ODLAZAK EZ EGIPTA - ANDRE ASIMAN

                                     srpski prevod: Jelena Filipović

S Jevrejima je stvar u povesti često bila da se oni odnekud sele, isleljavaju i useljavaju. Na pitanje šta znači biti Jevrejin u ovoj knjizi imamo još  jedan odgovor specifičnog ličnog doživljaja na zadatu (istorijsku) temu:  zašto se selimo ili lutamo? Pa je naš autor svakako i u tom smislu Jevrejin.  Individualno u umetničkoj transpoziciji znači neponovljivo, jedinstveno. Dakle, ovaj odgovor je po mnogo čemu sličan drugim pojedinačnim iskustvima ali je senzibilitet dat na umetnički originalan način. Ako bismo knjigu morali svrstavati u žanrovske prokustovske postelje, trebalo bi ovo nazvati memoarima, ali retko ćete viđati ovako literarne memoare. Čitao sam ih kao fiction što ne znači da je bilo šta ovde izmišljeno iako je umetnički proživljeno kako bi bilo literatura. Jer, da se ne lažemo, ko danas još veruje u istinitost memoara koji pišu razne političke pa čak i umetničke persone? Taj materijal samo služi kao vrsta građe koje će proći naučni postupak provere i na koncu biti dobrano "ošišan" od ličnih pretenzija svojih autora na vreme. Rekao sam vreme?! Asiman je stručnjak za Prusta i uz to veoma dobar pisac pa je stoga znao šta  treba uraditi. Zato je ovo po svom umetničkom postupku fiction. Jer je znao da je ubedljivije dati umetničku istinu umesto ponašati se kao politički hroničar na trusnom terenu istorijskih previranja i međuetničkih odnosa, sukobljenih emocija, stvaranih i ponovo otvaranih rana... Ovo je knjiga dečaka koji odrasta, svojevrsna comiing-of-age  novel. On, takođe,  zna da ponekada napravi skok u toj emotivnoj hronici sa stanovišta zrele osobe i sa nekog drugog mesta, daleko od izgubljenog raja detinjstva. Za ovo je, naravno, potrebno umetnički dobro vladati vremenom priče, vremenom snova i naracije kada se lirsko i pretpostavljeno objektivno prepliću u mašti čitatelja. 

Od vremena Suecke krize, oktobra i novembra 1956. godine za Jevreje nastaje veoma teško vreme u arapskim zemljama. A Egipat ima dodatnu simboličku dimenziju (biblijski izlazak iz Misira). Na jednom mestu s kraja pripovesti, teta Elza, koreći nećaka što ne obavlja potrebne pripreme za Pesah, kaže: "Kakvi smo mi to Jevreji?", a on joj odgovara: "Mi smo Jevreji koji ne odlaze iz Egipta jer ne želimo da ga napustimo". Iako ovo nije religiozna knjiga, etnička pripadnost se na spomenutoj temi lutanja prenosi kao poruka i mladome  junaku ovih sećanja. To je topos koji ste toliko puta čuli od jevrejskih pisaca i filozofa a ovde ga opet spominjem da bih skrenuo pažnju na jedan kulturološki ključ koji je ostao aktuelan za političko jevrejstvo do današnjih dana. Ovako teče jedan razgovor s ocem: 

" ...'Razumećeš jednog dana'. Poželeo sam da mu kažem da sam već dovoljno odrastao da razumem. Ali znao sam šta bi odgovorio: 'Ti samo misliš da si dovoljno odrastao' Rekao je da se još uvek seća ispražnjenog doma svojih roditelja trideset godina ranije, na dan kada su napustili Konstantinopolj. Kao što je i njegov otac video prazan dom svoga oca. I svi naši preci pre njih. I kao što ću ja jednog dana, iako mi to nije želeo, videti njegov prazan dom. 'Sve se ponavlja'. Pokušao sam da se pobunim, rekao sam mu da mrzim taj fatalizam, da sam oslobođen sefardskog sujeverja. 'Ti samo misliš da si oslobođen', odgovorio je... "

