KNJIGA DOKAZA – DŽON BANVIL

Na jednom mestu Frederik, (anti)junak ovoga romana kaže  isto što i Kamijev Merso, otprilike, da je pravo čudo šta sve čovek može saznati o sebi kao okrivljeni tokom sudskog ili krivičnog postupka. Ovo je samo jedan od primera izrazite citatnosti Banvilovog teksta.  Njegov antijunak je načitani intelektualac pa ćete u tekstu prepoznavati reference na Dikensa, Getea, Vilijama Blejka… Ili recimo Konstantina Kavafija. Ovde dajem citat za poslednje-spomenutu referencu:

“Sećam se, takođe, da sam stajao na nekom širom otvorenom prozoru, visoko gore, osluškujući akorde muzike u vazduhu, neku misterioznu zvonjavu i jeku, koja se naizgled kretala, udaljavala, kao da se neka hučna kavalkada otiskuje u noć. Pretpostavljam da je to dopiralo iz neke sale za igranke, ili iz nekog noćnog lokala na pristaništu. Mislim o tome, međutim, kao o graji boga i njegove svite koji me napuštaju”

Frederik je mučena duša (troubled soul), to su ljudi koji hodaju, žive sa nekom mukom a onda se desi neki dramatičan trenutak, trenutak neopreznosti, lakomislenosti koji otkači čitav niz pogrešnih koraka i eto ih na nizbrdici. Mi u ovom romanu upoznajemo Frederika njim samim, njegovim rečima. To je obeležje dobrog stila ovog romana; vrcav, duhovit, bez trunke samosažaljenja, Frederik pobuđuje našu (ili barem moju) simpatiju. Tekst je dat kao pripovdeni tok prvog lica koji prati događaje u vremenu i prostoru ali ne sasvim linearno tako da će nam se početni negativni motiv za čitanje time što znamo ishod a i crimen (zločin ubistva) ipak isplatiti i nagraditi naš trud. Tekst daje i svoj metatekst koji olakšava razumevanje. Kako uopšte pristupiti poslu odgonetanja nečastivog čina? Pri početku romana je dato  jedno  minirazmatranje teorijskih mogućnosti metafizike zla:

“…Uzgred budi rečeno, prelistavajući ovaj svoj rečnik zapanjen sam siromaštvom jezika kada treba imenovati ili opisati rđavost. Zlodelo, pokvarenost, nitkovluk, ove reči podrazumevaju vršioca radnje, svesno ili barem aktivno nanošenje zla. One ne označavaju rđavo u nejgovom inertnom, neutralnom, samodovoljnom stanju…[…]…Pitam se da nije možda da sama ta stvar – rđavost – uopšte i ne postoji, da nisu ove čudno neodređene I neprecizne reči samo neka vrsta ratnog lukavstva, neka vrsta složene kamuflaže za činjenicu da tamo nema ničega. Ili su možda reči pokušaj da se to natera da bude tamo? Ili, možda, nešto i jeste tamo ali su ga reči izmislile. Takva mozganja izazivaju mi vrtoglavicu, kao da se nakratko u svetu razjapi neka rupa…”

Čitatelju bismo ostavili da razmatra probleme metafizike zla a mi bismo mogli utvrditi način na koji se ovo rešava u tekstu sa stanovišta unutrašnje motivacije koja određuje postupke glavnog junaka. To su:

