ŠTEFAN CVAJG - JUČERAŠNJI SVET

prevod: Aleksandar Tišma

Štafan Cvajg bio je književnik, hroničar, veliki putnik,  beskompromisni humanista, slobodar, umetnik prijateljstva, osvedočeni zagovornik evropskog jedinstva, beskompromisni antimilitarista i kasnije antifašista.  Rođen u bogatoj trgovačkoj porodici imao je prilike da proputuje svet. Pre svega ga je zanimala Evropa. Njegovo putovanja su najpre počela kao logični  produžetak čitanja, da bi dodatno upoznao svoje sagovornike pisce iz sadašnjosti i prošlosti, da bi se spremio za vlastito delo. „Jučerašnji svet“ je vrsta romansirane autobiografije, sažetog višegodišnjeg dnevnika, dokumentarističkog zapisa o političkim prilikama Evrope i sveta na prelomu epoha, ljudima koji su oblikovali evropski duhovni horizont, značajnim političkim figurama, prijateljstvima koje je gradio i na kojima je istrajno radio. Na mene je snažan utisak u ovoj knjizi ostavio njegov široki humanistički, liberalni obzor misli. Ovim svojstvom, talentom, trudom, postao je sposoban postati svedokom epohe, beležnikom vremena a u sopstvenim pričama i romanima otići ispred svog vremena i njegovih uskogrudosti. Kada čitate njegove novele i romane videćete da mu nimalo nisu strani problemi morala i slobode sa kojima se dobar deo sveta i danas muči. On tako opisuje kostimiranu epohu rodnih uloga svoga vremena sa mnogo humora, sveopštu erotizaciju koju je sprovodio viktorijanski moral. Doba Vajmarske republike otkrilo je jedan sasvim novi moral, nagovestilo sveopšte oslobađanje, ali je primetno njegovo ustezanje da se iskorači iz ustaljenih normi građanskog obrasca jer je u tom vajmarskom pokretu video dobrim delom suprotnost koja je prizivala onu drugu koja će dokinuti sve te slobode i društvo uvesti u epohu nesigurnosti i ratova. Pa tako on kaže, otprilke, da je Nemcima draži red nego što su sloboda i pravda. Kada sam čitao njegove novele primetio sam odmah koliko je anticipirao problematiku oslobađanja pojedinca koja se nastavila biti aktuelnom dalje, mnogo decenija posle njegove smrti. Poznavao je Frojda i u svojim novelama hrabro otvorio pitanja iz sfera nagonskog, postisnutog, svega onoga što je imalo vezu sa napetostima, nelagodnostima kulture. A bio je opet i baštinik klasicizma, edukovan na prihvaćenim  standardima razuma koji su smatrani postojanim.

Imao je sreću da mnogo putuje. Njegova putovanja su bila potreba, velika priprema za književno delo koje je spremao. Putovao je kroz vreme i prostor. Poznavao je mnoge slavne savremenike, a nesavremenike je podjednako dobro razumevao velikim čitalačkim trudom koji su podupirala ta putovanja. Divio se velikanima, imao je veliku strast prema svemu što je ostajalo kao materijalni trag pisane reči i ne samo reči. Skupljao je autografe velikih pisaca, kompozitora, kupovao i čuvao Mocartove partiture. Jedan čuveni Dalijev portret Frojda bio je u njegovom vlasništvu. Da bi razumeo Evropu, obišao je i ostatak sveta, koliko je god mogao. Bio je u Indiji gde se upoznao sa kolonijalnim evropskim praksama. Zgražavao se iskreno zbog nepopustljivog kastinskog sistema koji tamo vlada. Bio je u Africi. Želeo je da upozna i Englesku. Tu ćete iz njegovog iskustva potvrditi predstavu koja postoji o razlikama sa kontinentalnim delom Evrope. Nije do kraja mogao da se srodi sa tom sredinom. Ali prijateljevao je sa H.G.Velsom i Bernardom Šoom. U Americi je video dobrim delom prisustvo tog anglosaksonskog duha ali ga je ona ipak više privukla. Cenio je sposobnost početka koja je Amerika pružala. Kada je prvi put tamo bio, potpuno anoniman, prikrivajući svoje poreklo i kvalifikacije, pokušao je da nađe neki jednostavan posao i vrlo brzo uspeo. Shvatio je da je Amerika zemlja mogućnosti. Ali i zemlja kulture. Obilazio je njihove muzeje. U jednom izlogu naišao je na svoju knjigu. Međutim, najviše je zavoleo Južnu Ameriku koju je na kraju odabrao i za svoju finalnu domovinu.

