prevod: Aleksandar Đusić
Psihološki, porodični, društveni, a bio bi možda i coming of age roman da nije gostski ili kako se još u kratkoj srpskoj recenziji kaže "zasnovan na mračnim katoličkim temama". Ovo poslednje je sporno osim da ja autorka bila odana katolkinja što ću još razjasniti. A neka mesta na svetu i u ljudskoj duši opsedaju iste, stare priče, kao kob mesta koja onda priziva posebnu vrstu usredsređivanja na toj persistirajućoj patnji generacija. Onda još možemo reći da to mesto progone duhovi prošlosti, a da ljudi nikako ne uspevaju da se otarase svojih demona, te da ih oni progone; drugim rečima patnja generacija postala je iskustvo jezika koje je stvorilo ovakav gotički pristup američkom jugu.
Zanimljivo je da jedna katolkinja opisuje porodične i društvene fenomene religioznog ludila američkog juga. Ovo je važno reći pošto ovo nikako nije antireligiozni roman, nego ozbiljna i ubedljiva psihološka studija jednog veoma mogućeg porodičnog miljea. U centru priče je Fransis Marion Tarvoter koji sticajem nesrećnih okolnosti gubi u saobraćajnoj nesreći roditelje a onda biva preuzet ili otet na vaspitanje svome dedi-ujaku, religioznom fanatiku. Ali ovo bi bilo upršćeno samo tako reći jer ovo je svojevrsna kritika američkog protestantizma i njegovih raznolikih pokušaja da preuzme Božju reč u svoje ruke. Jug tako tako biva rasadnikom, grotlom verskih tvorevina velikog naboja pa je tako stvarao svoje patrijarhe i herezijarhe i sve one koji su se smatrali izabraniama. Na neki način ovo je kompleks izabranosti koji se pretvorio u porodičnog duha ili duhove celog jednog naroda. Jer njima je svima religija u krvi. Ali neki će doći na opasnu granicu između ludila, koje neizbežno dolazi kao pretnja ovakve jedne kulturne proliferacije, i praznine. Jer ateizam nije opocija, ni za jednog od njih, u stvari. I ovo je polemička oštrica knjige.
Iako je glavni fokus na Frensisu Tervoteru priča se u koncentričnim krugovima bavi svim članovima porodice povezanih sa jednim ovakvim južnjačkim patrijarhom u dubokim posledicama koje je njegova senka ostavila na njih. Može se reći da su ovde svi troubled souls, mučene, prognane, proklete, posednute duše. I ovde se otvara prostor za gotičku elaboraciju muke i strave kroz koju svi oni prolaze. I ovde dolazi do punog izražaja uspešnost i ubedljivost upotrebljene forme. Jer su svi ti njihovi međuodnosi zaista minuciozno elaborisani. Roman ima sve najbolje osobine američke porodične drame. Nijedan psihološki vektor koji bi bio u pozadini unutrašnjeg i spoljašnjeg diskursa patnje nije propušten da bude ispitan. Zato roman obiluje dijalozima ali se ne zadržava samo na njima. Glavni likovi sebe izražavaju i sebe samoobjašnjavaju, što je veoma važno da bi se čitaocu omogućila tačka objektivizacije posmatranja. Ali prava začaranost kreće u opisu i u religijskom nadnarativu koji proizilazi iz samog opisa (usamljeni patrijarh odgaja dečaka u bespuću gde svaki kamen zapravo glumi žrtvenik) ilij u tekstu Sv. pisma koji svojom figuracijom tek daje značaj pukim radnjama sadašnjosti.
Roman takođe obrađuje teme koje su na razmeđu religijske i političke artikulacije (što u Americi često nije jasno razgraničeno) ali i opštije filozofsko-religijske teme kao što je dilema između predodređenosti i samoaktualizacije, čuveni "pursuit for happines" iz američke Konstitucije. Autorka je bila svesna da će svi tragači za mesto pod američkim suncem morati sa se pozabave ovom dominantnom protestantskom temom kojom se bavila i Evropa na sve svoje paradoksalne i manje paradoksalne načine.
Gotičko je u ovom romanu dosta toga. Želite duhove, dobićete ih! Ili jedna scena u kojoj dominira dete koje propoveda. Jer ako od dece napravite lutku koja govori to zbilja deluje sablasno. Deca su ona koja su na putu te predodređenosti ili samoizgradnje. A glavni fokus romana opet je na jednom dečaku. A njegova muka je sasvim ljudska i opipljiva, mogućnost identifikacije laka, a ivica ponora kojim hodi nešto što je više stvar stvarnosti nego mašte.
Roman je grozničav od početka do kraja. I glavni element opisa kada se priča o svetosti je vatra. Vatra je povezana sa sukobom. Roman se originalno zove "The violent bear it away". Pošto je to završni deo jednog biblijskog stiha, prevodilac se odlučio za ponuđeni srpski ekvivalent. Stih je iz Mateja 11:12, a u engleskom prevodu glasi:
"From the days of John the Baptist until now, The Kingdom of Heaven suffereth violence and violent bear it away."
A ima i ovakvih delova:
"Jeste li gluvi za Reč Gospodnju? Božja reč je goruća Reč koja će vas plamenom pročistiti, ona pročišćava ljude i decu, kako ljude tako i decu...Spasite se u Božjem ognju ili izgorite u sopstvenom!" (98)
U tekstu ne često, ali na važnim mestima provejava specifični, bizzare, humor. U hororo žanru, ja ga barem, ne pronalazim tako često. Ne samo zbog toga, naravno, prisustvo-odsustvo humora u tekstu mora biti važan konstituent svih pokušaja tumačenja. A treba reći da ova metaforika vatre ima važnu dramaturšku funkcionalizaciju u romanu što je bravurozno izvedeno. Bez ikakve sumnje ta vatra je luceferijanskog karaktera, ona je uzvišena, ali su sve posledice njenih učinaka u dramaturškom smislu kao i u smislu opsega značenja ovoga roman, konzekventno izvedene na katolički način. U tom smislu ovaj roman, u najboljem smislu, zaista obrađuje katoličku tematiku.