Dakle, Asiman je hroničar sećanja i slikar emocija epohe prelomljene na ličnom planu. To je ono što volimo kod Cvajga, na primer. Izrazito je evokativan. Autentično izranjaju u njegovom pričanju ljudi, godine, neponovljive boje dana i noći, jedinstvene emocije svakog pa i najepizodnijeg lika. A sve to postiže u jednoj  laganoj pripovednoj reci koja dočarava tok sećanja kada se slike, lica, reči, nadovezuju prirodno za logiku uspomena i evokacije. To nam je blisko, ja mu stoga verujem. Verujem tom dečaku jer je njegova perspektiva istinoljubiva; deca ne obmanjuju. A znate, kada se vraćate u vremenu i dostižete njegovu intimnu dimenziju, bliži ste detinjstvu nego starosti.  Dakle, ovo su lirski memoari; na neki način su antimemoarski jer su subjektivno istiniti. Nešto između lirske proze i romana. Ali se mogu označiti i autobiografskim romanom  zbog vremenskog raspona hronike. Znatno je manji naglasak na činjenicama u političkom smislu. Onoliko koliko je potrebno da se kontekstualizuju uspomene i oživi bol. Recimo, večernji preteći pozivi telefonom, nevolje sa učenjem arapskog u školi,  nacionalizacija jevrejske imovine; ili porodična sabiranja u kući junakove prabake tokom 2. svetskog rata. Ovo uzdržavanje od naglašenog političkog navođenja čitatelja smatram još jednim kvalitetom ove lirske hronike. 

Taj raspon hronike, dakle, ide od samog početka XX veka. do šezdesetih godina kada se i poslednji pripadnici porodice iseljavaju i osipaju na sve četiri strane sveta.  Ovaj roman obrađuje i važan toponim književne geografije, grad Aleksandriju. Opisuje i dugo propadanje multikulturalnosti Kavafijevog grada. Nije ga teško svrstati i među druge pisce koji su pisali o Aleksandriji. I mislim da može izdržati poređenje. Tako to biva, često, izgubio je stvarni grad, a dobio  onaj zamišljeni u sećanjima. Asimanova rečenica je, jednostavno govoreći, savršena. To su dugačke muzikalne periode; umetnost njegovih evokacija su čist književni dar. Ima i boljih pisaca od njega ali nemaju tako dobru rečenicu. To se čita radi čistog uživanja u tekstu. Poredio bih ga sa Amosom Ozom po sličnosti tematike, tj. sa  njegovim romanom "Priča o ljubavi i tami".  I meni se Asimanov stil više sviđa. Ipak, falilo mi je malo romaneskne dramatike koje ima kod Oza zato što epski zahvat hronike traži da se iskorači povremeno iz čisto lirskog. Asiman, s druge strane, piše lirske memoare pa nije bio obavezan na određena dramaturška rešenja tipičnijih romanesknih formi. Meni bi kao čitatelju prijalo  da je povremeno odlučnije iskoračio iz sećanja u čistu narativno objektiviziranu situaciju, da je zaoštrio priču izvan prvog lica pripovedanja iako bi to značilo, donekle, izneveravanje tog lirskog glasa. Radi se o tome što mi je bilo teško da ovu prozu ne doživim kao roman. Dakle, po meni, ovo je lirski autobiografski roman. Ima u njemu  šarma jednog drugog modernog majstora sećanja, Patrika Modijana. Modijano stvara/otkriva kompleksne mozaike izgubljenih svetova prošlosti ljudi i gradova; dok Asimanov dečak pripovedač suvereno drži sećanje u svojoj ruci. U kombinaciji sa liričnom periodikom izlaganja, to mu je i najveći kvalitet. Čini mi se da je povremeno previše ekskurzivan, skreće sa glavnog toka što bi  bolje pristajalo nekoj tipičnijoj hronici vremena. Ipak, pretnju monotonije otklanja zanimljivošću likova. Svaki je za sebe i priča u priči. Recimo njegov ujka Vili me je neodoljivo podsetio na Manovog Feliksa Krula. Koliko je igre i mašte  bilo potrebno da se preživi na svim tim jezicima i pod svim tim režimima. Svi Asimanovi likovi zajedno grade taj njegov porodični jevrejski mozaik. Dati su bez idealizovanja. Porodica je takva kakve uglavnom porodice i jesu, lepše spolja nego iznutra ali sa onom osobinom koju treba da ima  dobar roman: da čitaocu omogući pristup određenim kulturnim kodovima. 

Andre Asiman je napisao roman "Zovi me svojim imenom" kojim je skrenuo pažnju na tematiku istopolne ljubavi. Ta knjiga je dobila mnoge pohvale a po njoj je snimljen i film istog naslova. Kod nas je prevedena, kao i njen nastavak "Nađi me".  Ja ga malo čitam obrnutim redom pa sam krenuo od ovih memoara. Za srpski prevod knjige "Odlazak iz Egipta" mogu kao čitatelj reći da je savršen. Za ovakvog književnog stilistu kao što je Asiman, ništa manje od savršenog ne bi bilo dovoljno. Prilika je da pohvalim i Izdavačku kuću "Štrik" i ovo nije prva njihova knjiga koju čitam.  Nisam uočio ni jedan jedini tipfeler ili sličnu vrstu aljkavosti čime se ni mnoge veće i značajnije izdavačke kuće u Srbiji ne mogu pohvaliti. 