1. Psihološka ravan

2. Egzistencijalna/sudbinska ravan

3. Mistična ravan

4. Humor

Ljubitelji psiholoških redukcija naći će obilje materijala da glavnog junaka smeste s one strane zdravog razuma (1). On ispoljava elemente derealizacije, disocijacije, iznenadnu promenljivost afekata i afektivna pražnjenja tokom svojih dogodovština. Ovde imamo i stari književni motiv DVOJNIKA koji pre pripada mističnoj ravni (3) ali se može razmatrati i pod (1). Ali, naravno, ne ostaje se samo na ovoj dimenziji. U romanu je blago naglašena egzistencijalna ili, drugim registrom postavljeno, sudbinska ravan. Junak sebi direktno ili indirektno postavlja pitanja motivacije, uzroka, temeljnog smisla svojih životnih postupaka. On ima stalni doživljaj da ne drži konce sudbine u svojim rukama što je u vezi sa (1) stalnim osećajem razglobivosti selfa. Drugačije rečeno: osećaj raspada koherentnog sleda životnih okolnosti praćen je osećajem rasplinjavanja selfa. Tu su dalje slična razmatranja našeg junaka da u svom životu igra ulogu marionete, da je na repu sopstvenog života, koji stalno juri a ne može ga stići i o čijim se okolnostima ne pita. Mašta o budućnosti a hita ka neumitnosti. To je dominantan sadržaj njegovih svesnih sadržaja. Povremeno nas upućuje i u svoje snove čije bi tumačenje opet vodilo ka ovoj egzistencijalnoj dimenziji. Sve počinje tako što se junak u situaciji bega vraća kući. MotivI BEGA I POVRATKA (povratka u matericu rekli bi psihoanalitičari) su i narativni pokretači. Čitatelju neće biti dosadno. Junak pri povratku rodnome domu doživi DRAMATIČAN EGZISTENCIJALNI POREMEĆAJ jer saznaje da NIGDE NE PRIPADA (sve sami egzistencijalistički motivi). Međutim od našeg je prevashodnog interesa šta pokreće ovaj zemljotres? Radi se o specifično valorizovanom egzistencijalnom GUBITKU. U pitanju je nestanak predmeta umetničkog karaktera. Ovo je nešto u čemu je on imao svoje SIMBOLIČKO UTEMELJENJE i samo je takva vrsta gubitka mogla podstaći dalji duševni slom glavnog junaka. Umetnost pak uvodi i mistične motive(3). Njegov gubitak goni ga ka novom predmetu želje, slici u koju se zaljubljuje. U nekoliko važnih epizoda koji se tiču te slike uočićete gotske motve međudelovanja subjekta i (umetničkog) predmeta obožavanja; fantastični elementi koji su često implicirani ovde skoro da preuzimaju primat. I u vezi sa (3) spomenuću erotične motive, erotičnu mistiku jednog ljubavnog trougla sa primesama erotične egzotike. U trouglu  su dva važna ženska lika, Dafni (supruga) i Ana Berens. Ali i drugi ženski likovi u romanu su važni. Lik ubijene devojke Džozi ili,  recimo, lik očeve ljubavnice. Cela priča o detinjstvu i odrastanju glavnog lika čvrsto uzglobljuje prve dve dimenzije: (1) i (2). U mističnu dimenziju smestiću i motiv alkoholizma (promena stanja svesti, neočekivani uvidi) ili odisejski motiv lutanja. Tako se Frederik upušta u jedno nasumično lutanje velegradom, on se PREPUŠTA bezimenom životu grada kako bi u njegovim lavirintima otkrio život. Frederik generalno pati od pomanjkanja osećaja da je živ. Ove scene deluju tako neodoljivo osterovski. Potražio sam podatak o godinama izdanja ovog Banvilovog romana I “Njujorške trilogije” i zaključio da je naš autor verovatno bio upoznat sa ovim Osterovim romanom. I konačno (4) humor služi da bi se cela gornja strukutura na neki način relativizovala (vidi gore citat: “…ili možda nešto i jeste tamo ali su ga reči izmislile…”), da omoguće naratoru odušak, spasu ga od samosažaljenja, od sažaljenja publike, ali da istovremeno toj publici daju utisak o njegovom vrcavom duhu, o prefinjenoj prirodi i elokvenciji. Navšću nekoliko primera:

Jedan od ključnih narativnih momenata, motiv povratka, se na ovaj način ironizira:

“…Kranuo sam prilaznom stazom s kišnim mantilom preko ramena i iskrzanom torbom u ruci, hodajući kliše, premda ne sporim da sam bio malčice precvao, i malčice pregojen, za ulogu bludnog sina. Iz živice pred mene iskoči neki pas I grleno zareža, pokazujući sve zube…” 

Dalje će ispasti čitava komična scena sa ovim psom tako da motiv PRETNJE koji nagoveštava egzistencijalni slom, zapravo počinje komičnom epizodom. 

