Soba 427 – Jadranka Milenković

„...Premećem reči da se zabavim, ili zato što su reči moje brojanice...“

                        (Soba 427, Jadranka Milenković) 

 

Pred nama je jedna knjiga koja se bavi iskustvom bolovanja, zdravstvenom ustanovom, doživljajima i iskustvima na putu telesnog izlečenja, duhovnim uvidima, ljudima sapatnicima. To je pokušaj da se iz inercije ustanove na granici uređenosti  sakupe zapostavljeni ljudi, sačuvaju njihove priče, a raznorazni fragmetni ličnih utisaka i susreta slepe u nekakav smisao. Ako ste imali bilo kakvo bolničko iskustvo, razumećete Jadrankinu knjigu. Sa zadovoljstvom bih je i sam bio pročitao tokom nekog od vlastitih bolničkih iskustava da mi je tada bila dopala ruku.   Okvir dešavanja u knjizi je naša nevesela (post)tranziciona stvarnost reflektovana na domen zdravstvenog sistema kao i jedan mogući način regeneracije, ozdravljivanja, u takvim uslovima. Taj jedan o kome govorimo, Jadrankin, je bio vera u moć reči, u knjige koje čita i u onu svoju koju sprema. Ona stalno drži svoju svesku, ne odustaje od nje. Drži se reči, veruje u reč. Reč je vodi dalje.

U ovome tekstu daću, koliko mogu obuhvatan, čitateljski sud sa odgovarajućim obrazloženjem  u kome ću odrediti jača i slabija mesta i svoj ugao iz koga bih ocenio autorkino ukupno postignuće. Najpre ću navesti određene početne principe koje ću stalno imati u vidu u svome eseju kada cenim kvalitet ove proze i njene intencije. Ove premise su u vezi i sa intencijama, ili ambicijama same autorke zato što se  dotiču rešenja koja se postižu kako na planu sadržaja, tako forme i kompozicije.

1.    Imam u vidu stalno dilemu da li bih tekst pred sobom odredio kao dnevnik ili neku vrstu hronike; makar hronike jednog kraćeg vremesnskog perioda u zdravstvenoj instituciji. U prvom slučaju ide sa ka esejistici, naglašava se racionalno, diskurzivno u izlaganju. Ili se pak  ide ka pesničkom, oniričkom; daje se prednost snovima, slutnjama; arhetipskom.

2.    Ako je u pitanju dnevnik, moguć je manjak akcije (dramskog razvoja) ili je akcija unutrašnja, na planu subjekta i njegovih doživljaja; spoljašnji tokovi se podređuju unutrašnjim. U slučaju hronike akcija je neophodna bilo da 1. lice (narator) stavlja sebe ili druge aktere u tu akciju. Konceptualno i refleksivno u izlaganju se moraju pravdati (egzistencijalnom) akcijom. Recimo, akter govori o smrti ako je u konkretnoj situaciji opravdan impuls za takav govor, ili govori o slobodnoj volji ili ma o čemu drugom.

3.    Ovi postupci literarnog izraza te, posledično, planovi priče se moraju uravnotežiti a to uravnotežavanje se odnosi na odgovarajuće segmente pesničkog i proznog; lirsko-proznog i esejsitičkog; logike dnevnika i logike hronike.

4.    Ako asocirate Manov „Čarobni breg“ a nemate aktere poput Nafte i Setembrinija koji će oko vas obigravati, boriti se za vašu dušu te se brižno nadnositi nad vašom posteljom, onda morate sebe staviti u akciju; kako biste opravdali ono esejističko koje ubacujete u narativnu strukturu; ideje koje zastupate. Podsetimo se, Hans Kastorp u svojim okolnostima ne mora zauzimati nikakav jasan stav.

5.    Manov Čarobni breg je interregnum, mesto koje je u mnogo čemu izuzeto iz života; dok se za instituciju u kojoj se nalazi junakinja ovih priča to ne bi moglo reći. Pošto, dakle, nema takvog blaženog međuprostora jer se naša junakinja zatekla u neveseloj stvarnosti jedne naše polufunkcionalne bolnice za ublažavanje tegoba hroničnih bolesnika, onda, dakle, nema ni mnogo uljuljkivanja – raste egzistencijalna napetost. Ako 1. Lice govori o sebi, onda mora biti snažan akter, ali će sasvim sigurno biti potrebno uvesti druge što je moguće snažnije nosioce radnje.

