USAMLJENOST MANJINE - IVAN IVANJI

Romani treba da poučavaju o vremenima i epohama, da budu neka vrsta umetničkog svedočanstva, uz to da nas zabave otvarajući nam život kakav je bio ili  mogao biti u toj epohi. Stvar može postati naglašeno lična ako smo (bili) sudeonicima epohe o kojoj se radi. Onda to nije samo glas iz prošlosti već smo, na neki način, saživljeni sa pričom kao akteri. Mislim na nas koji smo rođeni i proživeli deo života u Titovoj Jugoslaviji. Ili na naše očeve, dedove bake koji imaju iskustva sa prethodnom jugoslovenskom kraljevinom ili Austrougarskom monarhijom; ili su došli sa iskustvom nekih drugih država  doprinoseći svojim jezicima i kulturnim osobitostima. Što mogu znati o jugoslovenskoj monarhiji, već je iz druge ruke; ili što generacije rođene posle 1990. godine mogu znati o jugoslovenskoj federaciji. 

Već sam uveo neke bitne teme ovog romana: pitanje (podeljene) lojalnosti kulturama, jezicima, političkim strukturama kao obeležje kulturno-geografskog prostora na kome živimo i ovome nadređeno pitanje identiteta, njegove labilnosti i slobode izraza, kao i istorijske promene paradigme u kojoj će se ovi varijeteti vrednovati. Čitatelju koji bude razmišljao o ovoj knjizi korisno će biti da razmisli o konceptu nacionalnih manjina. To je, recimo danas,  za rođene u jugoslovenskoj federacij nov pojam koji je nastao sa realizacimom etnonacionalističkih projekata. Dok u Ivanjijevo vreme nije bilo nacionalnih manjina jer je postojao jugoslovenski nadidentitet koji je omogućavao možda ne toliko zamenu parcijalnog identiteta jugoslovenskim koliko njegovo stavljanje u drugi plan. To je, zapravo, bilo suspendovanje bilo kakve manjinske pozicije pa su tako i nacionalne manjine bile narodnosti: nešto što je uz narod, nikako manje vredno i uklopivo u veću državno-kulturnu celinu. Dakle, nešto učestvujuće u toj celini, a  ne manjinsko. 

Ovaj opšte-politički okvir Ivanji transponuje u književne motive razrade, a to su pitanje lojalnosti političkim strukturama kao i pitanje raznoraznih identiteta prelomljenih na ličnom planu. Šandor Astaloš, otac glavnog junaka, je tri puta menjao državne okvire, a njegova lojalnost je tri puta dovođena u pitanje pa je tako hapšen za vreme Kraljevine Jugoslavije pa za vreme mađarske okupacije Bačke i, konačno, jedva se izvukao sa novim komunističkim jugoslovenskim vlastima. On je bio stručan, njegovo iskustvo potrebno svakom režimu, ali, kako to često biva, njegova profesija je tražila neku vrstu političke podobnosti. A bio je direktor pošte. Tako se on provlačio ne bivajući nikome do kraja lojalan. To se moglo tumačiti kao veština preživljavanja ili prosto nedostatak uverenja u vremena kada su različite političke  strukture tražile naglašena uverenja ili pravovernost... A pošto se njegov sin Tomi Astaloš rodio u jednom vremenu čije je ideale prihvatio, politička anemičnost njegovog oca i latentni generacijski sukob biće i vrednosni movens dramatike Tomijevog sazrevanja. Ovome dodati da je Tomi mešovitog porekla: po ocu Mađar a nemačku vezu vuče po majci. Rođen u Banatu gde ovakva mešovitost nije neobična, pogotovo u ono vreme. Govori mađarskim, nemačkim, srpskohrvatskim te polako ovladava nekolicinom drugih usvojenih jezika. Iako je traumu podeljenog identiteta osetio još kao dečak zato što su nove vlasti likvidirale nemački deo njegove porodice, to nije pokolebalo Tomijevo osećanje pripadnosti zato što ono i nije autentično vezano za narodnost nego za ideju socijalne pravde. Izjašnjava se kao Mađar, i nije ni u kakvom sukobu sa samim sobom. To mu smeta samo kada mu se kao stručnjaku javlja dilema postavljaju li ga na neki položaj da bi zadovoljili nacionalnu kvotu ili zato što ga cene. A njegova usamljenost, koja ga bitno određuje, nije vezana za spektar njegovih, za to vreme, dobro uklopljenih identitetskih odrednica, već pre kao jedna slutnja krhkosti istorijskih prilika koje proživljava, održivosti i lomljivosti ideala, predosećaja poslovične političke stihijnosti naših podneblja, nepronalaženja sebe u  diskursima koji su polako uvodili političku parcijalizaciju zemlje. Jer je kao osoba isuviše inteligentan da ne bi naslućivao predstojeće društvene poremećaje. Ovome treba dodati ono što dobar pisac dodaje svome liku: lične životne izbore, sreću u braku i emocionalnim vezama, raznorazne preokrete i gubitke. 

