Fantastično često uvodi prirodu kao veliki prostor imaginacije, a horor osobito, bilo preko naročitih entiteta strave koji su u igri ili putem opsežne mistifikacije njenih "tajni". Predmet inspiracije crpi u religiji tj. raznoraznim htonskim kultovima, filozofijama prirode onako kako su one ostvaljale traga u školskim izučavanjima ili kao deo (ne)specifičnih društenih pokreta. Sve ovo se može detektovati u imaginacijama prirodnog u ovoj vrsti književnosti što može biti poseban vrlo neiscrpan predmet istraživanja. I onda kada cenimo priču po sebi, njenu unutrašnju strukturu - a to jeste najvažnije za književni sud - moramo uvek detektovati izvore njene motivacije. Opet, priroda kao takva očituje se u detalju i kao celina. Detalj se odnosi na pojedine entitete, pokretače horor priče (vampiri, duhovi, vukodlaci) a celina govori o svojevrsnoj mitotvornoj shemi, pozajmljenom ili za tu svrhu utvrđenom (pseudo)religijskom izvoru koji ima svrhu konsolidacije opšte strukture sveta koji se projektuje (fantastika ne oponaša ona zamišlja realitet) tj. metanivoa koji bi bio poluga čitalačkog uživaljavanja. I naravno, za one poput mene koje zanima tenzija koja nastaje na polju priroda-kultura reći će mnogoštošta o kolektivnoj drami civilizovanja, odvajanja od majčinske prirodne utrobe. U Džejmsovom slučaju nešto u vezi sa time bilo bi u sledećem:
- Njegovi entiteti strave su opet svojevrsne zveri i tu opažam nešto novo u odnosu na one pisce koji su meni iz ove oblasti poznati (Le Fanu, Stoker, Dojl, Džejms, Stivenson). Standardnu prikazu duha kao pojave u belom prvi put u pričama nalazim upravo kod njega. Istovremeno je razradio morfologiju zverolike prikaze: to su sada čudnovati kosturi, kandže, likovi leševa kakvi su bili u momentu smrti. Oni su delimično živi, poluživi, a sumnjivu ontološku egzistenciju nadoknađuju svojom utvarom koja uteruje jezu u kosti; navode na krivi put: u smrt, patnju i pogibao. Uvodi takođe elemente odvratnog kao deo horor žanra. Tu su raznorazni insekti itd. Čini se ovom čitaocu da na ovaj način horor priča gubi mnogo od svoje ekonomičnosti.
- Priroda kao celina funkcioniše po nekom tipu ravnoteže. Čitalac horora možda ne traži kao u bajci da dobro pobedi zlo i to verovatno najčešće i nije slučaj, ali traži da sazna pravilo uravnotežavanja zato što je priroda uvek samoregulatorna. Ovo ćete kod Džejmsa uočiti u motivu osvete: npr. mrtva zlostavljana deca se post mortem svete svome mučitelju (Izgubljena srca) ili kada se žena stradala zbog veštičarenja takođe sveti tako što se ovaploti u jednom drvetu (Jasen). Zamislite sada i taj pol kultura-priroda i na koji način se upravo preko ove paradigme pisci fantastičnog mogu poigravati sa nečistom savešću čovečanstva. Ovo bi bile neke karakteristike prirode kao celine kod Džejmsa.
Što se tiče ideološko-mitološkog nadnivoa kod Džejmsa skoro da ga nema. Najpre, on upotrebljava uočene okultno-magijske prakse od kojih pravi priču. Ono što pokreće takve prakse nije ratio koji spada u domen kulture nego strast, zla volja, nagon koje god vrste (pri čemu smo opet sasvim u domenu prirode) Recimo u priči "Čaranje runama" jedna zla osoba podmeće drugoj zao natpis sa ciljem da joj naudi. Ova druga shvata u kakvu je opasnost zapala pa smišlja način kako da mu doskoči. Svojevrsni magijski triler. A svetonazor je makar indirektno oslonjen na hrišćanstvo. Jer u hrišćanstvu je uvek aktuelna opozicija hrišćanstvo - paganizam, tako da su sve nestandardne zle prakse u svojoj suštini kod Džejmsa paganske i na taj način je hrišćanski nazor afirmisan iako posredno. Ipak Le Fanu koji je sasvim po strani stavio hrišćanstvo pisao je bolje, strukturno jezgrovitije i unutar sebe logičnije priče.
Neke Džejmsove priče su prosto prekomplikovane. Recimo u priči Rezidencija u Vestminsteru izmišlja pravu malu kvazi-sagu da bi objasnio određeni broj čudnih događaja. Cela stvar postaje narativno neekonomična i za čitatelja zamorna, gomilaju se imena a sklonost prenaglašenoj deskripciji i ambijentaciji u ovom slučaju sasvim zamagljuje poentu. U nekim slučajevima teži klišeu. Recimo, koristeći tenziju između prirode i kulture, mrtvi ostaci prethodnih kultura bivaju zaposednuti nečistim silama. Na nekom groblju, ili u napuštenom zamku neko traži nekakvo blago koje uzto prisvaja, a onda horda kojekakvih zverolikih čudovišta, duhova i tsl. jure prestupnika da im vrati to što im je uzeto. Takve su priče Blago opata Tomasa i Opomena za radoznale. U ovoj poslednjoj nesrećnika čak jure da mu uzmu dušu čime je implicitno potvrđen hrišćanski kulturni koncept uz gore spomenuto načelo uravnotežavanja.
Dve najbolje priče, i po meni antologijske, su Broj 18 i Zazviždi, ja ću ti doći, momče. U prvoj imate jednu hotelsku sobu sa brojem 13 za koju se tvrdi da ne postoji ali je hotelski posetioci povremeno ipak uočavaju zajedno sa njenim sablasnim stanarima. U obe priče se postiže efekat nadrealne strave. U ovoj drugoj se koristi motiv prizivanja: paganski natpis i zviždaljka. Zviždaljka je pak metafora za pagansku praksu inkantacija, prizivanja vražjih entiteta. Tako pisac uspeva da stvori jednu jezivu nadstvarnost nalik opasnom prirodnom poremećaju i tom prilikom uspešno kombinuje veći broj košmarnih slika a da ne sklizne u iteraciju, preopširnost uz relativno efektan završetak.
Sve u svemu ove priče su nejednakog kvaliteta za ovog čitatelja ali možete naići na nekoliko zaista dobrih.