Sve u svemu, autorka je uspela je da prilično visoko dobaci svojom prozom uz određene padove. Na nizu primera ilustrovaću te  slučajeve određujući i svoje viđenje najvrednijih aspekata knjige. U svojim primerima ću za prvo lice pripovedanja govoriti o naratorki, a povremeno kada poželim napraviti tu suptilnu distinkciju,  govoriću o autorki. 

(primer 1; problematična rešenja na nivou ideja – esejistički plan)

U jednom od svojih egzistencijalnih grčeva, naratorka razmišlja esejistički. U situaciji kada se radi o životu i smrti ona će pomisliti da je ključ ljudske drame saznajne prirode, nemoć i oholost čovekovih naučnih prodora. Tako ona kaže:

„...odavno se ne zanosim nepokolebljivim verovanjem u nauku...“ [...] „...nemoć goropadne, samouverene nauke pred trošnošću tela i pred smrću...“ [...] „...Onespokojava me i rastužuje spoznaja da može biti drugačije. Ono što vidim i doživljavam gasi nadu koje su nudile zablude prosvetitelja, pozitivista, filozofa ubeđenih u napredak i trijumf duha, teologa, mistifikatora i samoobmanjivača. Ova bolnica donosi ’udarac istine’; otkriva isparljivost tih sjajnih mladalačkih zabluda. Raskrinkava i neuzvišene laži onih koji od tih slatkih obmana izvlače korist...“ (str. 12, 13)

Legitimno je razmišljati ovako, ali i na drugi način. Recimo, neki čitatelj bi mogao smatrati da problem nikako nije u nauci koja je nužno bestrasna u svome pristupu, te time i samo naizgled hladna, nego u institucijama i odnosima moći. Ako hoćete razmišljati načelno, o ljudskim pronalascima, šta nam je, na primer, doneo dinamit? Krv, pokolje, uništenja! Ali taj će vam neki drugi čitatelj, opet, reći da bez dinamita ne bi bilo ni železnice jer ne bismo mogli prokopati brda za tunele. Istina, on će opet dodati da je sve stvar izbora u kom pravcu ćete krenuti. Ubaciće, možda, i neku vrstu istorijske dijalektike u igru. Reći će vam da su se narodi opredeljivali: hoćemo li voditi ratove ili graditi železnicu? Na ishode takvih izbora, barem, nije teško ukazati. U našu raspravu se, odnekud može uključiti i treći čitatelj koji bi nam svima rekao: „Ne, ne! Moguće je i jedno i drugo; i železnica i ratovi! Samo, za tako nešto morate biti mnogo i premnogo bogata nacija! I moćna!“

Naratorkin stav nije pogrešan. Možda greše oni koji joj prigovaraju verujući u moć razuma. Koliko njihovo, toliko i njeno. U čemu je, dakle, problem? Po mom mišljenju, u  kolebanju forme. Gore: 1, 2 i 3. Ovakva pitanja se ne mogu razrešiti na ovaj način. A ni postići dovoljnu ubedljivost, jer bi načelno čitatelj trebalo dati za pravo naratorki i ne gnjaviti je dodatnim prigovorima o dinamitu i železnici. Moram reći da ovakva prozna iskakanja nisu pravilo. Tokom čitanja uočavao sam ih sve manje. Kad god naratorka krene u akciju, ona izbegne prekoncepcije ovakvog tipa i daje odgovarajuća ubedljiva uopštavanja. Problem je, takođe, u šavovima; kako se prevladavaju pauze između epizoda. Ovo se opet tiče žanrovskog kolebanja ali autorka za to ima sjajno rešenje. Nikada ne greši kada upotrebi lirski ključ. O tome ću još dalje.