Treba govoriti o glavnome liku tim pre što njegovo osećanje sveta ulazi u naslov ovoga romana i bitno mu određuje značenje. Ono što, po meni, utiče na uspešno oblikovanje ovog književnog lika jest da on nije koncipiran kao izgubljen u vremenu ili osmišljen da nekakvom naglašenom ličnom tragedijom doprinese našem opštem osećaju jadnosti nastalim društvenim i političkim rasapom na ex-yu prostoru. Naprotiv on je uspešan poslovni čovek, sposoban, imućan i pripada višem stručnom sloju partije. Ne možemo reći za njega da je ono protiv čega su se bunili šezdesetosmaši, pripadnik crvene buržoazije, jer se za startnu poziciju u društvu izborio svojim sposobnostima. Istina,bez članstva u partiji ne bi mogao da uzleti profesionalno, ali opet pošto je njegova pozicija bila politički osetljiva, stvar uspeha je istovremeno bila i stvar održanja. Moglo se i pasti. Ubedljivost ovog lika proističe iz same priče, iz unutrašnje opravdanosti svih njegovih pokretača i odnosa. Ubedljivo je i to što je, na neki način, kao ekonomista po struci, postao jednim od aktera ekonomskih promena koje su nastupile odmah posle Titove smrti, već sa prvim nagoveštajima raspada države. 

Kada je nastupio krah, ono što je najbolje znao jest da se ekonomski prilagodi. Dramatika vrednosnih okvira i dilema vlastitog oca i Tomijevog pokušaja da se od njega udalji te afirmiše vlastitu vrednosnu lestvicu tako ostaje delatna tokom cele priče koja pokriva sve ključne momente dvadesetog i ulazi u prve  godine dvadeset i prvog stoleća. Ovo je lik koji se ne nudi da ga volite, ne traži vašu automatsku simpatiju, politički se može smatrati i kontroverznim.  Možda je više sposoban nego što je moralan ali upravo time je po meni autentičan. Potvrđuje ga, kao što rekoh, i unutrašnja strukutura povezanosti sa drugim likovima. Određuje, se motivaciono i lično, dvama uspelim ženskim likovima: prve žene (Burence) i druge žene (Svetka). Burence (nadimak) označava burnost, neizvesnost i neponovljivost ljubavnog erosa, nagoveštava nevolje. Sa Tomijeve strane ona je autentično voljena jer volimo i ono što nas muči. Dobro rešeno. Svetka, njegova druga ljubav i saputnica, je princip stabilnosti, ali ponovo i neuhvatljivosti obične ljudske sreće. Visoko poslovno afirmisana stalno putuje, a kako je i Tomi u nekoj vrsti diplomatske misije, njihovi zajednički trenuci su retki. Međutim i ova ljubavna priča je u svojoj genezi  dobro data. Pitanje gde su naše mogućnosti i granice ljubavi koje dajemo drugima je motivacioni kompleks koji Ivanji, poput drugih dobrih romanopisaca, nastoji razmotriti u svome romanu. Ono postaje naročito neuralgično kada su u pitanju Tomijeva ljubav prema sinu Aleksu i mnogi propusta da mu pokloni svoje vreme. I on i Svetka su često bili odsutni a svu pažnju u dečkovom vaspitanju bila je preuzela Tomijeva sestra Vera.

