Konačno smo dobili jednu prilično obuhvatnu biografiju srpskog i jugoslovenskog nobelovca, napisanu studiozno i sa veoma mnogo simpatije. Redovno mi je potrebno da se udaljim od dnevnopolitičko-kulturnih prilika raspalog jugoslovenskog prostora da bih se motivisao za povratak svojim domaćim piscima; da bih se piscem bavio zbog književnosti a ne političkih upotreba istog u lokalnim sredinama. Zbog ovakvih upotreba se verovatno može naći i razlog zašto jedna nepristrasna, čisto književna i u zadati istorijsko-politički period dobro situirana Andrićeva biografija skoro da nije mogla biti doskora napisana. Jer književno-biografski žanr, naprosto, podrazumeva vladanje materijom društveno-istorijskih procesa u kojima opisivani pisac stvara bez političke zainteresovanosti biografa ili njegovog zastupanja određene kulturne politike, pogotovo ako je ova poslednja do guše uvaljana u spomenute procese. Drugim rečima, da bi se voleo Andrić pisac, trebalo bi maksimalno smanjiti diskurse o Andriću. Zato valja reći nešto o tim diskursima.
Počektkom devedesetih godina, jedan budući srpski ratni zločinac okružen svojim brojnim ideolozima i ratnim propagandistima, u kontekstu započetog razvaljivanja jugoslovenske države, lobira na zapadu jednog ideologizovanog Andrića koji treba da radii za njihovu stvar. Tako se do u beskraj selektivno citira i pamfletski razglaba njegova pripovetka „Pismo iz 1920 godine“. Da li ideološka zaslepljenost zaista limitira elementarno razumevanje književnog teksta zanimljivo je pitanje, tek oni su u tome imali uspeha. Od Andrića su napravili Proroka nesreće koji je zacementirao Bosnu kao zemlju mržnje i takav Andrić najzad počinje da se „percipira“ i u stranoj javnosti. Vodeći novinari i intelektualci sveta počinju da izvlače krajnje sumnjive zaključke „citirajući“ Andrića, uključujući i jednog Roberta Kaplana i njegove „Balkanske duhove“. Tako je srpski nacionalizam dao veliki doprinos novom bumu tzv. balkanističkog diskursa koji je devedesetih bio osobito na ceni i u zemlji i van nje od svih zainteresiranih za rasturanje Jugoslavije. A ovo je imalo i drugu lošu posledicu jer je od Andrića odbilo i muslimanski, tj. bošnjački etnički korpus koji je trpeći nesklonost svojih intelektualaca prema Andriću, sada zaista morao poverovati u „Andrića monstruma“ koji valjda ništa u životu drugo nije bio radio nego smišljao njima zlo.
A šta je to što bošnjački (nacionalistički) intelektualci zameraju Andriću? Obrni-okreni, ništa od toga ne može da naudi Andriću kao piscu iako se pokušava. Najpre to je njegova, po mom mišljenju, katastrofalna doktorska disertacija, koja počiva na principima danas sasvim prevaziđenog evropocentričnog i orijentalističkog (u smislu Edvarda Saida) pristupa i diskursa. Za taj zadatak on nije imao potrebna znanja niti motivacije. Kao ateistu, islam ga nije interesovao, niti turske, arapske studije ili bilo šta tome slično. Kada to danas čitate, objektivno, jedva da bi moglo proći kao maturski rad. Ipak, kada god mu bošnjački intelektualci žele oduzeti spisateljsku vrednost, pozivaju se na taj doktorat. Sam Andrić je relativizovao kasnije vrednost tog svog spisa. Takođe, ovo nije bio u pravom smislu naučni rad. Bio mu je potreban da bi zadržao mesto u diplomatskoj službi. U njegovu odbranu se može reći da barem taj rad nije ukrao, prekopirao, kao što se danas radi, nego ga je sam sastavio zarad jednog, u biti, legitimnog cilja profesionalnog napredovanja. Verovatno mu je kao piscu imponovalo da se o njemu misli kao o nekome ko Bosnu poznaje, ali biće da mu je u tom istom smislu taj spis više naškodio nego što mu je pomogao.
