Parazit – Artur Konan Dojl (zbirka priča)

 (prevod: Strahinja Mlađenović)

Jedna od najboljih horor zbirki koje sam do sada pročitao. Ovaj žanr mi je uvek zanimljiv i zbog izvora motivacije koja se koristi. Višestruki su. Najpre, to su parapsihološki eksperimenti koji su rađeni u Američkom društvu za psihička istraživanja (American Society for Psychical Research, founded 1885). Na stranu koliiko je nauka zaista potvrdila ove fenomene i raznorazne spiritualističke zaključke, tek oni su bili veoma podsticajni za fantastičnu imaginaciju. Primer je naslovan priča „Parazit“ gde se referira na eksperimente sa hipnotičkom sugestijom koji su uključivale medijume i određene pojave disocijacije hipnotisanih subjekata. Tako jedna hipnotičarka u svojoj potrebi da osvoji muškarca izaziva disocijaciju u ličnosti žrtve, podvostručuje subjekat, a zatim ga progoni na zla dela. Na neki način mu se useljava u glavu. Pri tom troši svoje psihičke moći. Poreklo motiva je jasno u sferi eksperimentacije spomenutih krugova. S tim što se uklapa u opštu književnu preokupaciju motivom dvojnika. Setimo se samo Doktora Džekila i Mister Hajda R. L. Stivensona. Drugi primer je priča „Igra s vatrom“ gde se motivira parapsihološka ideja o matrijalizaciji misli. 

Drugi izvor su mitovi i religijske predstave. Primer je po meni i najbolja priča ove zbirke „Predmet broj 249“. Ovde se ponavlja motiv oživljavanja čudovišta, bića veštačke inteligenicije sa velikim moćima. Jedan naučnik oživljava staru egipatsku mumiju. Setimo se jevrejskih legendi o Golemu ili čuvenog dela Meri Šeli „Frankenštajn“. Danas su na drugi način oživeli strahovi o autonomizaciji veštačke inteligencije i njenih moći na čovečanstvo koje ju je stvorilo; a to opet ovakve mitove čini još aktuelnijim. 

Međutim, kako god koristio ove motive i iz kojih god da su izvora došli, oni su kod Dojla u službi priče. Pokreću neverovatan zaplet i ostavljaju na kraju snažan utisak. Drugim rečima, razne ideološke spiritualističke koncepcije kao takve su u drugom planu, važna je njihova funkcija pokretača priče i stvaranje originalnih neočekivanih efekata. Jedan drugi pripadnik ovog kruga oko Društva za psihička istraživanja, Henri Džejms, je ovu parapsihološku fenomenologiju koristio radi ispitivanja upotrebe ovih motiva u smislu mogućnosti teksta da stvara (inovira) različita značenja. To je njegovo čuveno delo „Okretaj zavrtnja“ kojemu i Dojl indirektnim spominjanjem odaje dug. Oni su pre svega bili zainteresovani za unapređenje književne fantastike i postavljali su standarde njenim žanrovima. Svi opet zajedno duguju Edgaru Alanu Pou tako da čitajući horor priče često imam taj utiasak fantastike kao zajedničkog estetskog poduhvata. Tu treba spomenuti i korišćenje najboljih postupaka detektivske priče kao u priči „Brazilski mačor“.  Zapravo je podela između fantastične i detektivske priče na izvestan način veštačka zato što je radi osmišljavanja dobre istraživačke hipoteze potrebna imaginacija jednako kao analitička moć zaključivanja. To je ujedno i dobar primer kako se ta dva žanra mogu dopunjavati zato što krimi priča barata neobničnim i zapletenim psihološkim motivima, drugim rečima uključuje polje začudnog koje je uvek i deo horor žanra. 

Zbog čega se meni ove Dojlove priče naročito dopadaju ili šta je ono što nalazim specifično njegovim, zbog čega bih rekao volim Dojlove horor priče?

Najpre, ovde imamo dve komponente koje cenim da su podjednako odlično ostvarene i uklopljene: (1) atmosfera i (2) dinamika priče (neobična, dobro zapletena priča sa neočekivanim raspletom). Ne rade svi horor pisci podjednako dobro na oba ova polja. Recimo, priča „Kapetan Polarne zvezde“. Ovde imamo polarnu pustinju u koju se upušta jedan brod, njegov kapetan i posada. Kapetan je gonjen svojom opsesijom. Atmosfera pretnji ledenih pustinja je maestralno opisana kao ekspresija te opsesije koja se lagano odmotava ka (meni barem) sasvim neočekivanom kraju. Kod nekog manje darovitoh pisca zadovoljio bih se opisom jezovitosti atmosfere, ali rasni pisac poput Dojla će upotrebiti jednu spiritualističku koncpciju kao „psihološko-narativnu upotrebnu vrednost“ i tek onda dobijete savršeno napetu horor priču. Slično je i u pričama „Prsten Tota“ i „Užas u visinama“. Ova druga je i Dojlov doprinos žanru naučne fantastike budući da i ova povrsta često polazi od različitih spiritualističkih koncepcija. Pokazalo se da je Dojl bio savršeno upoznat u domete njemu savremenog zrakoplovstva. U svakom retku je vidljivo vanserijsko poznavanje ove tematike. Jedan avijatičar je odlučio da obori novi visinski rekord i prokrstari nepoznatim visinama a to nepoznato zatim biva predmetom ubedljive fantastične elaboracije. 