I, konačno, još jedan veoma važan lik je Velja. Velja je psihološko-politička paradigma nastupajućih nacionalističkih političkih promena i narativno-motivaciono određuje Tomijev lik. Treba da ocenimo sada kako se labavi, iz određenog ugla gledanja amorfni ili možda otvoreni, polivalentni identitet odnosi prema uobličenom, zatvorenom i ekskluzivnom. Ovde treba spojiti dva osetljiva plana u romanu: psihološko-egzistencijalni i politički.  Velja, pisac i urednik u izdavačkoj kući, je srpski nacionalista u partiji i naknadni pravoslavac, a Tomi Jugosloven i ateista. Ovo snažno prijateljstvo je ipak zasnovano na nekoj srodnosti zato što su obojica intelektualci koji dele određene ideje, mogli bismo reći magličasto uzvišene, pošto se Tomi divi Veljinoj književnoj erudiciji. Politički teren je onaj tvrđi sloj stvarnosti gde obično nastaju razmimoilaženja. Među njima najvećim delom pripovesti ne dolazi do tenzija. Njihovi odnosi daju sliku života i druženja naših partijskih intelektualaca u to vreme. Tomi Veljine političke stavove shvata kao deo nacionalnog folklora sve do jednog ključnog trenutka kada mu ovaj drugi uzvrati da on ipak "nije njihov". To je scena kojom i počinje roman, kada se devedeset prve godine prošlog veka kolona tenkova počne kretati prema zapadu bivše zemlje. "Ti ipak nisi naš", to se moralo izreći, "ti to ne možeš da razumeš", kao snažna esencijalizacija balkanskih političkih habitusa koja neminovno postavlja pitanje lojalnosti i zahteva tvrda razgraničenja. Izrečena, naizgled, naivno primedba je bila podsećanje nastupajuće podele ne samo među prijateljima nego, često i članovima iste porodice. Sve do tada, do te ključne tačke, Veljini nazori su dati kao rastući diskurs, oni su eho stavova koji se proizvode, izlaze, deluju i podzemnim putem oblikuju svest dok ne sačekaju trenutak da se javno legitimiraju. Ovde je roman prikazao istinu jugoslovenske društvene stvarnosti: sve te ideje koje su se dugotrajno kuvale i oblikovale našu postjugoslovensku stvarnost nicale su na tlu postojeće ideološke zatvorenosti; tako da nije bilo mogućnosti da se one zaista vrednosno validiraju već su samo uvodile nove sisteme verovanja koji su bili zasnovani na mitovima. To su, zapravo, bile nastupajuće ideologije novih postjugoslovenskih  zatvorenih društava. 

Ipak, to jugoslovensko društvo je u sebi imalo ideju zajednice naroda koji koegzistiraju mimo nacionalnih granica sa težnjom da uobliče kulturu modernog evropskog tipa. Da li je to bila utopistička ideja? Možda, ali rekli smo da je Tomi čovek koji usvaja utopiju na nivou opredeljenja i dubokog uverenja. Njegova usamljenost prevazilazi probleme jednostavnog svrstavanja. Ona je dublja i u tom smislu teži da obnovi problem čovekove opšte egzistencijalne nepripadnosti. I možemo je smatrati principijelnom. Zašto bi se Tomi odricao svog nemačkog porekla u korist isključivo mađarskog? Zašto bi bio siguran da će svoju mirnu luku naći u naručju neke posebne žene, da će njegovo prijateljstvo sa Veljom biti večno ili da će ga bilo koji politički režim posebno voleti? Ili da će mirno sačekati novu geografsku mapu za neku novu domovinu? A znamo da su ove geografsko-političke mape istovremeno i psihološke, one diktiraju, iako ne nužno i određuju, granice našeg shvatanja sveta, one ga usmeravaju, pozicioniraju u skladu sa koordinatama severa, juga, zapada ili istoka. Dok ceo Tomijev građanski i lični habitus počiva negde između; taman da tu granicu pređe, pa  da se vrati pa je opet pređe. A to što Tomi u ovom romanu nije egzistencijalni gubitnik dozvoljava da se njegova nepripadnost odvoji od preterano psiholoških razloga koji ljude ideološki usmeravaju: ličnih frustracija, nužnosti da se utopi u kolektiv i u njemu pronađe utehu. U sebi aktuelizuje individualistički princip i predstavnik je modernog tipa evropskog čoveka, zapadnog čoveka. Na kraju, uklopiv je u taj zapadni kapitalistički poredak ali ne i srećan u njemu.  