Drugi razlog zašto ga bošnjački nacionalistički intelektualci ne podnose je malo ozbiljniji, ali takođe nema previše veze sa književnošću. Naime, 1935. godine Andrić je imao visoku funkciju rukovodioca Političkog odeljenja Ministarstva inostranih poslova Jugoslavije. Radilo se, naime o (prisilnom) iseljavanju, pazite sad formulaciju, „Turaka i drugih muslimana“ iz Jugoslavije u Tursku (Martens, 112) Andrić izveštava i depešira o razgovorima koji se zvanično i nezvanično o tome vode između dve strane. Meni je, pak, u ovoj epizodi bila naročito zanimljiva izuzetna zainteresovanost turske strane, tj. da stanovništvo koje je navodno nekada štitila, sada iz svoje bivše provincije iseljava. Valjda je i tada, kao i danas, Turska bila u naglašenoj ljubavi sa Srbijom. Ili treba pitati bošnjačku stranu šta o tome misli? Kako god nema veze sa Andrićevom književnošću. A što se tiče ovih „drugih muslimana“, pronađeni su Andrićevi interni izveštaji kada je bio ministar u Stojadinovićevoj vladi, a ticali su se eventualne podele Albanije (ili su barem lakoverni srpski ministri mislili da su subjekti nekakve podele ) koji su implicirali i određeni demografski inženjering. I opet naravno to se uzima Andriću na teret kao književniku. Zapravo će ovo biti posao za istoričare da istražuju dokumente i raspetljavaju prošlost, ali opet: skoro sam siguran da to neće naneti mnogo štete Andrićevoj književnosti.
Kada jedan diplomata uđe u Bosnu na putu za Travnik i kaže sebi nešto tipa, „ovde prestaje Evropa“ to je stav osobe ulazi u nešto, ne zna šta će je snaći, koja ide hoćeš-nećeš u opasnu misiju; u književnom smislu je nagoveštaj neizvesnog zapleta i poetska šifra za oneobičavanje. Zaista, tu je za mene čitatelja Travničke hronike počeo jedan svet na granici stvarnosti i ta šifra mi je bila itekako potrebna da uđem u njegov roman. Kada se Andrićevi veziri u njegovoj hronici menjaju, kada se menja gustina i karakter perioda o kojima se priča, to je kao da se opet i iznova pitate da li ste se iz sna probudili u javu ili obratno; da li iz sna prelazite u košmar; to je svojevrsna egzistencijalizacija strepnje; dramaturški učinkovita u njegovim romanima-mozaicima priča i sudbina. A kada pređe na karakterizaciju, tu je možda ponajviše realističan. Da li je to nekome problem? Da li pisac treba da podešava svoje likove iz ideoloških razloga? Martens je lepo primetio u svojoj knjizi, da je sav taj istorijski dekor, samo neophodna distanca da se priča o ljudima kakvi su danas, kakvi su uvek bili; i tu je Andrić bio nemilosrdni kritičar. A opet, Martens pravilno poentira da to nema veze sa verom i etnicitetom, nego sa pozicijom moći te da je Andrić nemilosrdan prema moćnicima.
Andrićeva Bosna, zaista nije veselo mesto, ali to je njegova Bosna. Kao takva ona ima ili nema određenu umetničko-imaginativnu snagu. A kada govorimo o imaginaciji samo posredno govorimo o činjenicama. Pisac ne sme da zapinje previše o činjenice, pa je tako Andrić temeljno proučavao istorijske izvore, ali šta je bio njegov cilj? Da napiše roman ili istorijsku studiju? Kakav je karakter istinitosti u prvom, a kakav u drugom slučaju? A možete se jednostavno praviti ludi kao da tu nema razlike. Jer iako dobar čitatelj zna odgovor, ideološki komesar koji želi upotrebiti Andrića kao navodnog nacionalnog žreca, neće imati obzira prema navedenoj distinkciji. Zato mi do Martensa nismo skoro ni imali pravih, iscrpnih biografija o Andriću. Čast izuzecima, poput Miroslava Karaulca i njegove odlične knjige „Rani Andrić“. Jer nacionalizmu su potrebne hagiografije a ne biografije.
I sad, vraćajući se na diskurse o Andriću, zapitajmo se zašto srpski nacionalizam pokazuje toliku nervozu sve u šesnaest dokazujući, sasvim nepotrebno, da je Andrić srpski pisac? Kada je to, valjda, nesporno!? Čovek se takvim izjasnio: srpskim piscem. Odgovori koje nudim su sledeći. Najpre, Andrić je etnički Hrvat; ali ne lezi vraže, ni to nije najgora stvar nego što je on iz tog svog gnezda crpeo važne motive za svoje priče. On najitimnije poznaje upravo hrvatsku Bosnu, i pripovetke o franjevcima su među njegovimm najjačim i najupselijim književnim radovima. Proučavao je franjevačke letopise, sa njima sa družio, a i tokom života ostao je u kontaktu sa njima u Beogradu. Hajd sad zavirite u dušu svakog srpskog nacionaliste. Je li srećan zbog toga? Pa nije! Je li to voda ili vino? Jel baš da je čisto srpsko? Pa nije! Je l kvari prosek? Kvari! Hajde ako mora, ali da se previše ne spominje! Malo vadi na stvari što je prešao na ekavicu.