(primer 2; kada upotrebi poetski ključ, autorka ne greši)

Da dodatno ilustrujem poentu prethodnog paragrafa, izvodim sledeću demonstraciju. Uzmite, na primer, sledeću opširnu pesničku sliku:

„...Pisanje kao usud, samospoznaja, samoraspinjanje, praznoslovlje, svetkovanje, slivanje, privrženost; kao mračenje i povratak svetlila, zaklinjanje u prelepe laži, rasterivanje uroka, prozorljivost, probuđenost i neka vrsta budnog počinka. Kao vrsta prihvatanja, osude na progonstvo, strah od kukute,  i davanje prednosti muzici nad logikom...“ (str. 50)

Hajde sada da izdvojimo iz ove celine poslednju metaforu:

[Pisanje (kao) davanje prednosti muzici nad logikom].

Ponovimo ovo kao samostalnu rečenicu:

„Pisanje je davanje prednosti muzici nad logikom“.

Šta se desilo? Pretvorili smo metaforu u iskaz/sud što znači da se iz poetskog izmeštamo u diskurzivno. Dobili smo jedno sumnjivo tvrđenje koja se može osporavati. Dok je citirana celina  uspela pesnička elaboracija, cela jedna mala poetika,  ovo  drugo je obično mnjenje. Nešto što visi u vazduhu. Zaključak: vratiti ovaj iskaz tamo gde mu je i mesto: u metaforu. Ovde to i jest slučaj. 

(primer 3; dobra sposobnost zapažanja kada se ide u naraciju i dobro odradi motivacija likova)

Ovde samo referišem na likove: baba Dara, baba Kata, Verica, Pavle, Dobrivoje.

Autorkine prozne mogućnosti su na visokom nivou kad god ima pred sobom zanimljive likove i njihove priče; kao i kada svoju naratorku stavi u akciju (početni principi 4 i 5). I kad god je tako, odlično je urađeno. Uklapa se u pristup žanra hronike i tu onda dobijamo skladan i zanimljiv narativni tok. Naratorka je otvorena ka ljudima. Kakvi mogu biti ljudi iz naroda u jednoj polufunkcionalnoj i sirotinjskoj bolnici? Pa to je narod, kakav god da je, sirova datost, nešto s čim moraš izaći na kraj ako si pisac. Siguran sam, da je bila u prilici naratorka bi birala zanimljivije aktere, našla bi nekog svog Naftu ili Setembrinija. Ovi likovi su svakako uzeti iz nekih stvarnih životnih situacija i, ako to imamo u vidu, autorki treba odati priznanje. Sirov materijal života treba obraditi bez gnušanja što ona i čini. Treba biti okrenut ka ljudima. Autorka ne okreće nikada glavu. I uvek traži priču. Kad god je ima, posao je dobro urađen. Likovi su dobro situirani u svojim karakterima i motivima. Dobro postupa i uvek kada stupa s njima u saodnos koji zatim beleži. Ovde je njen stav (ono koncepcijsko i vrednosno) uvek ubedljiv, ekstrahovan iz priče i nema prekonceptualnosti. Ne opravdava  ih preterano, ne ulazi u neku idealizaciju prirodnog, seoskog, primordijalnog; naglašava njihove predrasude. Čak ih voli i u miru je sa svojim okruženjem. Kada čuje neku njihovu priču, uspeva da je nadgradi. Možda najbolji primer je baba Darina porodična priča. Od toga je autorka stvorila jednu oblikovanu i prerađenu pripovest za koju sama baba Dara nikada ne bi bila sposobna. Autorka, dakle, ima veoma dobre narativne sposobnosti, pitak, tečan i jasan stil. Problem nastaje u ranije spominjanim šavovima; kada hroniku smenjuje dnevnik i obratno (gore navedeni početni principi: 1, 2, 3). Kako sam već rekao, tu je autorka najuspešnija kada uđe u neku vrstu pesničke proze.   

(primer 4; uspešni poetski šavovi)

Ako nađe dobar pesnički motiv, autorka će od toga načiniti dobar poetski šav. Recimo motivi: talas i molitva.