Ali posebna vrednost ovoga romana je, što rekoh na početku, da on poučava o epohama. Tomi je rođen u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) i dočekao dvadeset prvo stoleće kao apatrid. Koliko se politčko-državnih poredaka za to vreme izmenilo i kako su izgledala ta vremena naših baka i očeva pa zatim i naša? Ovo je najbolje prepustiti čitatelju da sam otkriva. Vreme pre II svetskog rata kao i sama okupacija upečatljivo je opisana. Tada je Srem bio pod ustaškom, Banat pod mađarskom a Srem pod direknto nemačkom okupacijom; čuvena novosadska racija; bacanje Srba, Jevreja i Roma pod led, a tu je i veoma upečatljiv lik Tomijevog školskog druga Jaše Fliderlajna. Ovaj deo me podseća i kvalitetom se približava romanu Đorđa Lebovića Semper idem. Zatim poratna kriza sa Staljinom i socijalističko vreme do Titove smrti i dalje. Tako Ivanji opisuje period ekonomskog uspona Titove Jugoslavije iz ugla insajdera. Naše velike firme poput Inexa koje su poslovale u inostranstvu, prometovale su robama i novcem, ali istovremeno imale svoju skrivenu stranu zato što su činile krupne usluge državi. Ovde ćete, recimo,  videti kako je funkcionisala sprega jugoslovenskih i stranih obaveštajnih službi kada je zapad snažno podržavao Jugoslaviju kao vlastitu interesnu sferu. A ako postoji bilo kakva suština jugoslovenskog državnog rasapa ona je isključivo bila ekonomske prirode; nikako ne u onim stvarima kojima smo da danas zamajavani.  Onog istog trenutka kada je Maršal Tito umro došlo je do početka relokacije novca i moći. Ima jedan ključni trenutak kada se Tomi i njegov bivši direktor odmah posle Titove smrti sastaju u restoranu Hiljadu ruža (kakvog li imena!) na periferiji grada. Postojeća oligarhija je bila svesna da je gotova, samo nije bilo  sasvim jasno ko će preuzeti kontrolu. Nazirale su se dramatične promene tokova novca jer su mnogi čekali svojih pet minuta. Ambivalentnost je bila snažna. Tražila se nova lojalnost za koju je bio pripreman novi ideološki teren. Ni takva lojalnost nije lako davana a još manje pružana u vidu poverenja. To su bili hiljadu ruža naše tuge za jednim vremenom kome smo naslućivali kraj i hiljadu ruža prosperiteta koji se smeškao budućim oligarhijama. I one su to odlično znale dok su proizvodile nacionalističku dimnu maglu. Ivanji ubedljivo opisuje stvarne, ekonomske razloge svih naših političkih problema. On, na primer, kaže da je već osamdesetih godina slovenačko Gorenje kupilo nemačku firmu Kerting a da se nije desilo obrnuto. Slovenija je već tada bila deo zapadnih kapitalističkih ekonomskih strukutura. 

Ivanji ima jednostavan stilski postupak izražavanja sumnje. On zna da akteri u svojim tvrdnjama o svetu i životu nisu podjednako sigurni kada se obraćaju sebi kao što su kada se obraćaju drugima. To se može primetiti i u njegovim ranijim romanima. Bilo bi to, na primer, izgleda ovako:

"...Logično za večitog usamljenika. Kraj filma. The End. Happy End?..."

Ili na primer:

"...Shvatio sam da je u nekim afričkim zemljama teže biti bele boje kože nego biti bilo šta nego kod nas u Evropi. A setio sam kako mi je otac, kada sam ga prvi put pitao šta sam ja, šta smo mi, odgovorio da smo pre svega ljudi. Jesmo li? Veljo, jesmo li?..."

Ili na primer:

"...Padali su mi na pamet stihovi Endrea Adija: Voleo bih da me neko voli, da budem nečiji, da budem nečiji. Voli me žena, voli me sin, imam toliko dobrih prijatelja...Stop. Gde ih imam? Pretežno u Nemačkoj. Ovde ne. Ako Velja kaže da nisam naš, njegov, njihov, zar sam Kanađanin jer imam i njihov papir?..."

