ŽEĐ ZA LJUBAVLJU - Jukio Mišima

Knjigu sam pročitao u odličnom srpskom prevodu Dragana Milenkovića. On je odradio i kulturološki deo posla koji je neophodan kada je u pitanju jedna daleka i strana kultura kao što je japanska. Radi se o napomenama-fusnotama. Nema ih mnogo da bi zamorile a umnogome olakšavaju praćenje teksta.

Tri aspekta mi se čine važnim spomenuti kada se govori o ovome romanu. Najpre sociološki, kritika idilične slike japanskog sela; zatim strasti i nagoni; i konačno elementi bajke koji, po mome mišljenju, određuju pravo značenje ovoga romana. I sva tri aspekta su tesno povezana sa Mišiminim književnim postupkom.

Japan je mnogo stoleća bio potpuno odvojen od ostatka sveta. Tamo su samo povremeno zalazili portugalski i španski misionari a 1853. godine američka flota u luci Edoa počinje vršiti istrajan pritisak koji rezultira sklapanjem međudržavnih odnosa Japana sa Sjedinjenim državama i početak otvaranja ka svetu. Nastupila je drama prelaza u samom Japanu vezana za otpor šogunata promenama, a o ovome govori slavni film “The Last Samurai” iz 2003 god. sa Tomom Kruzom u glavnoj ulozi. Nakon toga Japan doživljava vrtoglavi uspon kao imperijalna sila da bi dotakao slom i poraz u II svetskom ratu. To obnavlja nešto što bih nazvao istorijskom traumom prelaza. Ona zapravo nikada do tada nije potpuno ni nestajala iz japanske svesti. Književnici toga vremena se bave ovom temom i problematizuju dramatično nove odnose koje donosi modernitet. Pa tako i Mišima. Ovaj njegov roman objavljen je 1950. godine kada su ratne traume bile još sveže; i koji za jednu od svojih posledica ima doprinos rastakanju idilične slike sela kao možda još jedinog utočišta gde živi stari, zapadom nepromenjini japanski duh.

Ecuko je udovica; muž joj je stradao u ratu a ona sa svojim svekrom, deverom i ostatkom proširene porodice živi na selu. Zatočena je u jednom odnosu moći koji kreira svekar i pater familias. Nakon što je penzionisan kao direktor jedne moćne fabrike, a još uvek u naponu snage, on je primoran zadovoljiti se seoskim domaćinstvom koje u suštini tavori na ivici siromaštva kao i celo japansko društvo. On svojom apsolutnom moći određuje sve odnose u toj porodici-zadruzi i tu moć zloupotrebljava, pa tako seksualno u potpunosti potčinjava svoju snahu Ecuko koja je već psihički  opterećena zanemarivanjem koje je u svome braku doživljavala a istovremeno rastrzana osećanjem dužnosti prema svome pokojnom mužu. Ona je model žene koja biva slomljena, da bi se zatim njeni nagoni koji proizilaze iz ove uskraćenosti furiozno probudili i odveli priču svojim tokom. A njen svekar koji je potčinjava je ilustracija nečega što je Mišima oduvek mrzeo: novog kapitalističkog moćnika koji zadržava svoju feudalnu moć.

Ovaj socijalni okvir u velikoj meri odgovara postupku koji primenjuje Mišima. Opis je detaljan, moglo bi se reći vrlo precizan ali ne i lep ako bismo očekivali idiličan prizor. Zato što Mišima tu ne vidi ništa lepo, barem ne lepo da bi se od toga stvorio skladni  pripovedni tok. To je pre jedno dokumentovanje pokreta i misli lica na sceni bez ikakvog emotivnog unošenja. To je vrsta vivisekcije stvarnosti koju obavlja hladno i precizno, onako kako je skalpelom secirao vlastitu dušu u romanu „Ispovest maske“ ili kako na jednom mestu u romanu „Mornar koji je izneverio more“ biva secirana živa mačka. Takvi opisi likova imaju i funkciju preciznog psihološkog uokviravanja lica na sceni. Škrte rečenice, liče na didaskalije, a jednostavna poređenja služe demistifikaciji, da bi se podsmehnuli celoj toj društvenoj šaradi i laži. Treba podsetiti da su japanski porodični i društveni običaji veoma ritualizovani. Za svaku priliku postoje obrasci kojima se nešto izražava i koji se moraju poštovati. Ova visoka performativnost, nedostatak spontanosti iliti izigravanje, u rukama dobrog pripovedača mogu biti izvrgnuti ruglu; razobličava se prostor licemerja i laži koji iza toga stoje na jedan objektivistički način. Ima tu naturalističkog postupka; Mišima je bio upoznat prilično dobro sa evropskom književnošću svoga vremena. Ono što on radi, kako ja to razumem, je postupak obezdušivanja nečega u čemu su svi videli dušu i duh japana. A pošto je pisac izvanredan psiholog, priča je ubedljiva. Da, gospodo, tražili ste dušu starog Japana na selu, a evo šta se zapravo tu nalazi!