Pogledajte, na primer, humor u sceni susreta sa majkom. Uz svu ozbiljnost psihoanalitičkih konotacija takve jedne scene, autor ipak ubacuje humor. Ovo je i humor prvog lica pripovedanja, dakle onoga koji je egzistencijalno prisutan:  

“…Ta žena, ta žena – šta da kažem? Imao sam trideset osam godina, čovek talentovan, sa ženom i sinom i zavidnom mediteranskom bojom, gravitirao sam ka ozbiljnom držanju I izvesnoj blago pretećoj noti, a ona, šta je ona radila? – ona me je štipkala za trbuh i smejala se svojim krkljavim smehom. Da li je čudo što sam završio u zatvoru?...“

Likovima ne posvećujem dovoljno pažnje u ovom tekstu ali spomenuću i jedan važan muški lik, zagonetnog Čarlija Frenča. Značenje svih likova u ovom romanu je u čvrstoj vezi sa njihovom narativnom funkcijom. Drugim rečima, oni kao akteri u romanu odloženo otvaraju  svoje karte, pa do njihovog značenja treba postupno stići. Nisu, dakle,  transparentni; nisu čitljivi van narativnog toka i funkcije koju imaju za taj tok. 

U zaključku bih se zapitao, imajući u vidu sve gore rečeno, kakav je to roman napisao Džon Banvil: egzistencijalistički, psihološki, metafizički? I rekao bih da imamo od svega toga po nešto. Rekao bih da je ovaj pisac raskošnog talenta objedinio svoja znanja o svemu  nabrojanom; pisac koji čvrsto drži konce naracije u svojim rukama, koji se može izražavati u različitim registrima oblikovanja i osmišljavanja; koji sve ove elemente kao i elemente stila vešto narativno uzglobljava; koji raspolaže širokim znanjima opšte književnosti i ne usteže se da sve to pokaže; koji sažimajući sve svoje veštine napisa ovaj odličan roman. 

Vratimo se na kraju naslovu. Knjiga dokaza. O kakvim je dokazima ovde reč? To nisu dokazi koji bi mogli proći na sudu. Niti su dokazi teorijsko-antropološkog tipa. Dokazi su umetnički; pismo u zapečaćenoj boci koje pluta ka svome čitatelju koji će, možda, uhvatiti nešto od istine i tegobe jednog fiktivnog stvorenja kome naliči. Gde god ste prepoznali sebe u Frederiku imate dokaz. 

 

RIČARD FLANAGAN – GLADNA SRCA, Miles Franklin Literary Award Nominee (2009), Western Australian Premier's Book Award for Fiction (2008), Prime Minister's Literary Awards Nominee for Fiction (2009), Queensland Premier's Literary Awards for Fiction (2009), prevod: Nenad Dropulić

Možda je najbolje ne reći gde se sve odvijaju zbivanja ove knjige. Imperija je preuzela misiju civiliziranja, ulog je bio veliki, kao i nade; svet još neobuhvaćen, bio je naš a ipak neosvojiv: Engleska, Tasmanija, daleki sever. Ili će vam se učiniti da su imperije sklone fatamorganama. Često to jeste tako a opet veliki delovi sveta su, čini se, nepovratno engleski. Zato se, kada se podvuče crta na  engleskom moraju izricati teške istine, kada dođe ona treća, četvrta, peta... generacija. Ne dospevaju sve imperije do te faze da mogu govoriti otvoreno istinu o sebi, jer se pitanje civiliziranja nije u toj meri ticalo jezika kao što je slučaj sa našom današnjom lingua franca. Nemaju ni svi jezici takvu jedinstvenu mogućnost. Istina o Aboridžinima se mora reći na engleskom, a ako se pri tome govori o stvarima srca i duše koje prelaze granice jezika onda će engleski jezik ponovo biti na dobitku.