                 PRODAVNICA TAJNI - FANTASTIČNI SVET DINA BUCATIJA

                 prevod: Cvijeta Jakšić

Namera mi je razvrstati fantastični materijal Bucatijevih priča po temama i motivima što će učiniti jasnijim  upotrebu njegovih pripovedačkih postupaka i ukazati na moguće pristupe tumačenju. Ova raznosvrsnost čini ove priče dodatno vrednim među draguljima svetske fantastike. U tom cilju prezentovaću određene kategorije. One nisu isključive što će reći svaka pripovest bi se mogla naći i u više drugih grupa ali, kada se nađe u jednoj specifičnoj znači da posebno naglašavam određenu poentu. Grupe su tu da nam pomognu kretati se u višedimenzionalnim prostorima Bucatijeve imaginacije i značenja. 

(1) Mitsko-fantastično

Sve počinje od mita pa i ovaj ogled. Najpre o antičkom mitu heroja. Izvanredni poduhvat je nešto što smrtnika odmah smešta u legendu. U priči "Napad na veliku povorku" ostareli vođa razbojničke bande nakon dugog vremena provedenog u zatvoru umesto da tavori prezren u svojoj nemoći pošto ga je banda zaboravila,  odlučuje da povrati slavu. Kao i u antičkom mitu to naglašava neposrednu bliskost smrti. Jer ako je povrat vremena nemoguć, moguće je, i dalje, mitsko nadvreme što u slučaju antičkog heroja znači borbu u kojoj se ulaže život. Uz izuzetak hrišćanskih parabola, ovo je jedan od ređih primera Bucatijeve zbirke priča kada neki junak zaista uzima svoju sudbinu u vlastite ruke i komparativno može poslužiti kao mera etičke ostvarenosti svih drugih junaka. Junaštvo je, dakle, kod Bucatija u samoj  toj nameri i stavu i, kao što čemo kasnije videti, u izbegavanju čekanja. Temeljni saodnos je onaj između mladog-bandita početnika i starog majstora što priči daje didaktičku komponentu. Za prosede fantastičnog je bitno uvođenje teme onostranog kao i niz sa time povezanih motiva kao što su besmrtni leteći konji i njihovi konjanici. Priču stavljam na prvo mesto radi isticanje bitne poente mogućeg tumačenja, a to je, logično, pozivanje na vrednosni dijapazon antičke književnosti radi  mogućih etičkih zaključaka. 

Zatim nastavljamo dijahronijski niz i dolazimo do srednjovekovnih mitova faustovskog tipa. Dva sjajna primera tog tipa su priče "Strogo poverljivo gospodinu direktoru" i "Začarani sako". U ovoj prvoj imamo i ranu obradu kasnije dosta popularne teme o ghost-writeru. Na dva načina i potpuno različito  je uvedena tema ugovora sa đavolom koja se ovde  približava našem modernom vremenu i njegovoj jurnjavi za novcem. Problem zla će biti suptilno uključen u raznim Bucatijevim pričama ali ovde je mitski ekspliciran. U kombinaciji sa nekim drugim svojstvima Bucatijeve proze u celini ovako dati motivi su takođe od značaja za moguće pravce tumačenja.

(2) Tipična gotička priča 

Pozno srednjovekovlje nas približava tipičnoj gotičkoj priči. Čitatalj-ljubitelj ovog žanra će naći sve najbolje postupka u priči "Miševi". Svojevrsna haunted-house story. Ove priče se bave raznoraznim rezidentima takvih nastambi. Miševi, naravno, direktno asociraju na vampire. Znamo da se grof  Drakula  družio sa ovim životinjama. Tu su nepoznati prostor kuće koji doprinosi dramskim čvorištima radnje, pokušaji miševa da zagospodare, ali takođe i neobičnost motiva njenih 'običnih' stanara. Ponovo: tajni odnos sa zlom i motiv čekanja. I, naravno, tu je jedan gost sa strane koji treba da posvedoči neobičnom slučaju zaposednute kuće i njenih stanara na način objektivnog posmatrača. 

(3) Snoviđenja i slutnje

Najveći pisci sažimaju u svojim delima iskustva celokupne svetske književnosti. Zato ovde navodim jednu veoma jasnu grupu koja se može povezati sa Kafkinom (1883 - 1924) atmosferom i motivima. Sa njime ga povezuje Minotaurov lavirint koji dobija strukturu otuđenih institucija. I povezuje ga osećaj teskobe i zebnje metafizičke provenijencije. Naslov priče "Sedam spratova" ilustrira upotrebu jezika u fantastičnom žanru kako ga je opsežno izložio Cvetan Todorov u svome "Uvodu u fantastičnu književnost" (o njemu ću još kasnije). Ako kažemo da nekoga "vuče zemlja", znači da je veoma bolestan i možda će umreti. Od ovog straha od smrti koji je došao do jezičke strukture Bucati pravi pripovednu konstrukciju. Ovde se opisuje košmarna bolnica u kojoj pacijente smeštaju od vrha prema dnu, već prema stepenu njihove bolesti. To je snoviđenje otuđenja savremenih institucija. Nešto vrlo slično je dato i u priči "Bolnička pitanja" u kojoj birokratska institucionalna zavrzlama postaje bukvalni lavirint u kome se mora odigrati uspešno da bi se spasao nekome život. (ovu priča sam takođe smestio u pododeljak 'strava svakodnevice').