Međutim, ovo je samo početak. Ni Mišima se, kao što znamo, ne miri sa takvim stanjem stvari. On pušta u pogon, da tako kažem, nagone i strasti koji će priču povesti jednim tokom koji zapravo treba i da opravda ceo ovaj književni projekat. Ovo je drugi važan aspekat kojim se vredi pozabaviti. Ecuko se zaljubljuje u mladog seljaka baštovana Saburoa i postaje opsednuta njime. To je povod da pisac izbaci strasti i fantazme koji ga okupiraju, da ih ubaci u priču i tako zavrti u glavama svojih junaka kako bi potpuno promenio karakter priče i usmerio je ka trećem bitnom aspektu romana a to su elementi bajke. Imamo jednu vrstu opadanja i težnju ka ponovnom klimaksu u romanu. Opada i survava se idilična slika japanskog sela a oživljavaju protivrečnosti koje treba da u svojoj dramatičnoj kulminaciji izvrše neku vrstu pripovednog uravnotežavanja u čemu se, po meni, sastoji i poruka ovoga romana. I stil pripovedanja se menja prema prilikama predmeta opisa. To je vidljivo u sjajnom opisu Šinto svečanosti. Sa škrte i dosadne svakodnevice ljudi neiskrenih osećanja koji ogovaraju i ničemu korisnome ne doprinose, premeštamo se u čudesnu atmosferu noćnih vatri religiozne procesije u kojoj se izvodi neka vrsta borbe sa lavom kojega masa vernika prenosi sa kraja na kraj. Ona ima sve elemente fantastičnorealističnog opisa. Ovaj pripovedni shift upravo govori da Mišimin književni postupak u celini nikako nije slučajan. Orgijastična po svojoj strukturi, svečanost obeležava potrebu te mase da u nečemu primordijalnom potraže smisao svog postojanja, a Ecuki služi kako bi dala oduška svojim strastima. Ona će tamo naći predmet svoje ljubavi i zariti mu nokte duboko u kožu. Ovo je i bukvalno i figurativno od značaja za umetničku funkciju priče.

Dakle, pravo značenje romana nastaje na kontrastu veštačkog, dekadentnog i prirodnog, primordijalnog koje je oličeno u mladom predmetu žudnje, Saburou. Predložak je to za neku opasnu ideologiju desničarskog tipa ali toga kod Mišime kada je umetnost u pitanju nema. On je svakako svoje lične strasti puštao u pogon u svom pisanju ali ga nikada nije ideološki kontaminirao. Umesto toga šta se dešava? Cela priča svojim zamahom iracionalnog, poprima neku fantastičnu strukuturu koja nalikuje bajci. Ako obratite pažnju, mnogi elementi razvojem priče uz samo malo pomeranje ugla gledanja  nalikuju bajci. Piščeva prividna moralna indiferentnost opisa doprinosi tome. Svi likovi bivaju ponovo osvetljeni, pod drugačijim svetlom nečega novog u njima, i svi bi mogli funkcionisati kao bića iz bajki. Zvuci tame i iskonsko dobro koje ispašta, naglašeni mračni i svetli tonovi; jednom rečju romantični postupak zamenjuje  naturalistički prikaz. A ja bih dodao da zapravo i ti jaki elementi naturalističkog postupka odgovaraju sasvim i bajci.  Ecuko tako naliči krvožednoj vili osvetnici, koja se iz hira, iz povređenosti osećanja sveti jednome smrtniku. Mi smo već sasvim jasno u predelu snova ili košmara, kako više želite.

Pogledajmo, recimo, ove rečenice i razmislimo o njihovoj funkciji u svetlu gore rečenog: “Deca osećaju kada su ostavljena na cedilu. Deca i prezrene žene žive zajedno u istom svetu prezrenih, čiji stanovnici samo zbog tog razloga i bez ikakvih ličnih razloga postaju okrutni” (iz Ecukinog dnevnika)

U zaključku se možemo zapitati: kakva korist od toga? Da li iz ove Mišimine bajke možemo ekstrahovati neka univerzalnija značenja?  Mišimin svet je svet zaoštrenih strasti, područje intenzivnog života nalik onima iz ratničke japanske istorije i njegovih romatničnih predstava. I on je taj svet pretpostavljao stvarnom svetu kakvim ga je video i kakvim ga je slutio. I tu se krije odgovor na postavljeno pitanje. Ovaj roman, a može biti i celina njegovog dela je pokušaj reanimacije stvarnosti, makar kroz priču, kroz bajku. I to je suprotnost pomenutom postupku obezdušivanja. To je pokušaj vraćanja duše onome što je Japan. To je njegov snevani Japan. Zato je Mišima za mene romantičar. On je večiti dečak koji je sebe video u jednoj velikoj bajci koju je sam osmislio i u takvoj bajci je sebe smestio u večnost.