Džon Forster (epizodni lik) jedan od prvih protektora na južnom Van Dimenovom ostrvu želi proširiti hrišćanstvo i civilizirati divljake, kako su tada zvali domicilna plemena. On je naučnik, istraživač, misionar. Sve što se dešava su mnogobrojne smrti. Ni nova ishrana, ni pismo, ni vera nikako da se prime. Umiralo se naveliko, a mi vidimo i  iznenadno umiranje jednog sveta koji se sa ovim velikim civilizatorskim nikada nije mogao spojiti. Kada protektor bude u secirao mrtvo telo Kralja Romea zapisaće u izveštaj: „umro od opšteg prirodnog propadanja“. Prava junakinja ove knjige, njegova ćerka Matina, biti će potpuno novi i nesputani pokušaj tog istog sveta da procveta u plesu te devojčice. To je ono što je uvek znala najbolje da radi bosonoga ali će i ovaj pokušaj slediti sudbinu celog njenog naroda. Nije se pokazalo dobro zameniti svoju džunglu, jedan bajkoviti svet za veštačke rajeve belog čoveka. Niti je beli čovek mogao svojim konceptima o rasi i divljaštvu doneti dobra domorodačkim narodima. Da, ovo je roman o kolonijalizmu i pratećem rasizmu. Tek postepeno su se kolonijalni vladari toga oslobađali. Danas, među pristojnim svetom, nije dozvoljeno koristiti takvu civilizatorsku argumentaciju ili barem kada god namirišemo (kultur)rasizam,  znamo sa kim imamo posla. Vremena se menjaju.

U takvim okolnostima, prateći svoju misiju, ljudi su uvek gonili i uzvišene ciljeve svojih života. Džon Franklin je nakon istraživanja Antarktika dobio sinekuru guvernera Van Dimenovog ostrva. Vični istraživač je postao očajno loš političar. Patio od pomanjkanja ambicija. Zato je postao marioneta svoje supruge ledi Džejn, a ona sama će biti čista ambicija viktorijanskog društva. Viktorijanci su stvorili starovremski građanski moral, imali su tu elegantu sposobnost da imenuju stvari, oblikuju odnose, projektuju lična i društvena očekivanja. Na tom horizontu hrabro ploveći ka svome cilju, potopiće se najuzvišenije nade ledi Džejn, da dođe do svoga srca, da ga nekome pokloni, da dodirne ljubav. Kako nije ostvarila želju da ima vlastitu decu, ponadala se da će postati prava majka izgubljenoj deci bez civilizacije, jednoj devojčici. Zaista su likovi romana u velikoj meri alegorični u meri u kojoj su nosioci uloga kolonijalnog poretka. Tako je gore spomenuti protektor Forster, iako sporedan lik,  veliki civilizatorski lekar; ledi Džejn će pokušati da bude viktorijanska majka, dok će njen suprug Džon biti neuspešan  otac. Onoga trenutka kada je trebalo  stati na tom jednom parčetu zemlje, nije se snašao, postao je žrtva opsene; dobre namere rezultirale su tek jednim  od mnogih neimenovanih zločina što za viktorijansku epohu nije čudno; njeni muškarci su se manje hrabro snalazili noseći veliki moralni steg epohe. Alkohol mu je tek bio privremeni lek. Aboridžinima je, znamo do današnjih dana, alkohol otrov na putu samouništenja pošto nije mogao zameniti njihove šamanske plesove. Tu negde, u tim krajnostima različitih svetova, na egzotičnoj geografskoj širini odvija se i priča devojčice Matine. Njen ples je zanosan, njena priča neizvesna. I ovo je jedan od kvaliteta priče, da nije predvidiva, da je autor svoju naraciju vešto zapleo u nedokučive niti čežnje svojih likova da bi onda povremeno uvodio teške akorde sudbine. Između Britanije i Tasmanije, Britanije i Van Dimenove zemlje ili možda negde dalje... Džon Frenklin će odabrati, u suštini, jedan veoma mističan cilj. Budući da je otkrio strašnu prazninu u sebi, uputiće se jednoj mnogo zanosnijoj, večnoj, ledenoj i nedokučivoj pustoši  u kojoj će se njegova lična praznina utopiti a život dobiti smisao. Ka Arktičkoj zemlji. On je odmah znao a i mi sa njim , ta alegorija je jasna,  da će se njegovi brodovi Teror i Ereb zaputiti ka jasnom cilju svete smrti. Konačno priznanje poraza za viktorijanskog muškarca, reći će neko sa mnogo razloga. Nije li ovo muževno izbegavanje toliko očekivani i mnogo puta viđeni odgovor za epohu koja je posejala toliko mnogo uzvišenog licemerja? A samo putovanje, pak, negativni klimaks? Veliko putovanje na sever se pokazuje kao ništa drugo do li odustajanje od putovanja; putovanje ka samome sebi za Džona Frenklina a u širem smislu to je označavalo velike dileme koje su se rodile u srcu imperije. To je bilo kulturološko pitanje, svođenje raučuna, jer su duboko u svemu tome naslućivali poraz. Moja anglofilija me nagoni na zaključak da je to bila odluka o inteligentnom povlačenju. Zapravo, pametna,  zrela odluka. Dala im je toliko potreban uvid u domete vlastitih prodora i više nego nužno zrno lucidnosti kada ste moćni osvajač sveta. Verovatno da ni  anglosaksonska civilizacija nije večna, ali će svakako ostati kao jedna od najžilavijih.