Značajnu meru kafkijanskog kompleksa krivice naći ćete u priče "Kraj  sveta" u kojoj se opisuje ispovednik koji u poslednjim trenucima  pred propast sveta i Sud ispovedajući hiljade drugih ne može naći ispovednika samome sebi. Dakle, veza sa Kafkom je očigledna samo što je košmar prebačen iz jevrejskog u katoličko-hrišćanski kontekst.

Takođe, dve kafkijanski atmosferične priče su "Kapljica" i "Bubašvaba". Sve je moguće pa i to da u zabačenim oblastima ljudske egzistencije postoje kapljice koje se penju umesto spuštaju - slivaju; i tako zagorčavaju život stanarima jedne zgrade. U ovoj drugoj priči se ponovo uvodi problem (neimenovanog) zla. Napola zgažena bubašvaba  proizvodi košmar jednoj ženi. Neuobičajeno povezivanje uzroka i posledice školski je primer primene magijskog realizma. 

(4) Egzistencijalna strava svakodnevice

A štošta iz ove grupe, pak,  podseća na fantastični realizam Hulija Kortasara (1914 - 1984). Po nečemu je slična prethodnoj grupi ali ovde fantastično proizilazi iz srca svakodnevnog. Kada se tako postupi onda se stvarnost derealizira ili se ide u pravcu političke parabole i satire. Težišne slike su ipak u dnevnom iskustvu a ne u oniriji. Govorimo o nizu uobičajenih situacija kao što to, nažalost, može biti i rat. U priči "Ogrtač" majka očekuje sina da se vrati iz rata.  Jednoga dana sin zakuca na kućna vrata ali njegov ogrtač koji on ne sme skinuti prikriva bolnu i nepremostivu provaliju koja se među njima otvorila. Tako se jedno jezičko sredstvo (ogrtač, prekriti, prikriti, pokriti) upotrebi da bi se stvorio nadrealni efekat koji otkriva bolna očiglednost situacije: ratovi ne vraćaju majkama njihovu decu! Priča "Bolesni tiranin" otkriva nagonsku dimenziju borbe u srcu stvarnosti. Nagoni su iracionalni. Nekoliko slabih pasa u čoporu napada jednog većeg kućnog ljubimca dok ga njegov vlasnik izvodi u šetnju. Nagoni su iracionalni, ali su postavljeni u okvir civilizovanog (urbanog) . Kontrast civilizovano - nagonsko devalvira doživljaj naše civilizovane stvarnosti dok upotreba ključnih reči kao što je 'tiranin' otvara mogućnost tumačenja koja ide u pravcu političke parabole. Nedvosmisleno je politički konotirana i priča "Jaje". Siromašna služavka  prošvercovala je svoje dete na uskrušnju proslavu za decu bogatih kako bi i njeno dete pronašlo jaje (vrsta dara, u kartonskim jajima se nalaze pokloni za decu). Drugo dete joj otima to jaje; zatim i majku i dete izbacuju sa zabave jer im nije tu mesto. Razgnevljena, dugim siromaštvom ponižena majka dobija natprirodne sposobnosti i traži pravdu za svoje dete; sveti se i kažnjava krivce. Podsetiće se oni koji su čitali Stivena Kinga (1947 -) na njegov roman "Keri". Samo što za razliku od "Keri" ovo nije tek iživljavanje bogatih tinejdžera već razorna kritika društvene nepravde i socijalnih razlika. Kao i u prethodno spominjanoj priči ona smešta nagonsko u sferu civilizovanih i građanskih, tj. političkih formi organizovanja. Političko je time iz sfere kulture prebačeno u sferu animalnog i nagonskog. Zato je ovo politička parabola. Potrebno je, znači, upotrebiti sredstva fantastične književnosti kako bi se proširio semantički okvir tumačenja realiteta. Priča je uočljivo korespondentna i sa našim vremenom. 