Druga važna stvar zbog kojeg mislim da je Dojl originalan jest što on stvara određena tematski-omeđena područja strave ili zebnje koje su ujedno i područja nepoznatog i svaki je posebna čitalačka terra incognita. Književna uzbudljivost tih područja ne bi bila moguća bez spomenute piščeve sposobnosti da kombinuje postupke pripovedne strave i pripovedne dinamike. Pisac na taj način strukturira i područja naših strahova onako kako se ona javljaju i u našoj podsvesti. Time autor radi nešto veoma važno i za motivaciju čitaoca. Tako se stvara i oduševljeni ili prijemčivi čitalac poput mene. Pokušajmo sad da nabrojimo ta područja:

(1)  Strah od nepoznatog Drugog (civilizacijskog, kulturološkog, i kakvog god). Ovo je naročito vidljivo u „egipatskim pričama“. Tako se jedan njegov junak zatekao u nekakvoj starinarnici ili muzeju punom egipatskih ostataka („Prsten Tota“) i tu se onda začinje priča. Čini se da je Dojl bio istinski uplašen od magijskog potencijala svih tih artefakata jedne stare civilizacije skupljenih na jednom mestu. Možemo se setiti raznoraznih horor filmova koje imaju skrivene odaje sa nepoznatim predmetima i lutkama (poput „Anabele“ na primer) da bi shvatili kako to može pokrenuti imaginaciju. Moguća su još različita antropološka  i psihoanalitička tumačenja ovoga ali je od presudne književne važnosti da je uspostavljeno područje kojim se kanališu određeni čitaočevi strahovi. 

(2) Strahovi od nepoznatih sila prirode. Priroda je uvek bila predmetom raznoraznih filozofskih, spriritualističkih ili okultnih spekulacija. Priroda je predmet ispitivanja i raznoraznih naučnih disciplina. Zato pisci ovde često preferiraju (pseudo)naučni ton a spomenuta je i  veza svega toga sa naučnom fantastikom. Priroda je polje iskonskog straha. Svi parametri u ovoj zbirci na najvišem nivou: „Užas u visinama“, „Kapetan polarne zvezde“, ali i priče „Parazit“ i „Brazilski mačor“ zbog animalnih asocijacija. 

(3)  Interes za okultno; znatiželja da se eksperimentiše nepoznatim i malo poznatim moćima i fenomenima s tim u vezi. To je područje opasne radoznalosti, rizika i hazarda. Na primer u priči „Igra sa vatrom“ u pokušaju da se materijalizuje jedno mitsko biće ono se zaista pojavi ali u izmenjenom obliku i zapreti životom prisutnim spiritistima. Uz motiv transformacije treba reći da Dojlove priče imaju uvek bar jedan, a često i više neočekianih zaokreta. I to je njihova posebna i neosporna vrednost. 

(4)  Polje začudnog – Skriveni motivi, misterija ljudskih pobuda i duševnih težnji. U svakoj Dojlovoj priči ima i nešto od ovoga. To je istovremeno i vezivno područje za dva žanra: horor i detektivski. Oni se poklapaju kada je misterij u psihološkoj pobudi, duševnom stanju, dok je pokretač intelektualni pokušaj da se nepoznato, krajnji predmet, nekako dokuči; kada detektiv preuzme slučaj u nameri da otkrije prestupnika ili kada hrabri avanturista uđe u zabranjenu sobu. Primer neobičnog i neočekivanog prestupnika se nalazi u priči „Seoski užas“

Valja reći da je draž Dojlovih priča i u specifičnom srčanom karakteru ovakvih istraživača. Oni se ne mire sa sudbinom, hvataju se u koštac sa problemom na džentlmenski način. Bilo da treba ganjati zlokobne mumije ili hrabro poleteti na velikim visinama, spremni su za (oružani) obračun. Ovi Dojlovi junaci su kao takvi veoma podatni da se čitalac sa njima identificira a opet ta vrsta identifikacije u velikoj meri određuje konačni odnos prema problemu straha i nepoznatog. Ona je deo terapeutske funkcije koju proza može imati, što je Dojlu kao lekaru, nesumnjivo, bilo poznato. 

Sve u svemu: videli smo kako horor fantastika crpi iz raznoraznih područja duha jake pripovedne motive. Oni se nude za dobru priču, ali samo veliki pisac može iz toga izvući najviše. Kao Artur Konan Dojl.

Ježeva kućica - Izmišljanje boljeg sveta

 

Na današnji dan, 1. Januara 1915. rođen je Branko Čopić. A u Muzeju Jugosavije u toku je izložba njemu posvećena „Ježeva kućica – Izmišljanje boljeg sveta“. Sastoji se iz dva dela. Prvi je posvećen Brankovoj dečjoj književnosti na primeru Ježeve kućice. Deca iz bivše Jugoslvije su učestvovala u projektu vizualizacije i rekreacije sveta iz ove bajke na osnovu čega su autori osmislili prvi interaktivni deo. Na sve to su dodati videozapisi i brojna savremena čitanja i kontekstualiziranja odraslih. To je jedna velika igraonica za decu i odrasle. U drugom delu rekonstruisano je vreme Brankovog života i cele jedne prošle epohe. Autorke izložbe su kustoskinje Muzeja Jugoslavije: Sara Sopić i Mirjana Slavković.  Mislim da je uloženo mnogo produktivnog truda u ovu izložbu i što je još važnije ona počiva na jasnim vrednosnim određenjima što je u ovom ciničnom vremenu koje živimo vredno svake pohvale. Zato posetite izložbu.