 

Potrebno je da lik postavi sebi pitanje koje nosi psihološku neizvesnost (pisac mora da uoči taj momenat) i onda baci sumnju na elementarne istine i sigurnosti. Samo jednostavna antiteza i ništa više. Kod Ivanjija radi nepogrešivo. 

Pošto ovaj roman problematizira identitetska pitanja, jedan od najvažnijih je onaj vezan za nativnu pripadnost kraju, zemlji, domovini. Aktualizirana je opozicija pojmova otadžbine i zavičaja. A tek onda izvodimo pojam domovine. Otadžbina je ono na šta naši očevi polažu pravo, najčešće zaslugama, ratnim političkim, istorijskim, kakvim god. Pripada ideologiji nekog kolektiva, kategorija opštijeg tipa. Zavičaj pripada lično-memorijskom, intimnom, ne zavisi od ideološkog okvira i političkih promena. Domovina, pak, je projekat aktivne vrednosne i političke imaginacije, u ovome romanu utopijska kategorija. Za glavnog junaka je domovina bila neophodna potreba njegovog složenog identiteta i osećanja sveta. Ona je bila širi jugoslovenski prostor bez granica i nije mogla biti ni jednom drugom zamenjena. Zato je bilo nužno da Toni Astaloš nakon propasti Jugoslavije postane apatrid. I opet je aktualizirano pitanje lojalnosti. Jer ako je Tomijev otac svoju odanost morao potvrđivati pred različitim režimima, Tomi to niti je morao niti je hteo. Evo kako se u tekstu razlažu ovi pojmovi:  

"...Moja domovina je bila Jugoslavija. Tada je bila. Nikakve fraze mi nisu bile potrebne, nikakve pesme tipa Jugoslavijo, jačaj sve moćnija, nisam voleo reč 'otadžbina', ali jesam 'zavičaj'. Dom - domovina. Država - otadžbina - nije mogla da mi bude otac. Znao sam ko mi je otac. Zanimljivo je da je taj pojam pripadnosti rodnoj državi vezan za oca na srpskom, ali i na nemačkom jeziku, tamo se kaže Vaterland. Na mađarskom nije tako, sopstvena zemlja koja se voli i za koju se gine je haza a dom ház - domovina, ne otadžbina. Da li moj otklon prema reči 'otadžbina' ima veze sa otporom prema ocu ili tu reč ne volim zato što su tog mog oca tri države hapsile?...Volim reč 'zavičaj', pesmu Zavičaju, mili kraju, u kom sam se rodio...Na nemačkom pravi prevod Heimat dolazi od reči das Heim - dom. Na mađarskom je zavičaj szülőföld, bukvalno prevedeno rodna zemlja..."

Ivanji ima nepogrešiv osećaj da dubinski-politički  razume vremenski okvir u kome gradi svoje priče. Zato su mu likovi dobri a ključni trenuci verodostojni. Ovo se odnosi kako na njegov ciklus o carevima: Dioklecijan, Hadrijan i Julijan tako i na druga dela u kojima piše iz iskustva savremenika ili aktera. On je svom junaku Tomiju Astalošu dao mnogo od svog znanja, diplomatskog šarma i iskustva. To su događaji kojima je blisko svedočio kao prevodilac, novinar ili diplomatski predstavnik. Ovo je lako uočiti ako ste čitali nešto od njegove memoaristike i publicistike: Titov prevodilac, Pisma iz Havane, Mađarska revolucija...U ovome romanu se direktno spominje priča Danila Kiša Apatrid a mene, po svome osećanju sveta i vrednosnom okviru, ova proza najviše podseća na jednu sjajnu knjigu eseja našeg pisca Lasla Vegela: Bezdomni eseji. Tema izgubljene domovine je dosta obrađivana u svetskoj književnosti; i kao primer navodim meni drage romane Radecki marš, Jozefa Rota, ili Zavičajni muzej Zigfrida Lenca. 

Ivan Ivanji je preživeo logore Aušvic i Buhenvald. Moralni je autoritet za odnos prema vrednostima antifašizma. Može se pohvaliti poznanstvom sa mnogim značajnim nemačkim piscima, intelektualcima i političarima među kojima je i  Ginter Gras. Dobio je nemački Orden za zasluge i životno delo, a od domaćih skorijih nagradu Dobar primer Novog optimizma za 2015. godinu. Mislim da u Srbiji za svoju najnoviju produkciju još uvek nije dobio priznanje kakvo zaslužuje. 