A pitanje proširenja opsega tumačenja je jedan od ključnih postupaka fantastične književnosti. Moramo problematizovati svakodnevno iskustvo. Kao u priči "Miševi". Poruke su protivrečne: 'Miševa ima!'...  'Miševa nema!'...pa opet 'Miševa i ima i nema'. A kakvi si stavovi vlasnika kuće prema miševima? Miševi su metafora za određeni temeljni problem ustrojstva neke strukture. Nešto trulo, kriminalno, lopovsko, štetno. Na kraju dolazimo do zaključka da onaj koji drži moć tumačenja stvarnosti ima neki odnos sa miševima; nevažno da li su oni stvarni ili nisu. U smislu političke parabole njegov savez sa miševima postaje činjenica političkog reda. 

Pitanje perspektive je jedan od gradivnih postupaka fantastične književnosti. U priči "Ipak kucaju na vrata" stanari jedne kuće se sve više suočavaju sa vestima o neposrednoj opasnosti. Popustila je brana, voda može doći, poplaviti, uzdrmavaju se temelji. Ipak vlasnica kuće istrajava da se ništa napolju ne dešava. Postavlja se pitanje zašto ona na tome insistira? Ova iracionalna motivacija podržana poricanjem kao u priči "Miševi" uvodi problem zla preko zagonetne motivacije akterke. Ukoliko akterka nije umno poremećena (što nekako ovde nije verovatno) nemoguće je izbeći etičku (didaktičku) dimenziju problema. Ovaj postupak perspektive je jasno razradio pisac Henri Džejms (1843 - 1916) i zaposlio teoretičare književnosti.  U čuvenoj priči "Okretaj zavrtnja" imamo guvernantu koja je preterano zabrinuta za decu o kojoj se stara. Tvrdi da vidi duhove i neobične pojave u vezi sa njima. Ona je lice koje pripoveda što znači da su sva moguća sredstva posmatranja, zaključivanja i tumačenja u njenoj ruci. Ovo je pokrenulo mogućnosti višestrukih interpretacija i teoretiziranje o mnogobrojnim mogućnostima fantastičnog žanra da širi semantičke okvire stvarnosti. 

I konačno, jedna od priča koja svedoči egzistencijalnu stravu je i "Nešto što počinje na L". Kao što rekoh, onaj ko tumači stvari, na neki način upravlja njima.  Priča tretira problem stigme (društvene obeleženosti i proskripcije) a jedan razgovor će potpuo izmeniti sudbinu glavnog aktera. Kod njega će doći policajac i lekar. Reći će mu da ima lepru i da je izopšten iz društvene zajednice. Početak i kraj njegovog dana koji se opisuju tvore zajedno fantastični kontrast egzistencijalne strave. Osim što u književnosti često raspravljamo  o sudbini, zapitajmo se kako se upotrebljava u ovoj priči simbolička moć. Nekoliko izgovorenih reči sa pozicija realne moći mogu potpuno izmenti ljudski život. I kao rezultat toga glavni akter stavlja zvono oko vrata da upozori zajednicu na opasnost (da mu ne prilaze) i napušta grad. Žil Delez (1925 - 1995) nas upozorava: "Ne postoje reči koje imaju moć, nego samo reči u službi moći."

(5) Nadrealna pripovest

Razvrstavajući postupke fantastičnog, nadrealnom svojstvu bih dao posebni status. Jer ako razmatrajući probleme perspektive govorimo o konačnom okviru stvarnosti sa stanovišta objektivnog i racionalnog razumevanja sveta, kod nadrealnog ulazimo u sferu kompromisa sa zaumom. To je kao kada bismo u program podešavanja neke kompjuterske aplikacije izmenili 'default' i napravili nova podešavanja sa radikalno drugačijim posledicama. Onda ta nova podešavanja ulaze u vašu definiciju i doživljaj stvarnosti. I još nešto, postoji psihološki korelat: ljudi nisu često zadovoljni tim 'standardnim podešavanjima', oni žele da ih izmene bilo stoga što je njihova stvarnost prozaična ili što je teška. Kako bi bilo kada bi neki elementi bajke bili deo naših života? Hajde da verujemo u tako nešto. Ovde, naravno, samo za potrebe priče. Ako izmenimo malo parametre sile teže, moguće je baciti se sa vrha nekog grandioznog solitera i ceo život blaženo padati kao u priči "Devojka koja propada". A u priči "Ajfelova kula" pripoveda se o fantastičnoj sekti graditelja koja sakrivena pod jednim oblakom želi da u nedogled nastavi zidanje Ajfelove kule. Zvuči kao apokrifna priča u srcu nesigurne stvarnosti. Mnogi veruju da o tome kojim pravcem se  kreće civilizacija odlučuje mala grupa ljudi. Nikada nismo manje verovali zvaničnim istinama niti ikada tržište alternativnih svetonazora bejaše veće. Tako da su teorije zavere  često i deo fantastičnih pripovednih zapleta.  