Međutim, druga mnogo ozbiljnija kost u grlu njima je Andrićevo jugoslovenstvo. Naime, Andrić je bio iskreni, sasvim autentični zastupnik jugoslovenske ideje. Hajd, prošlo im je ono Pismo, tj. njihovo tumačenje istog, al opet mu dođe prava nevolja! Pri tome nisu svi srećni ni sa tim njegovim jugoslovenstvom, naročito u Hrvatskoj; ali ono je van svake sumnje! Bilo dok je bio unitarni Jugosloven pod Aleksandrom, ili onaj Titov, bio je to odano i iskreno. Kako sad to uklopiti sa ulogom koju su mu dodelili: žrec raspada Bosne, ili Jugoslavije ( dva imena za istu stvar)? Ne uklapa se ama nikako! Da bi on njih podržao u etničkom čišćenju Bosne? Ne dolazi u obzir, iako su prodali tu ideju plitkoumnim zapadnim političarima! Na stranu što kod njega nema nikakvih stabilnih nacionalnih identiteta; kao na paljanskom poslužavniku za državnu rekompoziciju. U „Omer Paši Latasu“, na primer, govori se o nečemu sasvim suprotnom: o neformiranim, difuznim, izgubljenim, ali nikako o bilo kakvim stabilnim identitetima, pa niti onim političkim.
Pogotovo ovo sa Titom ih dovodi do besa. „Ne, nije istina da je Andrić bio titoista!“ Pa sad titoista, hm...možda ne bih ja to baš tako rekao, ali bio je odan Titu. Međutim, smešno koliko se srde oko toga jer se radi o nečemu sasvim drugom po mom mišljenju. Andrić je imao jednu vrlinu rekao bih gotovo austrijske lojalnosti i besprekornosti u službi. On je bio čovek-poverenik koga bi svaka diplomatska služba na svetu samo poželeti mogla. Ta njegova odanost je bila pomešana sa druge dve vrline: savesnošću i samopregornošću. A vernost Titu je imala veze sa dve stvari: njegovom budućom karijerom kao pisca (inače danas ne bismo imali nobelovca) i Jugoslavijom. Nije bio siguran da će ga nove vlasti prihvatiti, ali je aktivno radio na tome. To se u Martensovoj knjizi veoma lepo vidi. Iznenada u Sokobanji 1942.god bejaše otkrio „neverovatnu duševnu bliskost“ sa Markom Ristićem , glavnim čovekom za kulturu među srpskim komunistima, pa se onda više od te novootkrivene „srodne duše“ nije više mogao odvojiti. Ali, zapravo, ne verujem da je bilo kome previše verovao pa ni Ristiću. Zato se pripremao najozbiljnije tamo gde je najjači: u svojoj književnosti. Sva tri njegova majstorska romana bila su spremana za 1945. godinu. To je svakako bilo tempirano! Znao je da će njegovi romani biti odmah prihvaćeni kao veliki, i da će ga oni najviše štititi. U to vreme negde je napisana i njegova ’najcrvenija’ priča „Zeka“. Naravno, nigde se on nije banalno nikom preporučivao, ali je jasno da je tom pričom stvorio mali spomenik beogradskim komunističkim ilegalcima i narugao graždanstvu kome je i sam pripadao. Ali jednako kao što nije pravio kompromise sa svojom književnošću, tako nije ni sa Jugoslavijom. U tu svrhu imao je pred sobom moralno opravdanje za lojalnost Titu.
Za Andrića se neosporno može reći da nije pravio kompromise u pogledu temeljnih političkih ubeđenja i svoje književnosti. Što se ovoga prvog tiče, Martens pravilno primećuje, i to temeljno dokazuje, da on nije bio čovek ispred svog vremena nego upravo čovek svog vremena. Sa svim predrasudama i greškama svoga doba. Ali to ga i dalje nije sprečilo da bude veliki pisac. Zato nema potrebe lickati previše njegovu biografiju. Kompromisi koje je pravio pokazali su se srećnim za njegovu književnost, a to mu je verovatno i bio cilj. Jer tu je zaista najmanje popuštao. A da bi se uživalo u toj književnosti treba biti marljiv i strpljiv čitatelj, pažljiv u odabiru kritičkih referenci o njegovoj književnosti i iznad svega izbegavati sve nacionalističke diskurse o Andriću.