I u srcu tog kulturološkog pitanja pojavljuje se veliki pisac Čarls Dikens. Roman će biti simpatičan bibliofilima. Ako volite čačkati po dagerotipima engleske prošlosti, biografijama njihovih književnika i istraživača. Poneka minijatura iz tih privatnih sfera, literarna anegdota, starinski kabineti, miris duvana, čaja, daleki dah izmišljenih Indija; i drugih svetova, pozorišnih dasaka...Raširile su se nečuvene glasine o kanibalizmu na dalekom severu. Roman alegoričnih rezonanci kao što je ovaj odmah će vam skrenuti pažnju na nečistu kolonijalnu savest belog čoveka. Dikens se bavio naličjem viktorijanskog morala u svojoj zemlji, ali verovatno nije mogao pretpostaviti koje su teške brige mučile Džona Frenklina nakon što je demisinonirao kao civilizator. Generalno uzevši, ovo se odrazilo na tematsku strukturu romana: dovesti u vezu surovi kapitalizam i kolonijalizam. Nesvestan razmera problema koji rešava, upustiće se sad i on u misiju spasavanja svoje kulture od korozije koju tek naslućuje. Zato će na tekst Vilkija Kolinsa glumiti u drami koja se bavi odbranom velikog istraživača Džona Franklina. Dikensa muči neuspešan brak i on beži stalno od kuće, luta londonskim predgrađima, upoznaje se sa siromasima i skitnicama. Njegov spas će, ako ga ima, biti isključivo posredstvom umetnosti, na daskama; tamo će on pronaći i izreći velike istine o ljubavi i životu. I možda najznačajniji dijalog ovog romana će biti izrečen opet tamo, na daskama, dok razgovora sa glumicom Elen Ternan koja je epizodni ali veoma važan i plemeniti ženski lik.  Krajnji ishod biće neizvestan kao i ostale priče koje su upletene u ovaj roman. Na kraju će se čitalac, možda, zapitati: šta bi bilo da su se sreli Dikens i aboridžinska devojčica Matina? Dve slične duše na različitim krajevima sveta.