Ovde valja ukazati na razgraničenja koja je postavio Cvetan Todorov (1939 - 2017). Fantastični žanr je nestabilna forma. Ona počiva, kao što je gore isticano, na nesigurnoj pretpostavci karaktera događaja koji se odvijaju pred nama. Potrebno je utvrditi da li oni imaju realno obajašnjenje, utemeljeno na zakonima racionalnog viđenja i tumečenja sveta ili uvodimo fantastični i razumu nedokučivi momenat. Ti fantastični momenti dozvoljavaju određene pravce tumačenja. Fantastični žanr je granični i nalazi se negde na sredini između dva druga interpretativno stabilnija tipa. S jedne strane  je žanr čudnog. Čudno je nešto neubičajeno ili bizarno ali u osnovi racionalno objašnjivo. Recimo onaj koji često vidi leteće tanjire naprosto može biti u stanju psihičkog delirijuma. Istina, postoje primeri kada to nije tako lako utvrdivo, kao ne primer kod spiritističkih medijuma ili raznih vrsta jurodivih...S druge strane, strast da se stvarnost vidi izobličena na način bizarnog, takođe može biti vrsta uzdrmavanja određenih temeljnih racionalnih i antropoloških pretpostavki našega sveta. Na drugom polu, pak, je čudesno (natprirodno). Ako se stvarnost proširi na religijski ili okultan način, onda smo opet došli do stabilnijih izvesnosti i nismo više u domenu fantastičnog. Važno je samo utvrditi jasno nadležnosti tumačenja. U ovom drugom slučaju zainteresovani mogu  kao nadležnog pozvati sveštenika, žreca ili kakvog šamana, već prema vrsti pripadajuće ideologije. 

(6) Topos vremena i Tatarska pustinja

Priče u ovom odeljku preporučujem kao produžetak i produbljenje glavnih problema "Tatarske pustinje". Pustinja je granični prostor do kojega se stiglo. A zapravo granice nema. U priči "Sedam glasnika", nekoj vrsti metafizičke bajke, mladi princ se uputio da istraži svet ka krajnjim granicama velikog kraljevstva svoga oca. Što više on odmiče, veza sa njegovim poreklom postaje sve dalja. Povremeno, utvrdivim redom, princ šalje glasnike  ocu u centar svoje zemlje a poigravanje brojevima, broj glasnika (7) i pravilnost intervala koji su sve duži i duži zapravo potvrđuju umesto da odbace koncepciju fantastičnog (snolikog) vremena. Ti glasnici su jedina veza sa njegovim poreklom, prošlošću i ličnim životom. Dok najzad princu ne postane jasno da glasnika više neće biti i da se onaj poslednji koji odlazi neće vratiti. Zapravo, kraljevstvo njegovog oca i nema granica. A princ se upravo kao i Đovani Drogo zaputio u pustinju čiji se kraj ne može nazreti i od kuda ne dopiru nikakve vesti. Vreme kao da potvrđuje Zenonove paradokse, priču o Ahilu i kornjači; literarna igrarija koja dosta podseća na slične motive koje je u svojim pričama koristio H. L. Borhes. O toj metafizici istorijskog vremena govori i priča "Ratna pesma". Carstvo na vrhuncu moći i još širi svoje granice; spolja su osvajanja, stalno neki rat a taj hronicitet se subjektivno prelama. U vezi s ratom je sve život-smrt-pobeda-poraz-pobeda-poraz-smrt-smrt-smrt-život-pobeda-poraz-pobeda-pobeda-pobeda-pobeda-pobeda-PORAZ. Naslućujete!? Kontaminirali smo tzv. istorijsko vreme idejom sudbine. Pravilnost i uniformnost kretanja više ne izazivaju izvesnost nego strah.  Jer sudbina je psihološki korelat moći koja želi zagospodariti vremenom! Koncept kretanja biva zamenjen konceptom neumitnosti . Zbog čega se carstvo širi a sa fronta sve više stižu vesti da njihovi ratnici pevaju tužne pesme? Zato što se i ti ratnici kreću ka nekakvoj granici a nailaze na pustinju; granice nema. "Dubok je bunar prošlosti", rekao bi Tomas Man. Da bi se utvrdio tok istorijskog vremena potrebno je utvrditi težišni trenutak. Ali tog trenutka kod Bucatija nema. To se najbolje vidi u priči "Nešto se desilo", kojoj dajem alternativni naziv 'imenujmo trenutak'. Putnici se kreću u jednom vozu koji ide daleko ka (naravno) granici; voz ubrzava ali ne staje ni na jednoj stanici. Zapravo se brišu sve reference značenja temporalnosti. Istovremeno putnici uočavaju  da se spolja odvija neka katastrofa i da svi idu u suprotnom smeru. Nažalost, oni niti mogu utvrditi trenutak, svoj položaj na istorijsko-geografskoj mapi,  niti pak celinu, smisao vremena. Jedino što  uočavaju je neki gubitak i s njime povezani strah (u ranijim odeljcima elaborirano); zato što voz označava pojam strukturisanog a ne haotičnog vremena. Možemo reći da se ovim postupkom uzdrmavaju mitska težišta istorijskog kretanja. Tako se priča "Ratna pesma" može čitati kao vrsta umora velikih imperija i predosećanje njihovog zalaska, a opet ove i druge slične priče se mogu čitati i kao vrsta političko-istorijskih parabola. 