 

MESEC DANA NA SELU - Džozef Lojd Kar

prevod: Mirko Bižić

Jednog se dana mladi restaurator Tom Birkin sa već zamašnom količinom životnog iskustva obreo u engleskoj provinciji, idiličnom prirodnom okruženju kako bi rekonstruirao staru fresku zapuštene crkve dok komunicira sa pitomom prirodom i njenim stanovnicima, istovremeno stvarajući niz uvida umetničke i sentimentalne prirode. Kao kada biste želeli da vam glavni junak ispripoveda svoju važnu životnu epizodu a da je liši preterane pripovedne dramatike , visokoparnosti i patetike izraza koje prate otkrivanje važnih uvida. Umetničko izneveravanje stereotipa u najboljem smislu. Posao ga je doveo u to malo mestašce na severu Engleske da bi restarurirao fresku stare crkve, a ovaj ambijent će mu poslužiti kao pokušaj da se ponovo otvori životu na način umetnika. Pomislio sam u početku da će ovo biti lirska proza puna opisa prirode i cvrkuta slavuja ali dobio sam više. Njena vrlina je svakako jednostavnost i sažetost. Sama knjiga ima tek oko 140 stranica, a u jednom, naizgled statičnom ambijentu otvara se prostor naratora ka sebi i na poseban način ka ljudima. Tom Birkin nailazi fresku crkve u Oksgodbiju koja je mnogo godina ranije prekrečena. Kao što se i on vraća iz rata koji je događaj na koji je spuštena istorijska zavesa ( rekli bismo do daljnjeg). U međuvremenu se nastavlja život za koji sami pišete script. A taj plan nazirete, osmišljavate, naslućujete. Sa planom umetničke spaja se i plan životne kreacije jer mnogo se Tomu dogodilo a život tek počinje, ponovo počinje na jednom mirnom mestu, naizgled odsečenom od sveta i život ostaje ta velika celina kojoj se on obraća. Ovo je tek nagoveštaj bogatstva asocijacija koje ova proza izaziva. Pre svega uspostavljena je perspektiva koja naglašeno uključuje čitatelja; jer ako je glavni junak umetnik u susretu sa životom kao projektom, to je zapravo način ne da autor (pisac) projektuje nekakvu svoju (umetničku) ideologiju  već da se čitatelj angažuje saživljavanjem sa misaonim svetom glavnog junaka-naratora. Tako imamo glavnu perspektivu u kojoj čitatelj rešava junakove estetsko-umetničke dileme kao svoje vastite. Tih pitanja je mnogo a vi ćete prepoznati te estetsko-moralne dileme jer ste naučili  da ih izlučujete i nanovo pretresate iz raznih velikih i malih narativa svoje književne lektire. Recimo to što izlazi iz (namernog) zaborava freske stare crkve je zapravo slika poslednjeg suda. Svaki detalj će morati da bude rekreiran. Prepoznaćete ovde umetničku igru autorstva. Umetnik će morati svaki detalj ponovo da stvori procesom rekonstrukcije. Pa šta je onda umetnost: rekonstrukcija, istraživanje, podražavanje, upoznavanje, neke naročite vrste obred, kontakt sa svetošću? I upravo smo tu na planu sižea stvorili neraskidivu vezu umetnika sa čitateljem, umetnika-čitatelja. Šta je čitanje? I čitav drugi niz čitateljsko-umetničkih autorefleksija datih krajnje nenametljivo. Ovde esej ne guta roman nego se stvara esej u hodu života. Imaginarnog ili stvarnog života.

Imaginarnog ili stvarnog? Jer umetnost je nešto što interveniše u prirodu i tako nastaje društvo, zajednica, civilizacija...A prirodu menjamo čak i kada je ona sama umetničko delo. Ili stvaramo umetnost trenutka kada mašta i priroda postaju jedno. Da bismo je opet pustili da živi bez nas i naših uzdaha.  Pa se tako i ona preobražava u onaj bakrorez, sliku na zidu, pesmu, lirski opis, sentimentalno svedočanstvo. Ali u ovoj tački vlastitog preseka duha i prirode šta će učiniti umetnik, a šta čitatelj? Ovo je roman koji ima svu dramatiku nekoliko životnih tokova, datih u vidu narativnih nagoveštaja sa opisima konkretnih ljudi koji su udaljeni od vreve života iz velikih gradova; kao igra motiva ali ne i njihova temeljna razrada. Tek ćemo uzgred saznati da je glavni junak preživeo traumu Prvog svetskog rata zato što ima iznenadne tikove lica. A kada se otvori ona scena strašnog suda  šta to govori o budućnosti ovog malog mesta i njegovih pitomih ljudi? Kakvu uopšte svrhu treba da ispuni umetnik svojom intervencijom u svetu?

