PODZEMNA ŽELEZNICA - KOLSON VAJTHED, National book award, 2016; Goodreads choice award for historical fiction, 2016; Pulitzer prize for fiction, 2017; na srpski prevela: Dijana Radinović

Dva filmska ostvarenja mi padaju na pamet kao ilustracija načina kako se razvija obrazac razmišljanja o emancipaciji i osvajanju sloboda. Sećam se serije “Korijeni” koja se bavila divljačkim mučenjem crnaca na južnjačkim plantažama i malo ko se, ako je dovoljno rano rođen, ne bi setio zlostavljenog crnca Kunta Kinte i pustio koju suzu za njim. Ovde imamo brutalnu istinu jednog mračnog perioda ameičke istorije ropstva. Ova sjajna serija je rađena po romanu Aleksa Hejlija: “Roots: The saga of an American family” (1976). Ono čega se ja sećam, a priznajem nije bilo skoro su moja prva saznanja o nastanku i praktikovanju segregacionističkog sistema ropstva. S druge strane, jedno skorije ostvarenje, film “Dvanaest godina ropstva” (12 years a slave, 2013) Stiva Mekvina unosi jedan novi važan i vrlo savremeni momenat u promišljanju ove priče: nezavršenost projekta slobode i stalni napor koji je potreban da bi se ona sačuvala. To bi, načelno, bila važna idejna poruka i knjige o kojoj je reč. Jer kada glavni junak ovoga filma uspe da postane slobodan čovek, ispostaviće se da mu je taj papir, potvrda o slobodi, varka. Zato što je cela politička stvar borbe prenesena na jedan mnogo suptilniji nivo. Stari sistem ropstva ga vreba iza ćoška a njegova radost slobodnog čoveka postaje uzaludna. 

Podzemna železnica je bila organizovani sistem kojim su uz tajnu i organizovanu mrežu pomagača abolicionista, crnci bežali u slobodne države. Polazi se, dakle, od metafore, da bi se njenim ukidanjem uveo fantastični element i došlo do narativne slike koja nosi motivaciju aktera i koja će istovremeno potencirati misteriju, opasnost i maksimizirati akciju. Podzemni ulazi se strogo tajno čuvaju, nestaju stari i niču novi. Povremeni prizori linča i požara, odmazde nad pomagačima...Neizvesnost noćnog putovanja, varljivost novog svetla na koje će se izaći...A u jednom strogo čuvanom radnom logoru ili plantaži gde se radi, živi i umire, povremeno se čuju legende o bekstvu. Korina majka je tako jednom nestala. Nikada se o njoj ništa više nije čulo, sem da nije uhvaćena, niti bičevana pa živa spaljena za primer ostalim robovima. Svojim nestankom uliva nadu i prkos. A kada se jednog dana Kora osmeli na bekstvo sa svojim prijateljem, to će zaista biti put u nepoznato, veliko nepoznato slobode. Ona će krenuti tragom svoje majke. Neće saznati kakav to put zapravo ponavlja, kakve je opasnosti čekaju. Pripovedač će tajnu njene majke vešto odložiti za sam kraj romana. Za Korom će krenuti u poteru Ridžvej, koji nestanak Korine majke smatra velikim ličnim neuspehom. Osim toga, on je mučen i legendama koje se ispredaju o tajnim nestancima i podzemnoj železnici. Ta legenda je opasnija od činjenica. Širom zemlje se kače poternice odbeglih robova kao obećanje nagrade i novih vatrenih prizora.