Bucati je majstor da istu ideju izrazi na obilje različitih načina. Zato možemo ovde slobodno govoriti o bucatijevskom poimanju vremena. U prilog ovoj tvrdnji navodim priču "Kolumbar" koja u potpunosti sledi paradigmu romana "Tatarska pustinja". Kapetanov sin jednog dana sa palube broda vidi kako se među valovima pomalja kolumbar. To je neka vrsta ajkule, verovatno zabeležena u nekom od rečnika fantastične zoologije. Liči na ajkulu. Dečak se zove Stefano Roi. Stefano kaže ocu da ga neko neobično biće prati iz dana u dan na putovanjima. Drugi mornari ne vide ovu ajkulu. Tada se otac sneveseli i ispriča mu jednu gatku koja kaže da će kolumbar  uvek pratiti mornara koga odabere dok ga ne uništi pa zato otac predlaže sinu da se mane mora.  Gatka je, a to je važno uočiti, pripovedno-mitska struktura koja prethodi vremenu ili samoj ideji vremena. Stefano će baš kao i Đovani Drogo ceo život ipak provesti kao mornar u bliskom kontaktu sa smrću. Ono što je ovde, međutim, važno jest opsesija. Jer Bucatijevi junaci ne slede vreme nego svoju opsesiju kretanja ka ništavilu. Opsesija je ono što usmerava individualno kretanje unutar zadatih struktura. A utvrdiv je i karakter tih opsesija: Stefanova opsesija kolumbarom, Đovanijeva pustinjom,  glavnog junaka iz priče "Miševi"  miševima; kao što su se i ratnici iz priče "Ratnička pesma" uputila ka predmetu svoje opsesije a to je smrt; samo što "gospodari vremena" još uvek nisu shvatili da se ulaganjem smrti u temporalno ne proizvodi zdravlje imperije nego njen usud. Uglavnom, iz priče u priču moguće je utvrditi tajnu vezu između nekog od aktera sa predmetom svoje opsesije. To je uvek nešto iracionalno: može biti smrt ili neko tajno zlo, već prema tendenciji parabole koja se može čitati u konkretnoj priči. 

Da bi se dalje elaboriralo ovaj metafizički problem vremena, a isto tako tumačenje usmerilo ka religijskoj paraboli moguće je uočiti  paralele sa Bajkom o uspavanoj lepotici. Lepotici su kao i Stefanu proricali sudbinu. Dobre vile su je sve redom blagoslovile ali je tu bila i jedna zla koja joj je ispričala gatku da će princeza umreti od uboda otrovnim vretenom. Vreme se u tom trenutku zamrzava a neko dalje nastavlja gatku: usnuli dvor i princezu će jednog dana probuditi Postojani Princ. I zamrznuti trenutak u vremenu će nastaviti svoj srećni vremenski tok. Da li je moguće zaustaviti vreme? To se ne može kod Bucatija ni zamisliti. Videli smo da takav pokušaj samo proizvodi egzistencijalnu stravu. Zato je zanimljivo tumačenja Bajke o uspavanoj lepotici argentinskog književnika Alberta Mangela (1948 - ). On se poziva na Svetog Anselma Kenterberijskog (1033 - 1109) i njegove pouke o običajima u raju. Sveti Anselmo kaže da smrt (samrtni san) zaustavlja vreme dok vreme živih spavača tokom običnih zemnih noći teče i oni su u stanju čekanja  trenutka kada će se probuditi i izaći iz te čekaonice. A Mangel se dalje pita: da li lepotica spava u raju ili u paklu? Raj je punina trenutka, beskonačna sadašnjost izvan vremena. Kada bi princeza bila u raju, ona se nikada ne bi mogla probuditi jer je nemoguće prekinuti trenutak beskonačne sadašnjosti; tako da je verovatnije da boravi u čekaonici. Dalje Mangel kaže da ona iz te čekaonice ne bi mogla izaći kao lepotica nego kao starica. Kratko: vreme je prohujalo iako se u čekaonici ništa nije dogodilo. Možda je upravo to i odgovor na pitanje zašto su Đovani i Stefano zaljubljeni u ništavilo. No Mangel ostavlja mogućnost i za drugo rešenje koje zaobilazi ništavilo i ovde ću ga direktno citirati: 