Umetnička rekonstrukcija, rekreacija, reinvention i niz odluka stvarnog života... Ovo razmišljanje i onaj tamo otkucaj srca. Duh i telo. Dakle ništa nije akademski suvo već u srcu života proizvedeno, drugim rečima: lirski roman. Umetnik će tako  morati da reši nekoliko zadataka: pre svega ovo pitanje autorstva i da udahne nov život staroj fresci. U tom postupku će upoznati ovog umetnika iz prošlosti, oživeće u svom duhu nešto od drame njegovog života, baš kao što se i ja kao čitatelj saživljavam sa umetnikom-naratorom. Zatim će ostvariti prijateljstvo sa kolegom koji je takođe preživeo dramu rata. Čarls Mun je arheolog koji traži kosti starog pretka jedne plemkinje koja je zaveštala novac za njihovo pronalaženje. Sahranjen još u XIV veku van groblja jer je bio ekskomuniciran. Priča unutar priče, misterija. A Čarlsovo zanimanje arheologa upadljivo se podudara sa poslom našeg umetnika Birkina. Ima u ovoj prozi dosta takvih motivskih poklapanja i podudarnosti koji usmeravaju vašu čitateljsku pažnju u određenom pravcu. Zatim ćemo tokom pripovesti otkriti i tajnu samog Muna. A onda važan pripovedni tok vezan je za opis engleskog društva tog kraja. To su srdačni, zanimljivi ljudi ali kako to najčešće biva konfesionalno podeljeni; ovde između veslijanaca (metodista) i anglikanaca. Oni navode Toma Birkina da u svoja razmišljanja uključi odnos prema Bogu i tradiciji, pripadnosti kolektivu i mestu. Da li bi on tu mogao provesti ostatak života? Prošlost korespondira i ovde sa sadašnjošću u vidu enigme. Lepo, ali i tu ima ekskomuniciranih...

I konačno, uz rad na fresci, možda najvažniji pripovedni tok vezan je za sentimentalno otkrivanje. Alis Kič je supruga mrgudnog anglikanskog sveštenika Kiča, Tomovog poslodavca. Po svoj prilici nije srećna u braku a Toma je žena ostavila. Ovaj odnos je dat kao sublimirana igra emotivnih poruka i nagoveštaja. Pa smo tako uz umetničku dobili i jednu tananu sentimentalnu studiju datu spontano, reklo bi se uzgred da bi nas tokm čitanja iznenadila zanimljivost piščeve analize ljubavnih osećanja i poruka. 

Sve to je dato kao jedna sjajna celina motiva, umetničkih problema i osećanja. Kao i svako dobro delo ostavlja utisak značajem pitanja koja postavlja a ne konačnim rešenjima. Onako kako život kada ga pokušamo osmotriti na način umetnika to čini. A ono što je jedino uobličeno je niz trenutaka (odnos trenutak-večnost) koji se ulivaju u ovu prozu i darivaju joj umetničku trajnost. 

Po ovom romanu Pet O'Konor je snimio film 1987. sa Kolinom Firtom, Kenetom Branom i Natašom Ričardson. 

"Bilo je to Tenisonovo vreme, dremljivo, toplo, neprirodno mirno...Stajao sam na platformi pred velikim umetničkim delom osećajući bliskost pred njegovim stvaraocem, i bio zadovoljan što sam baš ja dobio ulogu impresarija koji je trebalo da ga nakon četiri stotina godina tame vrati na svetlost dana. Ali, nije to bilo sve i ovo divno vreme, lep pejsaž, guste šume i putevi kraj kojih su rasli visoka trava i divlje cveće, kao i niska brda koja su se protezala duž doline na sever i jug, sve do granica tajanstvene zemlje..."