„...Nedostaje mi molitva, jedna posebna molitva koja se ne izgovara klečeći, već stojeći čvrsto, s rukama podignutim uvis, tako dugo da ptice slobodno mogu tu sviti gnezdo, izleći mlade, otići na jug, vratiti se. Nisam je još nikad izgovorila. Suviše je jaka. Od nje starcu ponovo izraste amputirana noga, babe sipljivih pluća ponovo postaju mlade žene, iz dojki im curi mleko, rumene bebe hvataju ustima podatne bradavice. Ogroman talas zaustavlja se pre udarca, vraća se nazad, uranja u dubinu i izvlači na površinu potonule brodove i gradove. S njih spada mahovina i počinju ponovo da žive ploveći morem i zemljom. Leptir zarobljen iza providne plastike tako jako zamaše krilima da plastika puca, a on izleće...“ (str. 37)

Radi se, dakle, o tome da se treba osmeliti za poetsku prozu. Ovde ritam rečenice i izabrani motivi nose sadržaj te ideju koja se može ekstrahovati; umesto unapred datog koncepta. Ovakva rešenja su uvek uspešna.

(primer 5; uspešan šav: poetsko-esejistički zapis).

Kada zaroni u svoj misaoni svet, poveže se sa svojim omiljenim piscima i knjigama, autorka daje dobre poetsko-esejističke zapise. Veoma je dobra u baratanju rečima. Dajte joj nekoliko motiva, uradiće od njih dobru pesmu. Dajte nekoliko reči, napraviće od njih priču. Pogledajte ovo vešto baratanje idiomima  (str. 87).  Uzela je nekoliko izraza-sintagmi iz govorne prakse: mučati mukom, mučiti muku, mučiti mučninu i mučati mučninom. Ova četiri izraza povezala je sa četiri zamišljene, ili iz književnosti preuzete, situacije i sa četiri pisca. Izvanredno. Neću do kraja prepričavati da vam ne kvarim zadovoljstvo čitanja. Ono što je meni važno da primetim ovde jest da se radi o idiomatskim izrazima koji u sebi sažimaju nekakvo iskustvo, to su izrazi-slike. Negde su između diskurzivnog i poetskog ali ipak bliže poeziji. Pri tome, ovaj šav je uspešan zato što se uspostavlja unutrašnja dinamika minijature koja sasvim lepo može nadoknaditi skretanje sa glavnog toka priče.

(primer 6; neravnine lirske opservacije)

„...Institut nije na vrhu, već na polovini uspona, i sa šetališta oko njega posmatram gradić u dolini, uzvišice koje se sa svih strana prostiru, i šiljatu, visoku planinu koju je jedan od hladnijih dana ovenčao snegom. Stojim u centru neverovatnog prizora; na koju god stranu da se okrenem, pejzaž je idealan za fotografisanje. Tu se vetrovi spajaju, tvore ružu vetrova. [Taj mi je izraz oduvek odisao snažnom poezijom]...“ (str. 79)

U uglastoj zagradi se nalazi suvišna rečenica. Žao mi je što sam morao zbog ograničenosti forme skratiti taj opis, odličan je. Ali čemu taj poslednji iskaz? Pa da, naratorka upravo od prizora stvara poetsku deskripciju. Jasno mi je! I u tome je veoma dobra. Mislim da ova neravnima proističe ne toliko iz autorkine neveštine koliko iz kolebanja forme (početni principi 1, 2, 3). Srećom, ovakvih iskakanja nema previše.

(primer 8; neravnine naracije)

Kao što sam rekao, naratorka radi odličan posao sa pričom (pričama) i likovima. Utoliko su mi nejasnije neke neravnine unutar narativnih celina sem da ih ponovo pripišem  kolebanju forme/žanra (početni principi 1, 2 i 3). Opet ću reći da ovakvih iskakanja nema mnogo.