"...Ona ima i drugu opciju. Ona može da odbaci kletvu, odbaci blagoslove, odbaci usnule dvorane, odbaci kršenje etikecije svojih roditelja, odbaci Postojanog Princa. I oponašajuči Ibzenovu Noru i Andreu Karlu Laforet (dvoje od docnije lepotičine dece), može da zalupi vrata Začaranog Zamka i suoči se sa svetom široko otvorenih očiju..." (Alberto Mangel, Bajkovita čudovišta)

(7) Hrišćanska parabola

Čitav jedan niz priča čvrsto smešta Bucatija u katoličko-hrišćanski kontekst i one same se u potpunosti hriščanske parabole. U priči "Pas koji je video boga" pripoveda se o jednom svecu koji boravi na planini pored malog mesta i još jednom junaku kome je testamentom zapoveđeno da mora činiti dobra dela. Čitavo mesto vremenom postaje opsednuto tajanstvenim starcem i njegovim prisustvom dok stanovnici postepeno počinju  menjati svoje navike i ponašanje. Tek u ovakvom tipu priča vreme kod Bucatija poprima neki smisao. U priči "Sveci", priča se o  nastambama svetih ljudi na nebu dok oni nastavljaju da vežbaju vrlinu gledajući u nebeski okean koji je Bog. "Tanjir se spustio" daje pripovest o grupi vanzemaljaca koja se spustila pored jedne crkve da bi zatim ušli  u raspravu sa sveštenikom o religioznim običajima zemljana. U "Božićnoj priči" se obrađuje hrišćanska vrlina davanja i darivanja dok je suštinu svoga poimanja hrišćanstva dao u priči "Poniznost" . Dve poslednje priče bih predložio za neku antologiju hrišćanskih priča. Ovde je Bucati potpuno na terenu katolicizma, a da ima jasnu nameru kojom usmerava njihov vrednosni sistem vidi se već iz samih narativnih uvoda. Dajem primer iz priče "Poniznost". Na samom  početku priče se kaže ovako (povodom gornje rasprave o vremenu skrećem pažnju na samu završnu rečenicu citata): 

"Fratar po imenu Čelestino postao je isposnik i otišao da živi u srcu metropole, tamo gde je usamljenost srca najveća a božje iskušenje najveće. Jer predivna je snaga kamenih, peščanih i sunčanih istočnih pustinja gde i najzatucaniji čovek shvati sopstvenu majušnost u poređenju sa neizmernošću božjeg dela i s ponorima večnosti, ali još je moćnija pustinja gradova načinjena od mnoštva, od galame, od točkova, od asfalta, od električnih lampi, i od časovnika koji su se svi udružili i svi zajedno u istom trenutku istom trenutku izgovaraju istu presudu."

 (8) Liričnost kao vezivno tkivo Bucatijeve naracije

Dok se čita "Tatarska pustinja" sa svom svojom metafizičko-političkom problematikom ton je često onirično-liričan. To, osim nesumnjivog kvaliteta koji obogaćuje naš pojam 'bucatijevskog', daje njegovoj egzistencijalnoj fantastici jedan ton proživljenosti. Ova grupa priča nas takođe vraćaju tome velikom romanu i dodatno objašnjava njegovu emociju. Teško je ne pridati im svojstvo ispovednog i lično-proživljenog samoga pisca. Tako se u priči "Dva vozača" reflektuje iskustvo tuge za preminulom majkom. Slične naglašeno lirične su i priče: "Suvišni pozivi", "Zečevi na mesečini", "Sećanje na pesnika". Ali, možda najbolja, je priča "Grbe u vrtu". Opisuje se fantastični vrt oko jedne kuće. Kuća je očigledno pesnički self (sopstvo, ličnost), a vrt oko te kuće je područje u koje se urezuju egzistencijalna, imaginativna i prijateljska iskustava tokom celog njegovog života. Kako vreme prolazi vrt postaje i groblje sa odlaskom dragih ljudi. Ti grobovi su ožiljci, grbe o koje se pesnik spotiče. Jer je i smrt neizbežni deo ljudske egzistencije. A ja, u svojoj dilemi između Bucatijevih pripovednih početaka i završetaka, za kraj svog ogleda biram upravo završetak priče "Grbe u vrtu":

"Može se desiti da ću, zbog svog prokletog karaktera, ja umreti sam kao pas u dnu nekog starog i opustelog hodnika. Pa ipak, jedna osoba će se te večeri spotaći o grbicu izraslu u vrtu i spotaći će se i sledeće noći i svaki put će pomisliti, oprostite mi što se nadam, sa tračkom žaljenja, pomisliće na izvesnog tipa koji se zvao Dino Bucati."