„Jučerašnji svet“ je dobar uvod za čitanje celokupnog Cvajga. Jedan razlog o kome sam već nešto rekao je osvedočena slobodoumnost i širina vidika. Ali ovo je velikim delom i knjiga o knjigama. Cvajg portretiše dosta savremenika pisaca sa kojima je prijateljevao. Čini on to odmereno, posmatra ih pre svega sa stanovišta njihovih plemenitih ideja, književne veličine, pokazuje ono najbolje u njima ali ih ne ulickava. Srešćete ljude poput Romena Rolana ili Rajnera Marija Rilkea. Opisi su živi, odaju utisak stvarnog poznavanja. Kada, recimo, Cvajg govori o Rilkeu, njegovom tihom glasu, preosetljivosti na buku, snebivljivosti, skromnosti; kada opisuje njegov rukopis i manire videćete da je to mogao napisati samo neko ko Rilkeov intimni prijatelj. Skrećem pažnju i na političare, značajne ljude njegovog vremena, kao što je Valter Ratenau, briljantan, svestrani duh čiji portret govori mnogo o tragici jevrejskih intelektualaca. Kao potpuno asimilovani Jevrejin, Ratenau je bio reprezent svega najboljeg u nemačkoj kulturi. Bio je ministar spoljnih poslova Vajmarske republike, ali je ipak stradao kao žrtva političkog atentata. Štefan Cvajg je veliki sagovornik ljudi iz svoje ali i prošlih epoha pa će vas tako „Jučerašnji svet“ potaći da se u drugim Cvajgovim delima družite sa Erazmom, Dostojevskim, Ničeom, Marijom Stjuart...Kako se to portretisanje radi u suptilnim detaljima, pokazujem na primeru Maksima Gorkog. Cvajg ga je upoznao u Moskvi, a kasnije ponovo posetio u Sorentu u Italiji. U jednom trenutku Gorkom javljaju kako se grupa ruskih mornara našla ispred njegove kuće sa željom da budu primljeni. Nedeljama su plovili morem, a prvo što su onako umorni poželeli kada su se iskrcali bilo je da posete „svog“ pisca. Kako će književni bog proletarijata koji sebi može dozvoliti luksuznu vilu u inostranstvu radi lečenja na ovo reagovati? Radi se o detalju koji je dokumentaristički tj. objektivno nevažan. Primio ih ne primio svejedno da bi se bilo šta sudilo o Gorkom. Sa stanovišta umetničke istine međutim, nije svejedno. Dalje u tekstu ćete videti da ih je ipak primio. Ovaj detalj je čisto stvar književnog portretisanja. Inače, zaslugom Gorkog, Cvaj je putovao i u Rusiju. Kakve je utiske poneo sa tog putovanja, ostavljam vam da sami otkrijete.

Talenat koji hroničar svog vremena i cele epohe mora imati jest da poveže detalj sa celinom. Ovo je čisto književna sposobnost. Mora da uoči bitan momenat, epizodu, životnu esenciju koju onda može poopštiti, ugraditi je u opis epohe. Mora naći ključni trenutak, možda sasvim intiman, ali koji bi mogao osvetliti tu celinu. Kako ovo Cvajg radi pokazaću na dva primera. Najpre Alfred Redl. Pukovnik Redl je bio šef austrougarske obaveštajne službe. Primećeno je da informacije cure Rusima. Prateći trag jedne kriptovane depeše sa ruske strane, unutrašnja kontrola dolazi upravo do Redla. On je bio taj kontraobaveštajac. Otkriveno je da je kompromitacija podataka bila ogromna. Ispostavilo se da bi Rusija bila u posedu ključnih vojno-strateških podataka svoga neprijatelja prilikom eventualnog rata. Rusija je držala ključeve propasti Austrougarske već godinama! Ovo je bilo nepodnošljivo saznanje. Da bi stvar bila gora nije se moglo ići na veleizdajnički proces jer je situacija bila mutna, do tada neviđena. Redl je prosto bio ucenjen čovek! Pošto su imali o njemu podatke intimne prirode vezane za Redlove homoseksualne odnose, Rusi  su ga sve vreme iskorišćavali. Austrijski generalštab je bio zbunjen, zatečen, bez odgovora. Afera je zataškana, Redl nateran na samoubistvo ali stravična pukotina koju je ona razotkrila nije slutila na dobro. Ako savremenik na osnovu veoma oskudnih podataka uspe iz ovakve afere izvući sve neophodne zaključke, onda možemo reći da je on dobar hroničar. Skrećem pažnju i na izvanredan film Ištvana Saboa „Pukovnik Redl“ iz 1985. godine.