Izlaže baba Dara svoju životnu mudrost a naratorka prenosi:

„...U njenom selu jedna žena nije rekla svom sinu na vreme da se oženi i on se nije oženio. Sad sedi tako neoženjen, a njegova nesrećna majka udara se u glavu plačući i proklinjući sebe – kako mu nisam rekla!? A baba Kata joj kaže: ’kasno ti je sad, trebalo je da misliš kada je bio pravi trenutak za to’. Naivno pokušavam da intervenišem, da je razuverim, da protestujem protiv tolike odgovornosti na leđa majke za odluke njenog odraslog sina. Neće ni da čuje baba Kata. Kaže: ’Treba govoriti deci dok ona još prihvataju i slušaju, posle je kasno. Kako ga oblikuješ, tako raste. [Baba Kata je pristalica narodske psihologije -  verovanja da su vaspitanje i uticaj sredine najvažniji za razvoj mladog bića]. (str 32)

Stvarno ne znam čega je baba Kata pristalica ali ova poslednja intervencija (označena uglastim zagradama) je potpuno nepotrebna. Ostaviti Daru sve sa Katom da govore same za sebe i iz sebe. Prepustiti čitatelju sve ostalo. Opet imamo kolebanje forme, dnevničku ili ličnu upadicu naratorke gde joj nije mesto.

Vraćamo se opet Dari:

„...Zamišljam razgovor koji bi baba Kata vodila sa autoritetima iz oblasti psihologije. Sigurna sam da bi ih sve nadgovorila. ’Ne zanima mene šta piše u vašim knjigama, to su samo slova’, rekla bi im (i njima bi od te jednostavne misli, neki užas krenuo da raste s dna stomaka sve do grla terajući ih da teško i naporno gutaju), ’a ovo o čemu govorim je pravi život. Gledala sam ja to i slušala osamdeset godina, i niko meneće ubediti suprotno’. I zaista autoriteti bi razmislili o njenim rečima, došaptavajući se nesigurno, jer je njihova naučna radoznalost razlog zbog kojeg sve preispituju, dok bi ona preko puta njih sedela čvrsta, stamena, nepokolebljiva. [Njihova je slabost u tome što su otvoreni za suprotna gledišta]...“ (str. 33)

Opet isto: kako uskladiti dnevnički zapis, tj. moj sud o stvarima sa hronikom, tj. mojom potrebom dati opis događaja i likova koji su trenutno na sceni? Ako je poslednji segment o tome kako bi psiholozi reagovali na Daru uopšte potreban, završna konkluzija (uglasta zagrada) je, sasvim sam siguran, suvišna. Dati sav prostor Dari i Kati, ma koliko one, priznajem, bile iritantne, a sve eventualne zaključke prepustiti čitatelju.

(primer 9; humor u tekstu)

Ali ne da se naša naratorka u duelu sa ovim babama. I priznajem da joj nije lako. Niti autorka želi biti nokautirana u svome književnom ringu. Zato pribegava humoru pa kaže:

„Da je ona [Dara] bila glavni lik u priči o Crvenkapi, ne bi ni bilo zapleta, ne bi je ščepao vuk, ne bi došao lovac. Svaki njen korak bio je dobar jer je deo izabranog pravog puta“. (33)

Ako bismo sada iz ove celine izbacili sve lične, dnevničke tj. opisu spoljne intervencije, gornji citat bi se mogao razumeti kao vrsta fokalizacije (Darin ugao gledanja). Bar delimično to i funkcioniše tako. Ovde je ponovo očigledno kolebanje forme (principi 1, 2, 3).

Ima u Jadrankinom tekstu još duhovitosti, znakova humora. To je posebno važno zbog situacije u kojoj se nalazi. Humor je uvek vid transcendiranja teških i zamršenih prilika. Na primer, imate jednu sjajnu, duhovitu priču o ženi koja je svoje kolege prevarila da je dobila glavnu premiju na lutriji. A naratorka, u tom lečilištu,  luta stalno nekim hodnicima u potrazi za lekarom koji bi je saslušao i rekao nešto o njenom problemu. Jednom joj je pozlilo a ona nema kome da se obrati niti se usuđuje da uznemirava mrzovoljne sestre. Svi znaju da su preopterećene, sve je na njihovoj grbači kako nema lekara i kako je bolnica zapala u neko stanje trajne ili privremene anarhije. Ovakav setting je već apsurdno-humorističan. Na jednom mestu naratorka, konačno, uhvati nekog lekara u neko čudno, noćno vreme. Ovaj iskoristi njeno prisustvo da razbije  svoju dosadu, proćaska o svemu i svačemu a kada se naratorka, najzad, usudi zamoliti ga da joj objasni zdravstveno stanje, ovaj joj uputi dug značajan, možda i saosećajan, pogled te izusti: „Neću ništa da vam kažem!“

(primer 10; poetska proza)

Pustiću za kraj da autorka progovori svojim najboljim glasom, poetskim, odnosno poetsko-proznim. Pogledajmo, ili bolje reći odslušajmo, ovu sekvencu. Upotrebljeni motivi ovde dobijaju gustinu, muzikalnost, unutrašnju elastičnost.

