajuće proročanstvo ekskluzivnih nacionalnih identiteta za nacionalne države. Stroga podela i teritorijalna (samo)identifikacija.

Međutim nije tako bilo u istorijskom trajanju ovog područja a ideološki podržana neprijateljstva su pre anomalija nego istorijsko pravilo. Ger Dejzings je profesor društvene antroplogojije a ova njegova studija sadrži u sebi dubinsko, višestruku poznavanje materije: kulturuološko, sociološko, religiološko i istorijsko baratanje činjenicama. Metodološki to je terenski posao; rad odozdo. Znači umesto da se najpre utvrde određeni identiteti i njihova "svojstva" pa zatim ode na teren da se pronađe takvo stanje stvari, naučink ode na teren i ispituje konkretne grupe i njihve interakcije u datim društvenim i istorijskim okolnostima. Ili kako bi to rekao Ričard Dženkins na koga se autor u svojoj studiji poziva: "Ljudsko društvo se najbolje može opisati kao kaleidoskop u kojoj se 'grupnost' neprekidno kreće i preklapa, a ne kao 'pluralni' sistem zasebnih grupa." A, kada se Gejzings bavio istraživanjem na Kosovu to je bila jedna prava "laboratorija" identiteta. Bilo je to vreme  raspada Jugoslavije, pojačavanja etničkih tenzija kao i kvarenja jednog prilično šarolikog kulturno-etničkog pejzaža. Naravno, određene datosti su postojale na terenu kao što su vera i jezik, običaji i ostalo što smatramo vidljivom granicom kulturnih grupa. Međutim pokazalo se da na terenu, zapravo, nisu postojale te tvrđave-identiteti u današnjem uobičajenom (školskom) smislu; pa čak ni u domenu fiksnih kategorija kao što su religija i jezik. Religiološka dimenzija studije je veoma jaka. Recimo autor govori o dvojnim muslimansko-hrišćanskim svetilištima koji su u istorijskom trajanju menjali svoju namenu; svetilišta koja su bila hrišćanska bila su islamizovana, pa ponovo rehristijanizirana; ili su bili mesta dvostrukog hodočašća. Ovo ima veze sa elementima prirodne religije kojom se antropolozi vole baviti, kada se ispoljava sklonost ka rudimentarnijim  oblicima verovanja, i kada se strogo teološke razlike zanemaruju. Primer ovog "mešovitog" identiteta je i fenomen kriptokatolika na Kosovu, koji su bili primorani da pređu u islam u XIX veku ali su zadržali svoju prethodnu veru i na neki način održavali taj dvojni idetnitet skoro do današnjih dana. 

Takođe, na terenu se menja slika religijski jasne, relativno jednostavne konfiguracije. Naime, na Kosovu postoje derviški redovi  od kojih je najznačajniji bektašijski  koji neki čak smatraju trećom zasebnom religijskom grupom. Oni naginju šitskoj verziji islama i u knjizi se opisjuju napetsoti koje su postojali na toj relaciji sa bosanskim ulemama. Uopšte, knjiga često ukazuje na te složene međuodnose verskih praksi na terenu i zvaničnih verskih vlasti, heterodoksije i ortodoksije, lokalno-običajnog i teološko-pravnog, mikro i makrodruštvenog. To je opis jednog živog društva u vrenju, sa dosta istorijskih izuzetaka, malih priča koje odstupaju od glavnog narativa sa čitavim grupama kao akterima. 

Tako je na primer složena demografska situacija ilustrovana opisom egzodusa Hrvata iz Letnice. Kada čitate kako on to opisuje, imate utisak da zaista nije ispustio ništa bitno reći. Svi istorijski, kulturni, religijski, međureligijski, ekonomsko-demografski činioci su dati, kao i epilog te priče jer su te izbeglice dalje praćene u njihovom uglavnom mukotrpnom uključivanju u hrvatsko društvo. To je zaista studija koja je em besprekorno temeljna em veoma aktuelna. Izbeglištvo je neprekidna tema za mnoge grupe u njihovom istorijskom trajanju. U tom demografskom aspektu priče treba navesti i etničku grupu Egipćana koja je postala naročito vidljiva tih devedesetih godina XX veka. I ovde je data iscrpna sociološko-kulturna i političko-ekonomska analiza. 

Verovatno je Dejzings najbolji kada iznalazi malo isticane veze i sličnosti među grupama. Recimo kada poredi dva nacionalizma, on ističe razliku između albanskog koji je sekularni i srpskog koji je dominanto religijski. Objašnjava iscrpno i jedan i drugi ali pobija tezu da među Albancima nisu postojale verske tenzije između katolika i muslimana (zapravo kako shvatam do danas postoji jedan stupanj religijske distance među njima). Govori o bektašijama kao  veoma pacifističnoj i tolerantoj verskoj grupi i analizira histeriju srpskih tabloida devedesetih godina koja je bila usmerena prema njima. 

Konačno, uspostavlja važnu vezu između prividno suprotstavljenih religijskih sistema kada navodi sličnosti između šitske verzije islama kod bektašija i srpskog pravoslavlja te mita o Vidovdanu. Obe ove verske forme imaju u sebi inkorporiran mit mučeništva i stradanja za veru te mistiku koja proizilazi iz takvih veoma sličnih koncepcija. Ovakvi uvidi su prava poslastica za one koji vole antropološku literaturu. U vezi sa tim, citiram ga na mestu gde se poziva na Elijasa Kanetija (Masa i moć, 1960):

"...srpskopravoslavni mit o bici na Kosovu i šiitski o bici u Kerbeli veoma su sličnog sadržaja i stila. Oba zapleta vezana su za izgubljenu bitku i, kao takvi, pravi su primeri onoga što Elijas Kaneti naziva 'religijama lamenta...'"

Konačno, umesto da spominjem i vrsnu analizu svih fenomena napredovalog nacionalizma i sa njim uspostavljenih tvrđava-identiteta (inače ovu metaforu smatram veoma prikladnom zbog militarnog karaktera nacionalističkih ideologija), naglasiću snažni otklon od balkanskih stereotipija koji autor zastupa.  To je sve ono što se još odavno asocira i konotira kada su u pitanju balkanski narodi (snažnu kritiku toga daje Marija Todorova u svojoj knjizi Imaginarni Balkan, 1997); kada se govori o balkanizaciji i sličnom što se do danas, implicitno doduše, sa Zapada koristi da bi se opravdalo držanje naših društava i zemalja na periferiji Evrope. Dakle, autor ističe da rascepkani, mešoviti, regionalni, šaroliki identiteti, nasuprot onim jasno-razgraničenim, jednobojnim, isključivim, nisu novi postmoderni trend već pre pravilo zajedničkog života različitih grupa na Kosovu. Da se tamo, na Kosovu ne sukobljavaju nekakvi divljaci koji su kao takvi rođeni, da bi prkosili "civilizovanom" zapadu;  naprotiv, tamo je u toku realizacija još uvek veoma modernog zapadnog trenda stvaranja nacionalnih država. Ova posledna tvrdnja se čitaocu koji ovu knjigu čita, dvadesetak godina nakon njenog prvog objavljivanja, decembra 1999, čini naročito istinitom. Studija do danas, verujem, nije izgubila ništa od svoje briljantnosti.