Druga epizoda koja govori o kraju K. U. K. je jedna situacija na  granici, na pograničnoj voznoj stanici. Cvajg je posle rata otišao u Švajcarsku gde je povremeno živeo. Odlučuje se, međutim, da teške godine poraća provede u otadžbini. Vraća se i na granici zatiče neobičnu užurbanost, pometnju, spremanje. Vrlo brzo nailazi voz i jedan luksuzni vagon. Svi su zbunjeni, potišteni, u stavu naklona, čuju se uzdasi, ponegde jecaji. Poslednji habzburški car, Karlo Prvi od Austrije potišteno gleda kroz prozor vagona; gleda u ljude na stanici pa u daljinu. Napušta Austriju zauvek. A Cvajg je izašao iz monarhije da bi se zatim vratio u republiku. Iz svog sveta u svet koji mu više ne pripada. Jer svi koji su bili na toj stanici i milioni drugih Austrijanaca ostaće dušom i dalje podanici tog Cara koji ih napušta. Uključujući i Cvajga. To nije teško razumeti. Samo dobar hroničar i učesnik istovremeno može dobro opisati ovakvu scenu. To je bila scena za kraj jedne epohe.

Bilo mi je zanimljivo da čitam o poratnim godinama u Austriji. Te tri godine 1919, 1920. i 1921. Cvajg je bio tamo sa svojim narodom. Zapravo nisam znao razmere bede koja je tamo vladala. Harali su glad, beznađe, siromaštvo. Austrija je dodirnula dno. Ali svaka zemlja Evrope je u nekom periodu svoje istorije dodirnula dno. To je važan deo našeg zajedničkog evropskog iskustva. A pošto sam počeo sa idejama slobode, time i završavam. Čitajući Cvajga, može vam postati jasnije  šta je to što čini problem fašizma. Iako on ne koristi taj termin. Pojam fašizma se namerno zamagljuje i kontaminira u današnje vreme ali ako čitate opis dešavanja u Nemačkoj još od vremena Vajmarske Republike preko njenog pada do dolaska Hitlera na vlast i dalje, onako kako to ovde Cvajg čini, stvar se vrlo lepo izbistri. To su bile organizovane, dobro plaćene snage militarnog karaktera koje su izazivale stalne sukobe građana sa svesnim ciljem rušenja institucija, potiranja svih građanskih sloboda, zavođenja jednoumlja, aktivnog stvaranje mase. Stvoriti masu, bio je jedan od glavnih ciljeva nacionalsocijalizma; terorom, ulagivanjem, lažima, svim sredstvima. Dobro opremljene grupe koje su se postupno svrstavale u okvir jedne partije, nacionalsocijalističke, izvodile su pripremljene, izvežbane akcije premlaćivanja i zastrašivanja godinama pre izbijanja II svetskog rata. To danas skupno, sa onim što se dešavalo u Italiji, nazivamo fašizmom. I zapanjujuće je koliko je sve to bilo dobro planirano. Ostali smo svi zajedno zatečeni i zapanjeni, sa zadatkom da protumačimo teško objašnjivo; da dokučimo ako ikako možemo kreativno jezgro zla.

Uspon Hitlera označio je prekretnicu i za jevrejski narod. Njihov pokušaj da postanu ravnopravni Evropejci  zauvek stavljen ad acta. Jevreji više ne smeju dozvoliti da im se bilo šta slično ponovi u istoriji. Na kraju Cvajg ostaje bez državljanstva, postaje apatrid. U Londonu se druži sa Frojdom. Raspravljali su evropski Tanatos. Knjiga koju preporučujem svima kojim se dopao „Jučerašnji svet“ je „Prekretnica“ Klausa Mana; isto jedna izvanrdna autobiografija i svedočanstvo vremena.