„...Pokretan, delatan, aktivan, uzbudljiv, uskomešan život. Predan, posvećen nečemu. Ispunjen željom za znanjem, radoznalošću, čudnim stremljenjima, probijanjem granica, testiranjem izdržljivosti. Ili grub, neobrađen, jednostavan, blizak zemlji, damarima prirode, srodan sokovima u bilju, zujav kao cvetna čašica. Trudan od predskazanja, znamenja, slutnji i čuda. Prodoran i oštar kao zimski vetar u pukotinama trošnih, napuklih kuća i razlabavljenih prozorskih okana. Tažak i neprohodan kao lavinama opterećeni snežni vrhunci u prostorima proređenog vazduha i bilja. Slučajan, nehotičan kao pogled upućen u pogrešnom pravcu, kao priznanje krivice, kao nenadani dobitak  i more razornih, osakaćujućih gubitaka. Osvajački, podjarmljujući, rušilački, s mnoštvom tragova u prostoru, kojim se širi kao pošast, poplava ili neprijateljska najezda. Revnostan kao najbolji učenik. Vrtložan kao strujanja u vodi i duhu. Zreo kao plod, mlad kao klica. U snoplje vezan, ili razlabavljen i sebi stran kao dezerter. Rasipan, široke ruke, nalik na božanstvo u retkim nastupima radosti i samozadovoljstva. Ritmičan kao najdublja unutrašnjost svega što živi ili se kreće. Značajan kao jedino pravo bogatstvo, poslednji groš, kora hleba; neraspoznatljiv i neobjašnjiv kao rođenje deteta, kao smrt roditelja. Mučan i ruševan kao jedina prava patnja, kao uzrok svekolikog bola.

Ograničen, obuzdan, ukroćen, prigušen, nerazumljiv, dosadan. Samo nek je život...“ (str. 87)

ZAKLJUČAK

„Soba 427“  je delom prozna, delom poetsko-prozna forma koja se koleba između dva žanra: dnevnika i hronike. Čitamo je kao spoj raznovrsnih zapažanja, poetizovanih razmišljanja, opservacija, opisa ljudi sa kojima naratorka deli jednu egzistencijalno napetu situaciju. Tu su i opisi događaja praćeni doživljajima koji ih prate; vlastitih i tuđih. Primetio sam određene neravnine u naraciji usled spomenutog  kolebanja forme. Šavovi između pojedinačnih epizoda su uspešno ili manje uspešno izglačani ali generalno je autorka odradila dobro taj posao i priča teče. Dva načina kojima najbolje prevazilazi te zastoje su (1) uvek kada uspe svoje aktere, tj. svoju naratorku koja je takođe akter, staviti u dramski pokret.  I (2) kada dostigne pesničku gustinu ekspresivnosti. Prednost joj je imaginacija pre nego konceptualizacija. Zato su njena zapažanja kao i zaključci koji se tiču opštijih životnih istina uvek najbolji kada se mogu ekstrahovati iz priče i likova; kada su jasno dramski implicirani. Mogu reći da je ona u ovoj knjizi ispoljila svoje spisateljske talente: pisati pitku, razumljivu, zanimljivu prozu, dati dobre likove i konačno, i za nju najvažnije, dobro se poetski izraziti. Ostaje problem forme na kome bi trebalo više da poradi. Sve u svemu ocena vrlo dobra. Imajući u vidu visoki kvalitet poetsko-proznih delova, siguran sam da ću na njenu knjigu pesama, koja čeka da je pročitam, imati manje zamerki.