Kada Kora tako izađe iz tunela i promoli glavu u drugoj državi, od ropstva oslobođenoj, na kraju će je dočekati razočaranje. Ispostaviće se da je to tek prva stanica na dugom putu slobode. A mi, čitaoci, ovako eksplicitnom upotrebom metafore putovanja znamo da se put ka slobodi nikada ne završava. Tamo će je dočekati jedan novi rafinirani sistem segregacije zasnovan na nauci i humanim zakonima. Problem se u novim okolnostima premešta na viši nivo. Ključna reči za ovo novo, “humano” postupanje sa crncima bile bi: scijentističko-rasistički pristup, organizovano društvo, podela uloga, kontrola, eugenika. Možda ta prva Korina lestvica, kako je opisana u romanu, sa današnje tačke gledišta deluje prevaziđena ali daleko je od toga. Još uvek vučemo za sobom repove rasističkih i eugeničkih mitova a društva čuvaju svoje stare predstave, rasističke snove i resentimane. Danas govorimo i o biopolitici. Pa se tako i Kora sprema na novu stepenicu puta, traži novu stanicu Podzemne železnice. Čitajući ovaj roman ponovo ćete doći do nekih poenti koje sam spoenuo navođenjem gornjih filmskih ostvarenja: sloboda nikada nije zagarantovana, ona je neprekidan napor i putovanje; ona je često prividna, zahteva osmišljavanje, teoretizaciju, ispitivanje, inteligentno predvođenje. Učimo kao pripadnici opresiranih grupa ali uče i naši neprijatelji. Njihova rešenja nisu i naša rešenja. Ako naši novi zahtevi ne izazivaju strah naših neprijatelja, onda smo već prodali svoje ideale. Konačno, nema kolektivne slobode bez individualne slobode. Zato se i ovaj roman može nazvati istorijskim jer prelama kolektivna pitanja preko jedne ili nekoliko pojedinačnih priča. To je fiction, ali uverljiva fiction; ovakvih ili sličnih priča, bilo je veoma mnogo. I konačno što se samog naslova tiče: svaka opresirana ili manjinska grupa teži svome zatvaranju, stvara svoj sopstveni ekskluzivizam; da bi se povremeno oprezno otvarala prema široj zajednici, obično sa novim zahtevima i novim formama nepristajanja. 

Što se knjijževnih kvaliteta dela tiče, treba reći da je ono veoma vešto komponovano, tako da svojom narativnom strukuturom ostvaruje ono što je generalno svojstvo romanesknog žanra: da pouči, istraži, promisli; da nas zaroni u prošlost i sadašnjost zemlje i društva što mu njegova forma i omogućuje. Da ukaže put. Struktura ovog romana stvara takve preseke: psihološke, kao niz životnih situaciija prelomeljenih kroz misaoni svet glavnih i sporednih aktera, u situacijama prividne, nedostignute slobode, grča i borbe...Odeljci romana idu i kroz vizuru Ridžveja, progonitelja što nam daje mogućnost uporednih priča kao i sukobljenih strana u borbi za slobodu: tlačitelja i potlačenih. Ali to je i presek cele jedne zemlje u značajnom delu njene istorije jer mi kroz situacije bega iz države u državu vidimo ono što pojedinac nije mogao znati zatočen na svom komadu zemlje. Vidimo ono što će i njima jednom omogućiti njihova emancipacija ka znanju; ali i korak više: sa današnje tačke gledišta vidimo buduće etape na njihovom putu, tačku do koje su stigli, smer u kome treba da se kreću. Tako da ovakva vrsta romana po svojim književnim ciljevima, nužno, postaje i angažovana književnost. Rečenica i njen ritam su zadovoljavajući; ritam radnje još bolji, dramski čvorovi nepogrešivi a kompoziciono rešenje romana za svaku pohvalu.

Pošto je glavna junakinja ove priče žena, Kora, mogli bismo spomenuti još dve žene koje su bile od pomći na ovom putu. Jedna od njih je bela žena Harijet Bičer Stou sa svojim romanom “Čiča Tomina koliba” iako je njen pogled na odnos i borbu za crnačka prava danas u velikoj meri izmenjen. A zatim i Harijet Tubman (1822-1913), crna žena, borkinja i radnica na putevima podzemne železnice koja je pomogla prevođenju više od 70 izbeglih crnaca na teritorije slobodnih država. Možda uz ovaj roman dobro dođe i da se pročita i neka od pesama velikog američkog pesnika Lengstona Hjuza (1901-1967).

Književno postignuće Kolsona Vajtheda je sasvim uporedivo sa onim što su na polju američke književnosti uradili, na primer, Ričard Rajt (1908-1960), Džejms Boldvin (1924-1987) i Aleks Hejli (1921-1992) a to, sasvim sigurno, nije malo. Roman je preveden na srpski jezik i moguće ga je naći u knjižarama.